„Ова ваша љетња акција, као и Попис, траје унедоглед“, жале се читаоци Журнала.
Пише: Александар Живковић
Данас имамо важну работу. Стигло је пуно предлога, примједби и гласова за Листу најзнатнијих Црногораца друге половине XX вијека, треба их систематизовати и, по могућству, образложити. Када су се „тргли и Тадићи“ (Никола I: Црногорско коло) јасно је да је листа кренула кроз нахије и племена и да јој краја бити неће. Читаоцима и члановима редакције које то помало иритира, у одбрану само могу да цитирам оно: Све су наше главе изабране.
Политичар „са Рудина“
Из сјеверне пријестонице Црне Горе, Ловћенца, стижу похвале за разматрање утицаја Слоба Милошевића, али и захтјеви да се у Листу уврсти Славко Перовић.
По више основа он то заслужује. У доба када се пјевало ускоро ће Килибарда Црном Гором да завлада, он је боље од конкурента одговарао потребама агона (agön, ἀγών) црногорске омладине а он, агон омладински, у крајњем, рјешава судбину земље. Док су други главињали стазама еколошким, грађанским, социјалдемократским или другосвјетско-ратним „помиритељским“, он је знао да помене Сунце и Граховац, нешто, да извините, курчевито, омладини тако својствено.
Александар Живковић: Шеталиштем Тупе Вукотића, уз Пеђу Исуса
Други феномен везан за њега јесте тај што се као политичар „са Рудина“ („Ма није он Перовић из Цуца,“ коментарисали су старци) наметнуо као вођа Катунске нахије. А Катуњани мало склони да било што опросте, а најмање поријекло („Катуњани чините што знате, ама не знате што чините,“ Свети Петар Цетињски), Рудињане ниподаштавају више и од Брђана (Бјелопавлића). Тамо ђе су плијенили благо, очито им није било право да оставе коју овцу и Рудињанима. Славку дуго то нијесу спомињали, али када је дошао томе вакат није могао да га спаси ни цетињски функционерски педигре.
И, најзад, када је Мило преузимао програм Либералног савеза, Славку Перовићу предочена је та „рудињанска мана“. Цијела Црна Гора била је 2002. године исписана„спонтаним“ паролама против Славка, а у центру Цетиња осванула је коначна пресуда писана словима по два метра дугачким: „Перовићу СА РУДИНА велика си пи….ина.“ Нико се од његових раније бројних и вехементних сљедбеника није усудио да макар прецрта ту скаредност. Тако је Црна Гора и у 21. вијек ушла по племенско-братственичком кључу (писање о том кључу у овом серијалу, неки поздрављају, други критикују).
Што се несретњег Либералног савеза тиче, послије су, док се чинило да је вјечна Милова телевизија, на РТЦГ весело ћеретали директори цетињских културних установа тврдећи да су они ти који су га основали да би се супротставили „српском таласу“. Можебити. Али та весела колико и сенилна завјереничка група директора цетињских културних установа, убрзо се суочила са истим оним агоном црногорске омладине, овај пут не у духу ексклузивног Црногорства него инклузивног Српства. И кретаће се то клатно, које се најосјетљивије прати у Ловћенцу. Чим они траже Славка Перовића биће да су незадовољни директоријумом „соларних, вучићевих Срба“.
Блажо Црногорац и Бокељи
Већ смо регистровали, оправдан, предлог да се Блажо Јовановић нађе на Листи. Први предсједник црногорске владе послије Другог свјетског рата већ је функцијом то заслужио. Поред тога, од мнозине пиперских комунистичких главара, како год то данас чудно звучало, разликовао се демократичношћу. Можда је због тога и форсиран његов култ у народу, па је ушао са Титом у ону чувену антистаљинистичку пјесмицу. Тешко је направити неки култ ако нема претходне стварне популарности.
Сада су у редакцију доспијела и оспоравања његове улоге у Боки. „Ми смо у рату били аутономни и равноправни са Црном Гором, а Блажо Јовановић је то поништио,“ пише читалац из Боке Которске. Остављајући по страни питање колико је једна особа у Титовој Југославији сама могла да одлучује о тим питањима, остаје да се још проучи укључење Котора у НР Црну Гору, а не у Хрватску, као што је тражило руководство Хебрангове КП Хрватске.
Др Жаро Булајић – лице просвијећеног и демократског социјализма у Црној Гори
На Листу је предлозима неколицине читалаца дошао још један предсједник владе Црне Горе из раних седамдесетих – др Жарко Жаро Булајић. Његова улога секретара Универзитетског комитета СК Београда 1968. године, стаменог у одбрани студената и професора Београдског универзитета, донијела му је трајно и свијетло мјесто у југословенској историји. Касније, по напуштању академске каријере, био је успјешан предсједник владе Црне Горе. Аутор је и књига о аграрном питању и колонизацији никшићке области након 1878. године. Књиге капиталне за разумијевање процеса интеграције Старе Црне Горе и Старе Херцеговине, без које је тешко разумјети и данашњу Црну Гору.
Упокојио се, такорећи, ту недавно (2009) у високим годинама. Они који су имали прилике да га обилазе у Његошевој улици у Београду, а стално га је неко тражио са увијек истим питањима о 1968, кажу да је посљедњих година живио налик монаху, бројећи бројанице. Бог, једини који зна свеце, зна да ли их је било и међу секретарима Универзитетског комитета.
***
Стигао је и предлог за једног мученика међу функционерима – Владимира Роловића.
Људи-догађаји-Партија
„Пишете о томе ко су и шта су Црногорци, али не консултујете најзначајније црногорске хуманистичке интелектуалце др Драгоја Живковића, професора Шпира Кулишића и др Војислава П. Никчевића,“ запажа читалац из Никшића. Хвала на примједби. Мислим да наведене свакако треба узети у обзир, као личности- догађаје, али и реакцију Партије на њихово дјело; послије Кулишићеве Етногенезе Црногораца, то је 1980. година, Партија је организовала врло критичну конференцију. Зашто би ти партијски судови нас данас обавезивали? Ни због чега. Но, ако желимо да упознамо стварни утицај појединих личности и њихових дјела у свом времену треба да будемо свјесни и њихове рецепције, а кључна инстанца рецепције била је Партија. Очигледно је да је она водила рачуна да се црногорско-српско клатно из прве глосе овог текста много не помјери, ни „црногорским национализмом“ ни „великосрпским национализмом“, како се говорило. Војислав Никчевић у раној фази свог дјеловања, такође је имао проблема са Партијом. У каснијем периоду, објављује Пиши као што збориш – главна правила црногорскога стандарнога језика (1993), Правопис црногорског језика (1996) и Граматику црногорског језика (2001). Но, главну ријеч, „о кодификацији, стандардизацији“ опет је имала Партија.
Иначе, радовао бих се полемикама о језику унутар или ван ове рубрике. О етногенези из угла антропологије Кулишићевог времена, не толико, то је сада углавном ствар генетичких истраживања.
Списатељи
Стигли су и радо дочекани предлози за лиричаре Душана Костића и Новицу Тадића, као и за књижевника и публицисту Комнена Бећировића.
Читалац из Аранђеловца пише: „Као дете сам много волео оне приче тј. књиге које је писао Чедо Вуковић – Свемоћно око, Тим лавље срце и Летелица професора Бистроума. Један од највећих грехова СФРЈ кинематографије што никада нису ни помислили да екранизују нешто од овога. Да јесу, имали бисмо Трансформерсе пре Трансформерса, у неком смислу Гунисе пре Гуниса.“
Философи
Предложени су за Листу академик Љубомир Тадић и професор Богословског факултета Димитрије Калезић.
Цетињска драмска академија
Са Цетиња стиже предлог да се у Листу уврсте оснивачи тамошње Драмске академије: редитељ Бранимир Мићуновић, Боро Стјепановић и професор драмске педагогије Владимир Јевтовић (ујчевином од Трипковића).
Од позоришника стигли су предлози за редитеља Јагоша Марковића, за госпођу Виду Огњеновић и глумца и професора Петра Банићевића.
Гласови
Највише читалаца јавља се гласом подршке за Брана Мићуновића на Листи. Пристигло је и више предлога за Павла Ђуришића.
Сугестије за Листу шаљите на:
