Пише: Александар Живковић
У сјенци политичких збивања, која како показују релевантне анализе, нијесу, за сада, направиле већу економску штету, у Србији се дозирано, на кашичицу, саопштавају црне мјере економске политике у предстојећем периоду. За њихово саопштавање задужен је чувени ММФ; поскупљење струје и путарина, ограничавање раста пензија и плата у јавном сектору. Влада Србије обавезала се свјетском финансијском полицајцу да ће укупан ниво издвајања за јавни сектор да сведе на десет одсто БДП-а. Све то, наводно, због тога да би се смањио притисак потрошње, иако је инфлација, по званичницима, под контролом. И то се све предвиђа у условима ионако девастираних јавних служби, ниских пензија и општег стандарда.
Александар Живковић: Како је Вучић упознао патријарха Павла?
Спроводи се у Србији класичан ММФ рецепт који многи пацијенти, знамо, нијесу преживјели. Нема сумње да ће многи „економисти опште праксе“ подржати мјере ММФ-а. Говориће се да су у интересу реформи, реструктуирања, итд. Још од времена завршне деценије СФРЈ ми имамо, у свијету ријетку појаву, да готово сви медији и већина економиста навијају за ММФ а не за своју владу и земљу. Када се узме у обзир, да је и већина владиних експерата васпитана да безрезервно подржава очекивања интернационалних банкара, земља се лако доведе у унапријед изгубљену партију.
Циљ финансијског полицајца није да направи развијену земљу, него да заштити интересе оних који позајмљују капитал. А у Србији се наркомански позајмљује већ дуже вријеме да би се одржао привид да се „ради и гради“ насупрот злој опозицији, сада и студентима.
Када се СФРЈ највише задуживала, у другој половини седамдесетих година, новац је на финансијским тржиштима био најјефтинији у историји. Говорило се „био би луд ко се сада не задужи“. Ипак, ни тако јефтин новац није успио да подмири тадашње апетите заокруживања републичких и покрајинских економија.
Сада новац није тако јефтин, напротив, али наркомани у финансијској политици Србије и даље се задужују. Ионако ће рачун да се испостави грађанима. Зашто је то све битно за Црну Гору? Не само због оног „што видиш у селу надај се у кући“, и не само због, са неким изузецима, сличне економске структуре. Црна Гора је са неортодоксним економистима на челу министарства финансија а потом и Владе, Милојком Спајићем, успјела да поправи стандард становништва. Да су се користили рецепти ММФ-а, земља сада не би могла да буде на прагу, не европске политике, већ европског стандарда.
Александар Живковић: Како је Вучић упознао патријарха Павла?
То не значи да Црном Гором теку мед и млијеко, али јесте позиција која би се могла искористити за даљу економску еманципацију. Проблеми су многи од незајажљиве партиократије, смањене, али и даље високе стопе незапослености, инфраструктурног сиромаштва, до у послиједње вријеме нараслих амбиција локалних главара да праве „заокружене“ општинске економије. Чини ми се, да је „из главе цијела народа“ захтјев да Спајић од сингапурског модела, што прије примјени њихову дисциплину. Ако се то назове „Европа сад 3“ не бих имао ништа против.
