Прво су Срби на Балкану разбијени као политички народ, да би се затим и у самој Србији политичка заједница распала.
Крајње је неуобичајено да у пропорционалном вишепартијском систему европских земаља једна листа добије готово половину гласова и апсолутну предност у парламенту.
Једноставно, партије које се кандидују одражавају различите социјално-економске и идеолошке структуре у бирачком телу. Тек пошто се заврше избори, поштовањем извесних правила, нпр. да поједначно најјача партија даје премијера, настају коалиционе владе, са свим својим мукама, али се кроз њих становништво једне државе изражава као политички народ.
У Србији се није гласало за Скупштину него за вођу и у тој поставци „избора да нема избора“ , фаворит је био јасан, а алтернатива непостојећа. Сада нам Скупштина, Устав и закони не требају. „Шта ће вам Устав када имате мене“, што рекао један антички тиранин.
Оваква ситуација у Србији, наравно, није настала преко ноћи. Четрдесет посто становништва последњих деценија сабијено је на пет посто територије: у Београду и Новом Саду. Ако би се томе додала просперитетна места на линији између тих двеју градова,тај проценат становништва би био већи. А у сваком граду, па и у Мегалополису, има најмање два града. Остало су острва животарења у којима је празник кад дођу рођаци и суседи који раде у печалби.
И, иначе, платни биланс земље одржава се дознакама из западне Европе. Другим речима: извозимо радну снагу да би нас она издржавала.
Са друге стране, народ слуша пароле о неустрашивом вођи који чува суверенитет, решава животне и комуналне бриге… ко би томе одолео.
И тако смо дошли до резултата избора од 17. децембра. Нема у њима много политике, нити иза њих стоји политички народ, или, ако више волите другу терминологију, заједница грађана.
Пре неколико година теоретичари су почели да пишу о „новом феудализму“. Изгледа да се Србија може сврстати у ту матрицу поретка. Али, то што не функционишемо као политички народ, не значи да политичких, економских, па и идентитетских последица, неће бити. За сада се не види како би се најштетнији ефекти на остатке националне свести могли предупредити. Посебно са „патриотском интелигенцијом“ која рашчитава све светске манипулације, само ћути о манипулацији над сопственим народом.
Александар Живковић
