„Интегралан сам Србих, волим Црну Гору и Црногорце, али, искрено говорећи, мало ми вас је преко главе“, пише један читалац.
Пише: Александар Живковић
У Гори Чарној пламен и пепелишта. Страшило је слушат шта се ради у Србији. Никоме баш није стало до „љетњих медијских шема“ и Листе најзнатнијих Црногораца друге половине XX вијека али предлози амандмана на њу још стижу, па да их размотримо.
Најприје, питало је пар читалаца: ко су за вас и шта су Црногорци? Да бих одговорио на питање – ко су? – морао бих да их познајем, а то знање ријетко ко има, ја најмање.
Кажа за данас
Владика Раде одједном упита секретара:
- Познајеш ли ти, Милаковићу, Црногорце?
- Мислим да познајем, Господару.
- Е, Божја ти вјера, не познајеш, Милаковићу. Ево, ја сам овђе рођен, Владика сам им, Господар и списатељ, па их опет не познајем.
Александар Живковић: Шеталиштем Тупе Вукотића, уз Пеђу Исуса
Зато за Црногорца нема већег свјетског питања од тога да позна Црногорца. То је највећа народна забава и мука, истовремено. Други мисле да им ово намјерно радимо, да је то наш „маркетинг“. Није. То је насушна потреба Црногораца.
Шта јесу Црногорци?
То је, прије свега, философско питање (етичко, антрополошко и политичко, оним дијелом којим политику још увијек можемо да сматрамо философском дисциплином). Као на свако философско питање, битно је како доказујемо своје одговоре. „Знак је, наиме, неваспитања незнати шта се доказује, а шта се не доказује“, каже учитељ Аристотел. Неваспитано је доказивати да нијесмо или јесмо Срби (а наше чувене „идентитеске теме“ углавном су у то претворене, нађи стару читанку па хајде с њом на јутјуб да едукујеш Црногорце о историји).(Све те читанке треба дигитализовати да се ђеца не муче, а особито да се не муче и не свађају пензионери у вибер групама.) Имам овдје на уму каламбур највећег философа у српској књижевности, Ђорђа Оцића, „И Срби су Црногорци“. Књига (1989) односи се на Косово и српско питање, и данас је веома актуелна, али се на бави „српско-црногорском“ темом.
Оглед „Шта су Црногорци“ написао је професор Часлав Д. Копривица, за сада је познатији код Руса него код нас, сигурно ће се још неко огледнути на том пољу.
За потребе овог серијала, и иначе, држим се тезе Владимира Дворниковића да је у Старој Црној Гори, ширећи се на околна племена, формирана један аристократски менталитет, аристократија која се не заснива на иметку за разлику од оне средњовековне. Мојој црногорској умишљености вазда је драже било да будем макар сиромашан племић него неки буржујски националиста/интернационалиста. Наравно, видио је и Дворниковић слаба мјеста нашега менталитета, данас већ, бојим се, можемо да говоримо о дегенерацији црногорског племства и племена. Но, коме је та прича о нашем племству сувише мистична, и драже му је да се идентификује, у смислу припадности, са црногорском народом, то се никако не може оспорити, толике свачане повеље и прије и Његошеве, недвосмислано утврђују постојање црногорског народа. Ко се идентификује као национални Црногорац, ни то се не може оспорити документима од Меморандума Краљевске владе у избјеглиштву( 1922), а нарочито онима из периода који обухвата нашу Листу. Ко се пише у смислу припадности свему Српству, то се, тек, толиким црногорским документима потврђује. Разумије се да у свему томе има доста муке за историчаре. Као „историчар по редакцијском задатку“ реализације „љетње медијске шеме“ Журнала, овим одговарам на више упућених питања на тему.
Хоћемо ли ону стару: четници и партизани
Стигло је више предлога да се у Листу уврсти Благоје Јововић, антентатор на Павелића. Такође има гласова и за Николу Кавају.
Са партизанске стране стигао је предлог за Пека Дапчевића. Иако у послијератном периоду Пеко није имао неки значајнији утицај на текућу политику, улога прослављеног војсковође итекако је утицала на формирање потоњих генерација. Зато се предлог усваја.
Философи
Читатељка из Београда, др Мира Лековић,(жељела је да се представи), предложила је академика Драгутина Лековића. Мање је познато, пише она, да је у учењу дијалектичког умјећа код проф. Недељковића, Лековић надмашао и Михаила Марковића и Слободана Томовића. Студије му је прекинуо Голи оток, у даљем току био је једини југословенски филозоф који је остао вјеран „дијамату“.
Кари Шабанове
У земљи пјесника коначно је стигао предлог за једног песника. „Како ћете листу без Александра Леса Ивановића?“, пише читатељка са Цетиња. Никако. Предлог се усваја.
Рани јади
Стависте на Листу и Миодрага Булатовића и Бранимира Шћепановића, али не и Данила Киша. Зар није он и наш? Пита и разрјешава дилему један читалац.
Сугестије за Листу шаљите на
