Neki domaći mediji su preneli da je trideset procenata mladih Amerikanaca od 18 do 25 godine starosti homoseksualno. Istraživanje na koje su se pozvali pokazuje da to ipak nije tako. Međutim, promene u seksualnoj orijentaciji mladih Amerikanaca postoje.
Uobičajeno senzacionalističko-tabloidno pisanje naših medija – da je gej i biseksualni pripadnici generacije Z u SAD čine njenu trećinu, nateralo me je da lično pogledam ta istraživanja. Da je onako kako prenose naši mediji ispalo bi da se tzv. LGBTQ populacija sa tradicionalnih 5% (u gej aktivističkoj propagandi: 10%) u samo jednoj generaciji višestruko povećala.
Zato sam pogledao šta kaže na tu temu Američki centar za istraživanje društvenog života (www.americansurveycenter.org).
Iz opsežnog istraživanja izdvajam samo podatke na ovu temu:
„Skoro jedan od četiri (23 %) odraslih iz generacije Z i 17 procenata milenijalaca identifikuje se kao gej, lezbejka, biseksualac ili nešto drugo. Nasuprot tome, skoro jednak broj generacija X (6 procenata) i bejbi bumera (5 procenata) identifikuje se kao gej, lezbejka, biseksualac ili nešto drugo.
Generacijske razlike su prvenstveno vođene povećanjem biseksualnog identiteta među kohortama mlađeg uzrasta. Trinaest procenata odraslih Amerikanaca iz generacije Z identifikuje se kao biseksualno, što je više od šest puta više od odgovarajućeg udela bejbi bumera.
Sve u svemu, postoje samo skromne rodne razlike u seksualnom identitetu i orijentaciji, ali ove razlike su u potpunosti vođene velikim podelama među odraslima generacije Z. Skoro jedna od tri (31 %) žena iz generacije Z identifikuje se kao lezbejka, biseksualka ili nešto drugo. Manje od jednog od pet (16 %) muškaraca iz generacije Z identifikuje se kao gej, biseksualac ili nešto drugo. Rodni jaz ne postoji među generacijom X i bejbi bumerima i skroman je među milenijalcima.“
Već ovi podaci govore o, kako se to kaže, statički značajnoj razlici u odnosu na prethodne generacije, a usput i o statistički značajno većem prisustvu biseksualizma kod devojaka nego kod mladića generacije Z.
Ta generacija je i inače poznata po povećanom prihvatanju “liberalnih vrednosti“, odrasla je u gej-frendli medijskom okruženju, možda je time najlakše objasniti dobijene rezultate.
Moje skromno medicinsko obrazovanje ipak se protivi takvom objašnjenju. Više mi se čini da je pomereno seksualno sazrevanje omladine, i da su sada u uzrastu 18-25 godina u „tegobama“ ranije karakterističnim za period 13-18 godina. Psihoanalitički rečeno, da je kod generacije Z, usporeno uspostavljanje pune genitalne seksualnosti. No, ovu moju pretpostavku, valjalo bi potkrepiti dodatnim istraživanjima i zapažanjima.
Ipak, onih čuvenih 5% „veselih“ u dominantno strejt populaciji, zasnovano je na razlikama uslovljenim genetsko-neurološkim sklopom, a ne vaspitanjem. Videti o tome u sjajnoj knjizi Dika Švaba „Naš mozak – to smo mi“ (Dereta, Beograd, 2014). Najveći teorijski problem gej-aktivizma i jeste u tome kako da se prihvate naučna saznanja o homoseksualnoj praksi kao prirodnom varijatetu, a sa druge strane da se traži kulturno-vaspitna sredina koja bi (na koju neurološku osnovu?) delovala „preorijentišući“ strejt populaciju? Slučajeva „situacione homoseksualnosti“, razume se, ima odvajkada, ali još uvek niko nije predložio polno razdvajanje u cilju utvrđivanja “rodnog identiteta“.
Mada se iz rečenog vidi, da lično ne smatram gej-frendli kulturu odgovornom za tolike promene u seksualnoj orijentaciji mladih Amerikanaca, ni njen uticaj, svako ne može da se isključi iz razmatranja ove pojave.
Frojd je govorio da ćemo jednoga dana sve psihičke procese posmatrati na nivou molekula (za mnoge od njih to već odavno i činimo). Nije nemoguće da i razni („molekuli“) hormoni koje bez kontrole i znanja unosimo imaju uticaja i na seksualne preorijentacije.
Sve u svemu, generacija Z već sada je postavila brojne naučne izazove.
