Неки домаћи медији су пренели да је тридесет процената младих Американаца од 18 до 25 године старости хомосексуално. Истраживање на које су се позвали показује да то ипак није тако. Међутим, промене у сексуалној оријентацији младих Американаца постоје.
Уобичајено сензационалистичко-таблоидно писање наших медија – да је геј и бисексуални припадници генерације Z у САД чине њену трећину, натерало ме је да лично погледам та истраживања. Да је онако како преносе наши медији испало би да се тзв. LGBTQ популација са традиционалних 5% (у геј активистичкој пропаганди: 10%) у само једној генерацији вишеструко повећала.
Зато сам погледао шта каже на ту тему Амерички центар за истраживање друштвеног живота (www.americansurveycenter.org).
Из опсежног истраживања издвајам само податке на ову тему:
„Скоро један од четири (23 %) одраслих из генерације Z и 17 процената миленијалаца идентификује се као геј, лезбејка, бисексуалац или нешто друго. Насупрот томе, скоро једнак број генерација X (6 процената) и бејби бумера (5 процената) идентификује се као геј, лезбејка, бисексуалац или нешто друго.
Генерацијске разлике су првенствено вођене повећањем бисексуалног идентитета међу кохортама млађег узраста. Тринаест процената одраслих Американаца из генерације Z идентификује се као бисексуално, што је више од шест пута више од одговарајућег удела бејби бумера.
Све у свему, постоје само скромне родне разлике у сексуалном идентитету и оријентацији, али ове разлике су у потпуности вођене великим поделама међу одраслима генерације Z. Скоро једна од три (31 %) жена из генерације Z идентификује се као лезбејка, бисексуалка или нешто друго. Мање од једног од пет (16 %) мушкараца из генерације Z идентификује се као геј, бисексуалац или нешто друго. Родни јаз не постоји међу генерацијом X и бејби бумерима и скроман je међу миленијалцима.“
Већ ови подаци говоре о, како се то каже, статички значајној разлици у односу на претходне генерације, а успут и о статистички значајно већем присуству бисексуализма код девојака него код младића генерације Z.
Та генерација је и иначе позната по повећаном прихватању “либералних вредности“, одрасла је у геј-френдли медијском окружењу, можда је тиме најлакше објаснити добијене резултате.
Моје скромно медицинско образовање ипак се противи таквом објашњењу. Више ми се чини да је померено сексуално сазревање омладине, и да су сада у узрасту 18-25 година у „тегобама“ раније карактеристичним за период 13-18 година. Психоаналитички речено, да је код генерације Z, успорено успостављање пуне гениталне сексуалности. Но, ову моју претпоставку, ваљало би поткрепити додатним истраживањима и запажањима.
Ипак, оних чувених 5% „веселих“ у доминантно стрејт популацији, засновано је на разликама условљеним генетско-неуролошким склопом, а не васпитањем. Видети о томе у сјајној књизи Дика Шваба „Наш мозак – то смо ми“ (Дерета, Београд, 2014). Највећи теоријски проблем геј-активизма и јесте у томе како да се прихвате научна сазнања о хомосексуалној пракси као природном варијатету, а са друге стране да се тражи културно-васпитна средина која би (на коју неуролошку основу?) деловала „преоријентишући“ стрејт популацију? Случајева „ситуационе хомосексуалности“, разуме се, има одвајкада, али још увек нико није предложио полно раздвајање у циљу утврђивања “родног идентитета“.
Мада се из реченог види, да лично не сматрам геј-френдли културу одговорном за толике промене у сексуалној оријентацији младих Американаца, ни њен утицај, свако не може да се искључи из разматрања ове појаве.
Фројд је говорио да ћемо једнога дана све психичке процесе посматрати на нивоу молекула (за многе од њих то већ одавно и чинимо). Није немогуће да и разни („молекули“) хормони које без контроле и знања уносимо имају утицаја и на сексуалне преоријентације.
Све у свему, генерација Z већ сада је поставила бројне научне изазове.
