Пише: Александар Живковић
„Како сте почели, испашће да је и Никола Тесла Црногорац“, опажа један читалац.
Можда Никола Тесла и није Црногорац; ту је неђе. Уосталом, са Личанима смо се вазда добро пазили, имали смо и једног од њихових за црногорског војводу. Ако Тесла није, Тин Ујевић, по самопризнању, највећи балкански пјесник послије Хомера, вјероватно јесте наш. По коме би му другом могло доћ да више воли кафану од куће?
Љетња акција Журнала – избор најзнатнијих Црногораца друге половине XX вијека , ближи се крају, предлози још стижу, али, све више, и критике саме акције и читаве уређивачке политике портала.
Без грке ријечи
У одбрану рубрике аутор може да каже само једно: тешко је правити Листу када се на један предлог или какву колумну, појави бар један додатни кандидат који неизоставно мора да се нађе на Листу. Тако се ових дана пренијело на више портала како је највећи редитељ, Живко Николић, отишао у „горчини, биједи и немаштини“. Тачно се ту указује на суровост Црногораца према Живку, али његов „одлазак“ није био такав. Отишао је у шетњи кломпама по Београду, окружен породицом, без иједне грке. И најзаслужнији да тако весело оде, без горчине, биједе и немаштине, био је проф. др Јован Н. Стриковић и, послије 2000. његови насљедници у болници. Људи смо, иако смо Црногорци.
Најнеутицајнији
Стални дописник ове рубрике из Ловћенца, пише:“Боље би ти било, брате, да си писао о Црногорцима са најмање утицаја, него о овијем великанима. Ето, најнеутицајни био је принц Михаило Петровић Његош иако, да је по инђелијама, морао је Михаило да буде најважнији.“
Метеорологија
„Шта вам значи то пребирање и још вредновање људи из прошлости. Оставите тај посао стручним људима, овако многе важне струке и људи који су их носили остају неоправдано запостављени,“ пише читалац из Београда. У праву је човјек. Сачекаћу и ја како ће енциклопедисти да направе те споменице и задужбине, утврде утицаје и доприносе. Ово је само једна забава за читање у периоду временских непогода. А метеорологија, наука о висинама, не може без извјесне градације. Онако, за себе, мислим, да би прави попис личности, збивања и околности у другој половини XX вијека могла да направи само добра тужбалица, која ништа и никог не прескаче, као Златана Перутовић. Па и то би био тек резиме за Енциклопедију. Њу би, као и свако историческо собитије, требало да режира, неки драматург – стрипаџија, као рецимо, Личанин из Колашина, Слободан Шијан.
Предлози који су стигли у редакцију
Наводим их азбучним редом:
- Слободан Алигрудић
- Бранко Бањевић – антологичар
- Душан Баранин – књижевник
- Драгомир Брајковић – пјесник, (Крвава свадба у Брзави)
- Јанко Брајковић – Унирекс
- Милка Бабовић – спортски коментатор ТВ Загреб, умјетничко клизање
- академик Михаило Војводић – историчар, (Скадарска криза)
- Момир Војводић – пјесник
- Мањо Вукотић – новинар и уредник
- Момчило Моца Вукотић – голгетер
- Милорад Вучелић – новинар и уредник
- Ратко Вујошевић – пјесник, (Orevuar Montenegro)
- Драган Влаховић (Чарли) – новинар и уредник
- проф. др Петар Влаховић – етнолог
- др Веселин Ђуретић – историчар
- Милорад Ђурковић – спортски коментатор РТВ Титоград
- Драгољуб Жарковић – новинар и уредник
- Васко Ивановић – репортер и коментатор Политике
- проф. др Душан Косовић – неуропсихијатар
- Мирко Ковач – књижевник
- прота Момчило Кривокапић
- Миљан Миљанић – фудбалски тренер
- Предраг Мијатовић – фудбалер
- академик Бранко Павићевић – историчар
- проф. др Бранко Петрановић – историчар, утјемељивач историографске школе Историје Југославије
- Димитрије Поповић – сликар
- Жарко Паспаљ – прослављени кошаркаш
- др Растислав В. Петровић – историчар
- проф. др Никола Секуловић – неурохирург
- Љубиша Смоки Самарџић
- академик Радован Самарџић – историчар
- академик Ристо Стијовић – вајар
- Александар Тијанић – новинар и уредник
- Урош Тошковић – цртач, сликар, скулптор
- проф. др Богољуб Шијаковић – философ
- Марко Шпадијер – уредник Побједе и Матице црногорске
Хвала на предлозима.
Што се броја гласова читалаца за најзнатнијег Црногорца друге половине прошлога вијека сада се са Браном Мићуновићем изједначио Павле Ђуришић.
Ћетко: Ја ти турску пару не бих дао за Журнал
Ништа не може да се сазна из овог Журнала. Ништа што поштен свијет занима у новинама, жали се Ћетко, стари новинарски вук. Поштен свијет не занима, шта новине печатају на насловним странама, то увијек диктира неки Агитпроп. Поштен свијет прво у новини (добро ви сте портал, исто је то), дакле, прво тражи: ко су шампионка и шампион Европе у каратеу (ако случајно нијесу из Никшића ове, биће догодине), које мјесто на табели заузима ФК Ловћен (за Будућност је познато); онда из унутрашње политике (какви јади, каква дијаспора!) тражи се позоришни репертоар у Ловћенцу, гусларски програм у Руском дому у Биограду, чује ли се још која црногорска илити србска ријеч у Метохији, има ли какве интересантне изложбе у Загребу? Е, тек послије, могу да се изјаве ови наши политичари у три-четири реда, доста.
За то сад служи твитер, односно Х, убацујем се стручно.
Најважнија је регионална панорама, сијела, скупови, јаше ли се преко Цуца, јел родило код Брђана, колико су дрва ове године, иду ли Малисори још редовно у цркву, сердарају ли још Пилетићи, стиже ли, забога, захтјев Потпредсједнику Општине да пошаље воду на онај катун више Колашина, ко муља грожђе у Годињу, има ли шестанског сира на пазару? Ако се још нађе нека репортажа са међе неког манитог Вука, или научни прилог о ономастици и топономастици Марковине– пуна капа.
Важна је и титоградска хроника.
Мислиш: подгоричка?
Титоградска хроника, гледа кроз мене, јесте као здравствени билтен. Док некако не покопају проклети алуминијум, младе момке ће да коси саркоидоза.
Онда још привредна и црна хроника, то је мање-више исто, и ето ти Журнала који би поштен свијет читао.
А култура?
Сиоран на једно пет-шест страна, он једини може да објасни Црногоркама зашто су се баш тако удале. Ако зафали Сиоранових превода, вазда се нешто фино дешава у Паштровиће.
Ћетко, поштујем твој уређивачки концепт, али Журнал је магазин који мора да се бори за медијски простор са подкастима. Народ радије слуша него што чита.
Кастига је вазда било свакојаких, одговара Ћетко. Не могу они ништа печатњи. Само да печатате како Бог милује. А ово што ти рекох, основе су новинарства, а за стубове треба много више снага. Политику за ђецу, или како год назвали тај литерарни жанр, енигматику и читуље, могу да раде само прекаљени професионалци. (Њима се понекад квалитетом придруже фељтон, репортажа или интервју. Понекад, али нијесте ви Њујоркер…)
И наставља Ћетко. А ја га слушам као свог Бјелинског, што би рекао Изет Сарајлић.
Сугестије за Листу шаљите на: zurnalportal@gmail.com
