Пише: Александар Живковић
У једном малом црногорском градићу који, хвала Богу, још има гимназију, обиљежена је 50. годишњица велике матуре. Било је лијепо биљеже медији.
Дали су ријеч и двома златних матураната. Један је послије гимназије студирао у Приштини и потом живио у родном мјесту до данас; друга, госпођа, завршила је студије у Београду гдје је и остала. „Волим овај град и често сам гост у њему“, каже она.
Тргла ме је та реченица.
Није то само кажа она „сви се ђаци кући враћају само црногорски не, као да их уче да се не врате“. Није то ни само Деридина прича о политици гостопримства.
Чини ми се да ријечи ове паметне госпође освјетљавају један табуисани феномен који, вјероватно, није само црногорски, него свих „пасивних“ крајева.
Збиља, може ли се бити гост у родном мјесту?
Може, наравно, кад мора.
Али: чији гост? У пракси то значи бити гост брата који је остао на имању. (Или сестре, разумије се.)
Подсвјесно ти њему нешто дугујеш. Подсвјесно он ти не да да се вратиш.
И ту се завршава прича о повратку ђака и почиње она о политици гостопримства.
За Црну Гору са „мегаполизацијом“ Подгорице, то више није проблем само са Београдом.
Можда је вријеме да се, шире и дубље од мене, размишља о гостопримству родног мјеста?
