Пише: Александар Живковић
Често се каже како је режим у Србији испразнио све институције. Осим предсједника Републике. И то је тачно. Само се заборавља да је и опозиција значајна друштвена институција и да је и она „испражњена“. О „националној десници“ да и не говоримо, а није ништа боље на „европској левици.“
У таквој ситуацији постоји само дворска политика, слична оној с краја 19. вијека. Није случајно да је отпор тој политици настао међу омладином, студентима, као ријеткој од двора некорумпираној страни.
При томе, студентски покрет је сада на прекретници, он може да мобилише политички значајан број грађана, али, процјењујемо, не може да доведе до генералног штрајка, што добар дио студената истиче као циљ.
У таквој ситуацији Алфа Вук је великодушно ставио свој мандат на, уставно сумњив, савјетодавни референдум. Остаци опозиције су одмах одбили тај данајски дар, а и да су га прихватили, њихови гласачи и медији који их мобилишу то не би учинили.
Такав сценарио сигурно је и очекиван на двору, но било је важно показати политичку иницијативу, и по могућности, преотети је студентима. Тако је режим до сада најављивао реконструкцију владе, сада јој је придружио референдум, не би било чудно да се упусти у неку обреновићевску промјену устава.
Дошли смо у ситуацију у којој српски спин-вођа 21. вијека, свјесно или несвјесно, опонаша краљеве из 19. вијека. Његову политичку вјештину никада не треба потцијенити, као што ни садржину његове политике не треба превише анализирати – то је пуко одржање личне власти.
Тим циљем затвара се круг политичке историје Србије, ево, скоро већ вијек и по.
Потребно је изаћи из тог круга, разумије се, само данас као да је и свијет око нас упао у тај круг.
Биће, бојимо се, то највећа препрека промјенама у Србији.
