Пише: Александар Живковић
Пут прађедова као да је ишао супротним смјеровима. Да ако се сада нађе заједнички правац.
У пола гласа су Цетињани, давно није било, говорили како су се Мило Ђукановић и Брано Мићуновић, највише од свега, огријешили о старевину. И није то право било Цетињанима,ка вазда што им нешто право није. А у томе су били у праву.
Чево се измјестило више у митску него у реалну земљу до које лети бијели голуб. Јуначке пјесме замјениле су тугованке, а то некако бива неприкладно за нашу момчад озринићку – „ђе год дођу ту замећу шалу“ (Његош).
Истина, било је шала које су се одржавале, ето у мојој Марковини, на пописима девет Црногораца и три Србина, па се снађи рођаче, јуначе!
И сада – пут. Од Цетиња до Чева, 23 километара, за пет-шест вијекова историје. Обратним путем без опута, да каљав не долази пред владику Рада, ишао је скоро сваки дан мудри сердар Стеван Вукотић. И тек браком књаза Николе и Милене Вукотић склопљена је „персонална унија“ између нас Озринића и остале подловћенске, Старе Горе Црне.
Александар Живковић: Како је Вучић упознао патријарха Павла?
И тај брак су мало помогли главари, ставили су Милену да његује болесног младог књаза, и када је он дошао снази била му је љепша од свих Францускиња. Тако је настала прича о „тасту Европе“.
И сада – пут. Могли би га назвати по краљици,а богами, и по краљу, нарочито ако се остваре планови министарства саобраћаја да се пут настави до Никшића, а други крак да иде на Његуше па до Котора.
Могли би га назвати и по краљу, велим, јер је он ослобађањем Никшића,направио простор за прву колонизацију Црногораца у плодније крајеве. (О тој колонизацији до данас је остала најбоља слика у књизи Жара Булајића.)
Тако су се прађедови упутили у два смјера – никшићком и цетињском. Ни сада се пребројати не можемо који је јачи? Можда је пут прилика да кренемо заједничким правцем.
