Пише: Александар Живковић
Шта би бивши високо рангирани амерички дипломата друго и могао да поручи реконструисаној влади, него – даље од Руса? Ипак, поруке Курта Волкера изречене у интервјуу за Глас Америке, заслужују пажњу и анализу јер представљају мишљење доброг, и до сада доминантног, дијела америчког естаблишмента. На почетку, примјећујем да „улазак Срба“ (како се то слави у Србији) или „просрпских и проруских снага“ (како се крсти у западним медијима), није изазвао нарочиту еуфорију нити дисфорију у самој Црној Гори. Мандић и Кнежевић били су конституенти парламентарне већине и по споразуму су очекивали мјеста у влади. Већа бура у црногорској јавности дигла се око уласка Бошњачке странке у владу. Американци, међутим, имају други угао гледања. Како каже и сам Волкер заузети су својим изборима и другим приоритетима.
Али сеплаше да овчица која не занесе своје руно у грм покрај пута, односно да Црна Гора не крене стопама Грузије, можда Бугарске и Молдавије. Волкер, при томе одбија могућност да Црна Гора има попут Мађарске неки аутономан став у НАТО. Он се плаши, како каже, ситних корака, као што је давање држављанства црногорским потомцима, веза Српске са Руском црквом (стална НАТО опсесија) итд.
Чињеница је да се тзв. „Срби у влади“ нијесу изјаснили о црногорској будућности у НАТО. Са једне стране, НАТО јесте својевремено извршио анексију Црне Горе, што многи њихови бирачи и сада лоше гледају; са друге стране, новије анкете, ако су поуздане, показују да су се грађани навикли на чланство у НАТО.
Алијанса, наравно, не жели да придобије Србе неким уступцима на Балкану, већ тражи од њих да постану „НАТО-Срби“. У том регионалном контексту, „просрпске снаге“ у црногорској влади заиста јесу у незавидном положају. Још када им се дода епитет „проруских“, значи НАТО непријатељских снага у савезничкој влади, њихов положај постаје још незавиднији.
Чекати на промјене „америчке линије“ било би узалудно, чини се. Придружити јој се, а не остати у другом реду, такође је немогуће.
За почетак би се могло окренути озбиљним националним и државним пословима, показати компетентност, а не буку и бес, који су увијек посљедица фрустрације. Потребно је, ако је икако могуће, искључити се из Алфа Вукове медијске матрице која не само што разара друштвено ткиво Србије, него и директно манипулише српским интересима од Косова надаље, у функцији власти једног човека. И на крају, како послушати амбасадора Волкера – даље од Русије? Примити на знање, а равнати се према историјским и актуелним векторима развоја црногорског друштва.
