Пише: Александар Живковић
Познато, и до данашњег дана, многима зазорно пријатељевање Милована Ђиласа и Матије Бећковића, крунило је, као што је публици недовољно познато, у Матијиним пјесмама претежно епског циклуса.
У недавно и на српском језику први пут објављеној Ђиласовој књизи, Идеал и професија – успомене револуционара (Вукотић медија, 2024), наилазимо на поријекло чувене Бећковићеве Песме о Светом Сави.
Пишући о Бијелом Пољу с почетка тридесетих година прошлог вијека, Милован Ђилас је, између осталог дао доста утисака о пјеснику Ристу Ратковићу и његовој породици, али и о социјалним приликама у Бијелом Пољу. Пише како је ту, у равници, народ и физички пропадао, док је у планинским крајевима око Пљеваља, Нове Вароши и Сјенице, и српски и муслимански народ био и здравији и отреситији, имао и вођа и покрета.
Ђиласа пише да је смрт, насиље и сиромаштво остало у Црној Гори. „А овде – беда, незнање, тупост и дегенерација. Као да се кроком преко Таре, из Црне Горе у Санџак, из људске крви угази у проклетство.“
Све га је то навело да тај крај из српске феудалне жупе претворен у турски санџак, опише и једном причом:
„Има једна санџачка хићаја (анегдота): Ишао Свети Сава за голомразице по том крају (по Санџаку), отргне се пас и почне да га очупа. Онда је рекао: Проклета земља, у којој су пси пуштени, а камење везано.“ (Наведена књига, стр. 63)
Јасно, Матија Бећковић је ову хићају, умјетнички транспоновао и дао јој универзално (вансанџачко) значење. Допринос кажи, Милована Ђиласа, види се, у томе није био мали.
