„Кад се војска на Косово врати“ значи суштинску промјену система, али и свијести. Овај стих није војни поклич. Овај стих је молитва за спас
Друштвене мреже постале су супститут конференцијског обраћања политичара са пуно већим одјеком и масивношћу од уобичајених обраћања средствима јавног информисања. Твитови и инстаграмски постови министара, страначких лидера, предсједника држава добили су тежину документа. Мњење шире јавности се усмјерава, информише, замајава и обликује објавама политичког руководства на друштвеним мрежама.
Неформално обраћање, синтакса поста или твита замјењује замишљене ћошкове и ходнике, шанкове, укратко амбијент оног што се још увијек назива сусрет на маргинама неког састанка или самита. Предсједник Републике Србије, Влада, министри, активно користе у својој медијској активности друштвене мреже. Иза њих, често неидентификоване, активне су читаве сендвич бригаде омладинаца и омладинки, путем коментара, текстова у таблоидима, често чопоративном и виралном дезавуисању таргетиране личности.
Но, у нашим данима још један субкултурни медиј у комбинацији са друштвеним мрежама постаје врло специфично средство у обликовању и манипулацији јавним мњењем. Графити. Путем друштвених мрежа натпис у виду зидног графита постаје планетарно видљив, мање важно да ли је исписан у Бањој Луци или далеком Сибиру.
Он гласи: „КАД СЕ ВОЈСКА НА КОСОВО ВРАТИ“
Да ово није обична порука, говори нам атмосфера и реакције које изазива. Формирани су и супротстављени фронтови који не остављају простор несврстанима. Кружи казивање да је народну пјесму Јечам жела својевремено уређивати почео блаженопочивши владика захумско-херцеговачки Атанасије, а дотични стих дописао блаженог спомена митрополит црногорско-приморски и архиепископ цетињски Амфилохије. Мисли се на повратак српске војске, односно повратак Косова и Метохије у легални оквир српске државе, којој и припада. Ово није само дописани стих у народној пјесми која је као умјетнички израз народног искуства и памћења подложна мјењању – ово је смисао и правно обавезујућег члана једног међународног документа Уједињених нација под називом Резолуција 1244.
И док се формирани фронтови, а то су с једне стране лажни националисти а у другом табору НВО сектор лажних љевичара и бораца за „људска права“, гложе и гађају разним аргументима, главно и једино питање било би: Ко је на улицу из државних и међународних институција избацио, на бескућништво осудио право српске државе да на Косову као дијелу своје територије има међународним документом одређени број војника и полицајаца.
Ко је то право деложирао, ко је главно питање од ултимативног значаја за српску државу осудио да умјесто бриге и државничког напора постане тема са ишараног зида?
Прије неголи се та животна тема нашла на зидовима, или у пјесмама, врло слично, неко је ту тему окретао у рукама, као украдену светињу, као породичну сребрнину које се бесправно докопао прије неголи је заложио и пропио. Отео за себе и управљао с њоме не дијелећи с осталима заједничко право. На крају је та тема завршила на зидовима, поред контејнера, у буџацима, створена тек за сликање, за објаве које ће постати виралне.
Шта нам је за мислити кад видимо тај стих исписан вјешто, златним словима на позадини у бојама српске тробојке? Ко то пише, ко стоји иза тога? Донекле је важно, као што је питање да ли је дотични стих дописао Атанасије или Амфилохије само донекле важно. Та тема на зидовима је као разрушени храм, или кућа, посуђе разбацано уоколо, драге и познате ствари у блату, мошти покрадене и продате у бесцјење. Та тема на зиду свједочи да – ако државу чине институције онда – државе нема.
Да ли нам је српска тробојка у оку док јутром листамо Фејс или читамо наслове на порталима, прописана и довољна доза Српства, задовољавајућа замјена за изгубљену државност и огњиште? Да ли разблудни син кад раскући имање, може својој дјеци надокнадити будућност кад се пијан побије с комшијом или преко плота виче на његовог пса. За будућност…
Овај стих на зидовима, међународно право у графиту, немањићке задужбине у рукама расколника грозна су стварност, али и подсјећање на снагу васкрслог народа који је из потпуног мрака и безизлаза нашао пут, не захваљујући институцијама јер их није било ни у траговима, ни Предсједника ни Патријарха, већ духовном и народном правцу, духовном инстинкту – Завјету.
Држава Србија је најдубља и најважнија питања иселила на улицу, у оваквој држави ту им је мјесто, да са зидова говори о снажним патриотским поривима и осјећајима Вође у једном специјално креираном неформалном обраћању – из његове подсвијести нашој. А у институције сав кал са улице, некултура и насиље у школе, све оно што у погрдном смислу припада улици, смеће у парламент, а скупштинске теме на – зидове. Кад Предсједник државе на државној телевизији говори простоте вјерно илуструје пословицу: кад луда постане државник, није Луда постала Предсједник него држава циркус.
Кад се војска на Косово врати значи суштинску промјену система, али и свијести. Она истовремено значи преображење друштва и појединца. Овај стих није војни поклич, иако личи да је позив у бој, позив на непријатељство и уништење, он то није. Овај стих је молитва за спас. И чак ако је креатор те виралне појаве друштвених објава тек хтио простор Ломпаровим језиком симулакрума испунити помињањем тог историјског и документованог права које нам припада, макар тамо гдје му није мјесто – на улици, кад је већ остало без своје куће – то је знак да коначно схватимо да државе немамо, да је власт окупациона и да нам снага лежи у незаборављајућем чекању, као у вријеме кад је једини Устав и закон казиван у десетерцу.
Извор: stanjestvari.com
