Потмуло и из велике даљине допиру плотуни испаљени давно, као грмљавина под облацима, заглушена притиском што слива нејасноће у један љевак кроз који заједно са својим незнањем пропадамо снивајући слике које нисмо разабрали.
Разговор од прије неколико дана на једном Youtube каналу, под називом Славија инфо, који је уредник Љубомир Стефановић водио са једним од оснивача покрета МИ, подсјетио ме на почетак деведесетих, на сам освит грађанског рата у бившој Југославији и можда највеће, по много чему значајне и симболичне деветомартовске демонстрације у Београду 1991. године. Кад би се данас питали „шта би било кад би било“ и да ли би рецимо било рата да је ономад опозиционар Вук Драшковић из СПО-а, са осталим из тадашњег јединственог ДС-а, срушио којим случајем Слободана Милошевића и владајућу Социјалистичку партију, не би се дуго премишљали. Остаје то вјечна тајна, али писмо које је Драшковић упутио у тим данима хрватском лидеру, ипак развргава неке илузије да би се промјеном власти у Србији тај рат избјегао. Како се заправо остварила та асоцијативна веза, можда не баш уочљива на први поглед, између тих дана раних деведесетих и актуелне политичке збиље кроз поменути разговор?
У једној полемици током интервјуа на Славији инфо, уредник Стефановић покушава доћи до Павићевог одговора, шта би то српска прозападна опозиција могла још да уради, а да актуелна власт већ није урадила као адекватни одговор односно испуњење тражених захтјева. Павић тврди да је политика којој нагиње предсједник Србије, а то је политика блиских односа са Москвом и Пекингом, мање зло од оног политичког курса којим би кренула прозападна опозиција да којим случајем дође на власт. На потпитање зар Србија већ не продаје наоружање Украјини, иако званично није увела санкције Русији, Павић се невјешто брани контрапитањем гдје то пише, како се зна ко је крајњи корисник и слично, но брзо одустаје од своје одбране, из које је у једном тренутку на важна питања искористио „тајну оружје“ психолигизирања па је Стефановића погодио као „обузетог“ Вучићем.
Важан дио полемике је Павићева теза да ако не изговоримо да је Косово предато, онда оно није предато. Односно, ако се држимо тога да Предсједник није потписао тзв. њемачко-француски план рјешења за Косово, документ који дефинише процес раздруживања Србије и Косова и Метохије као двије независне државе – али ипак спроводи по договору тачке споразума – он га није признао. Ако затворимо очи и не видимо директну опасност, она не постоји. Павић не види косовске таблице на друмовима Србије и он који је на почетку разговора покушао изгледати увјерљиво у тврдњама да су се сви који су прорицали његову и политичку стратегију др Несторовића преварили и да они нису превагнули на страну владајуће коалиције ни на републичком, а ни на београдском нивоу – у току саме емисије ипак, кроз своје ставове те исте сумње и нагађања неповратно продубљује. Рекло би се да се оно што је остало од Покрета МИ највише бори за мјесто које је некад у режиму Слободана Милошевића заузимала Шешељева СРС.
Шешељ је опет на старим позицијама, али кудикамо слабији и одавно прочитано штиво. СПС довољно ослабљен и реално отворио се простор за политички субјект који би био гласноговорник, истовремено и тумач шта је Вожд хтио да каже. Да објасни свима онима који одбијају да повјерују, да филтрира и преформулише ствари, управо оно што се за сад чини на некој замишљеној неопредјељеној средини на којој чучи покрет МИ.
Дакле, писмо упућено Ф. Туђману, некадашњег харизматичног опозиционог првака Драшковић Вука, након чијег су позива на јуриш одјекнули пуцњи на београдским улицама 1991. и пале српске главе, открива да је мир умјесто сукоба те исте године на простору још увијек постојеће СФРЈ био системски неприхватљива опција. Мир није био планиран, ко год био власт у Србији. Петокраке и кокарде, Пекинг, Москва, или Вашингтон, исток или запад, реторика је промјењљива и заборављива, ако гранате морају бити испоручене Украјини, сасвим је свеједно хоће ли их испоручити Ђилас (који то очито још није урадио), или то ради актуелна власт, али нам Павић каже да је ипак боље да то ради Вучић. Можда су ипак баш те околности ко је на власти погодовале изванредном домету српске муниције.
Може ли се на глупо и бесмислено питање одговорити ваљаним одговором? Да ли се може направити прави избор ако нема алтернативе, ако су понуђене опције полови истог зла? Реторика покрета МИ током вишегодишњих Јутјуб проповиједи била је баш, гађајући у центар, да, ми смо алтернатива. Павић нам убједљиво каже да нису.
На мартовским демонстрацијама појавио се један човјек ван система. Била је то, његова Светост блаженог помена, Патријарх српски Павле. Код Теразијске чесме студенти су га извиждали, социјалисти на контрамитингу на Ушћу су се разишли прије но им се старац обратио. Нису Срби ни под разно хтјели чути поруке разума тих дана.
У интервјуу на Славији, након тачно сат времена, Павић се опет дотиче политике спољних послова Русије, посредно да објасни како они знају шта раде не реагујући на јасне доказе о српским гранатама на украјинском ратишту, па помиње још једног човјека који се отео матрици, ни мање ни више него блаженопочившег митрополита Амфилохија, те његово препорађајуће управљање црногорско–приморском Митрополијом, препознаје Павић као сецесионостичко у правцу одвајања ове епархије од СПЦ, а то је како констатује он, руска спољна политика дуго толерисала. Раковићевски увиди нису препоручили Павића као неког ко разумије унутар српску стварност. Иако је неколико пута поменуо Крајину и негодовање које је стигао да изрази на протестима у прошлости овај амерички ђак. Је ли протестовао само да би махао тим као са биографијом доказаног „српског родољуба“ показаће сљедећи политички кораци али за сад више његови иступи опонирају опозицији него позицији. Сав његов труд је ситан вез одбране неодбрањивог – српског режима.
Српска жута штампа ових дана не пропушта да се не дотакне Ланета Гутовића. Нити ће медији да открију садржај његове посљедње воље, нити задовољити оштећену страну која је изабрала да се у српској јавности олакша и изјада. Али једно ће бити постигнуто. Изванредног и непоновљивог „Шојића“ из пророчке Беле лађе – која би можда у неким школама будућности могла бити лектира за нова покољења из предмета Грађанско васпитање – Ланета Гутовића (који за разлику од актуелних политичара који би попут Шојића из популарне серије запосјели кормило по сваку цијену без обзира на незнање и сваку другу неподобност, није штедио ријечи у критикама система и поготово његовог главног мађионичара) овако ће велики дио пука запамтити као неправедног оца и чудака који је како рече комшиница – у продавницу одлазио у војној униформи са све беретком на глави у војном камиону. Неко очито те Ланетове болно истините досјетке и анализе не може заборавити.
Stanari UHAPSILI Relju Ognjanovića i zadržali ga do dolaska policije!
Profesor Davor Kalajdžić i stanari zgrade u Vojvode Stepe, izvršili su građansko hapšenje direktora PIO fonda i bliskog prijatelja Danila Vučića.
Najpre je zadržano dvoje aktivista SNS koji su sa biračkim… pic.twitter.com/Guz9O7ao9b
— Немања Шаровић (@NemanjaSarovic) March 15, 2024
Да је једини и први избор, Устав и закони, и они који ће га спроводити и поштовати, показује примјер грађанске храбрости одважног професора Давора Калајжића и грађанско хапшење активиста СНС-а који су са списком обилазили станове у улици Војводе Степе на Вождовцу. Професор Калајжић, заједно са својим комшијама, позвао је полицију а активисти су задржани до доласка припадника МУП-а, којој је потом пријављена група активиста због кршења закона о тајности личних података грађана, при том тражећи од органа реда да се испита како су осумњичени дошли до проблематичних спискова за њихову зграду али и читав Вождовац.
На снимцима који круже друштвеним мрежама се види ипак да пристигла полиција легитимише станаре, али не и активисте. Добар примјер да одговоран грађанин треба кренути од свог дворишта, свог улаза инсистирајући на поштовању закона. Велике пароле значе велики циљ, онда редом велику фрустрацију и велику патњу.
Управо професор Калајжић гостовао је нешто раније на Славији инфо и уредник Стефановић се на сличан начин интересовао за питања Косова и Метохије као и приликом интервјуа с Павићем. Веома разложно, Калајжић је констатовао да су прилике са јужном српском покрајином изузетно тешке, да је прича захваљујући српској администрацији доведена до руба, да је питање проглашења окупације такође дискутабилно јер су 700 хиљада до милион Албанаца који тамо живе српски држављани, самим тим, спекулише Калајжић, како прогласити окупацију од властитих грађана. Оно што је неизречено, а виси изнад тих ријечи јесте – како прогласити окупацију коју је здушно помогао српски режим, како прогласити Србију окупирану од ненародне власти која од Србије ради оно што би окупатор радио: крчме дијелове територија за ископавање и рударење, сијеку шуме те је Србија за пет година остала без половине свог шумског фонда, препуштају без труда и домаћинског старања читаве области као што је јужни дио Врањске долине гдје уопште држава Србија није присутна, договарају и пристају на штетне и развлашћујуће споразуме…Пишем ово 17. марта, у Недјељу праштања и на двадесету годишњицу шиптарског погрома на Косову и Метохији, данас је и Свети Патрик, Ирски и православни. На BBC-ју на српском језику, данас, на Бијеле покладе пред почетак Свјетлог Васкршњег поста, чланак о Рамазану и како пост утјече на здравље. Неред је велики, али кренимо од сопственог ума, покајмо се и опростимо ближњима, кренимо од своје куће, улаза и свог дворишта, без великих замисли. Мали циљ, мала испуњења и мале радости, на крају држава реда и закона, у којој неће ни бити важно ко јој је на челу, док год спроводи и поштује закон, оно што је Литургија Цркви Христовој, Устав и закон су држави.
Александар Тутуш
Извор: Стање Ствари
