Често се у 21. веку говори о последицама прекомерног рада, оптерећеног свакодневним обавезама и стресом, што пословним што приватним. Термин којим се назива стање преоптерећености је „бурн оут“ или „прегоревање“. Комбинацијом психичке и физичке изнурености, појединац долази у стање незантересованости, емоционалне исцрпљености и мањка мотивације за било шта. Попут појединца, мислим, овај концепт можемо узети у разматрање и када је реч о читавим друштвима, уколико су она, као целина, прошла колективна трауматска искуства, уколико су преморена, емотивно и психички испражњена, уколико су стремила ка промени а онда ударила у зид. Да постоји психолог за друштва, вероватно би, као и појединцима, препоручио мировање и одмор – а не још више активности. Када је друштво летаргично, другим речима, треба га оставити на миру и дати му шансу да узме времена да дубоко удахне и издахне, да предахне, да се одмори и искључи из свакодневице, да се опорави.
Од многих могућих описа српског друштва, чини се да би „прегорело друштво“ било адекватно за актуелни тренутак. Више од једне деценије његово активно и колико-толико здраво ткиво покушава да уравнотежи суноврат свега постојећег, да не дозволи потпуни крах, да остане будно и да разбуди оне који су се успавали или оне који свесно учествују у разарању коме сведочимо од 2012. године.
Ако у обзир узмемо и дужи период, од три и по деценије, онда је свакако реч о тенденцији докрајчивања српског друштва у последњој трећини тог транзицијског периода. У том интервалу, дешавале су се многе мобилизације: од оне против Београда на води – када је ентузијазам био највидљивији а општи друштвени учинци ширења оптимизма најопипљивији, до оних „против диктатуре“, „1 од 5 милиона“, против Рио Тинта. Сваки од тих протестних догађаја или таласа, производио је или бесциљно одузимао енергију. Први и последњи наведени, свакако су више дали него узели. Они који су настајали између њих, рекло би се, тумарали су и позивали на акцију у условима који нити много јачим друштвено-политичким актерима не би оставили превише шансе за „космички обрт“ и смену власти.
Више од једне деценије активно и колико-толико здраво ткиво друштва покушава да уравнотежи суноврат свега постојећег, да не дозволи потпуни крах, да остане будно и да разбуди оне који су се успавали
У протеклој години, чини се, кап која је прелила чашу била су масовна убиства у Основној школи „Владислав Рибникар“ и у селима око Младеновца. Сећам се тог првог протестног окупљања, или „нултог“, који је окупио неколико десетина хиљада људи у Београду, који нису тражили утеху у речима, већ су само постојали као делови колектива који тугује. Након те фазе, дошло је до заоштравања и политизације – и то не у пежоративном смислу, напротив. Поново су се очекивања подигла, говорили смо себи „ако га ово не сруши, неће ништа“. Ипак, преживела је актуелна власт политички и период у ком је пуно грешила, са изјавама, са потезима, као ретко кад раније од 2012. године наовамо. Онда су расписани избори, победили су и задовољно трљали руке. А ми смо од тишине, преко урликања од беса и пробуђене наде пред изборе, дошли коначно у фазу у којој нас је акумулирана фрустрација бацила на леђа, у којој бисмо само мало зажмурили, одморили се и отишли на море, било у пренесеном, било у дословном значењу. И сада, уместо да нас пусте мало на миру, да се лечимо, да мало будемо „друштво на службеном путу“, да сами себи помало и слажемо да смо добро, како бисмо уопште дошли у стање у ком ћемо поново моћи да се носимо са тим колико нам је лоше, нас и даље пумпају и терају на будност. Тиранија дневне политике, коју нам константно потурају као обавезу, у овом часу више него икада раније, може узети дугорочни данак, тако што ће се „прегорело“ друштво претворити у „изгорело“ друштво. Најмање су два разлога зашто тако злослутим.
Најпре, дневна дешавања играју двојаку улогу: са једне стране, треба бити обавештен, док са друге претерана изложеност и удубљивање у догађања доводе до губитка времена (али и способности) промишљања, које захтева одмак, дистанцу од онога што је непосредно искуство и свакодневица.
Без промишљања о алтернативама, које нам очигледно „штека“, што би рекли клинци, нема баш никакве наде. Потребна је шира перспектива, дубље промишљање, а то је немогуће у гротлу дневне политике. Информације нам неће побећи. Уосталом, кроз шест месеци свакако ће бити могуће да вам неко коме је то посао (на пример новинари), у пет минута (много сам рекао) препричају што се то све издешавало док сте мало предахнули. Друго, уколико се настави ова киша информација око тога шта је рекао Европски парламент, шта пише у ком извештају, ко је овлашћено лице Несторовићевог покрета у АПР-у, коме се заветовала Милица Заветница и слично, постоји ризик од тога да већина дигне руке од свега. После још једног разочарања у кратком временском интервалу (до ког ће, мислим, извесно доћи после поновљених београдских избора), друштву озбиљно прети додатна пасивизација. Шансе да колективно пређемо у стање хроничне летаргије из које ћемо се много теже поново покренути, тиме постају све веће.
Надао сам се да ће опозиција пустити да се формира лабава већина са Несторовићем или неким његовим прелетачима. Надао сам се да ће схватити да та већина не може да одради ни пола мандата јер је тесна и нестабилна, да јој виси та крађа око врата
„Али покрали су изборе!“, неко ће с правом да викне у одбрану свакодневице. Ја бих питао „и, шта ћемо сад, другови? ’Оћемо да тумарамо јер енергије више немамо или да идемо по нову?“ „Али, ако падне Београд…“ – неће пасти Београд, макар не сад, то нам је ваљда свима јасно. А ја сам се, наивно, надао да ће опозиција пустити да се формира лабава већина са Несторовићем или макар неким његовим прелетачима. Надао сам се да ће схватити да та већина не може да одради ни пола мандата јер је тесна и нестабилна, да јој виси та крађа око врата.
Надао сам се и да ће то време узети да се мало консолидује и поврати енергију и да за две године добије још и регенерисану критичну масу која, потенцијално, стварно може да помогне да се добије Београд. Овако, биће нових избора, на које ће СНС ударити пуном снагом, а ми овако летаргични и истрошени, депримирани, са пола снаге и потпуно безвољни, нећемо добацити ни близу процента са децембарских избора – све и да ови нови буду потпуно „фер и поштени”. Као резултат, доћи ће стабилна већина, коју наредне четири године неће моћи ни да окрзне хиљаду резолуција или извештаја међународних посматрача. Мо’ш мислити, уместо хлеба и игара, сад имамо извештаја и декларација.
После још једног разочарања у кратком временском интервалу, друштву озбиљно прети додатна пасивизација. Шансе да колективно пређемо у стање хроничне летаргије из које ћемо се много теже поново покренути, тиме постају све веће
На крају, знам да ће се другови и другарице политичари и политичарке сада нервирати, можда и љутити, они су се растрчали по Европи не би ли убедили међународне актере да оданде притисну, да запрете, услове, да бре подвикну! Ове редове тумачиће, готово извесно, као једну циничну позицију. Али та реакција заиста ће звучати као она стара о теорији која не одговара реалности, па се онда каже, „ако реалност не одговара теорији, тим горе по реалност“. Уместо тога, предлажем, „попустите нас мало“, што би рекли у Босни, јер то је једини начин да заиста не постанемо цинични сви одреда. Пустите нас да предахнемо, не зовите нас да бранимо изборну вољу или било шта друго и не правите од сваке вести ВЕСТ, јер ће се завршити као у причи о дечаку који је викао „вук, вук“. Ово се поготово односи на нережимске медије. Одморите мало и себе и нас.
Филип Балуновић
Извор: Радар
