Пише: Александар Солжењицин
Највише од свега почесмо се плашити мртваца и смрти.
Умре ли ко у некој породици, трудимо се да им не пишемо, да тамо не идемо: шта да кажемо о њој, о смрти тој, не знамо…
Чак се сматра да је срамота поменути гробље као нешто озбиљно. На послу избегаваш да кажеш: „Не могу у недељу, морам, ето, својима на гробље.“ Зар је то посао – посетити оне који хлеба и не траже?
Да се превезе покојник из града у град? – каква мука, нико за ту сврху не да вагон. Ни кроз град их сад уз оркестар не носе, него их брзо на камиону превезу.
Некад су по нашим гробљима недељом ишли између гробова; дивно су певали и кадили мирисним тамјаном. И срце би се смирило, ожиљак после неминовне смрти мање би нас болео. Покојници као да би нам се осмехивали испод зелених хумки: „Ништа! Ништа…“
А сад, ако се гробље одржава, видећеш плакат: „Власници гробних места! Покупите прошлогодишње смеће да бисте избегли казну!“ Али чешће – закаче редом, поравнају булдожером… за стадион, за културни центар.
А има и оних што су за отаџбину умрли – да, што тебе и мене тек чека. За такве је наша црква раније одређивала дан – помен за војнике убијене на бојном пољу у одбрани земље. Енглеска их се сећа на Дан макова. Сви народи одреде такав дан – за сећање на оне што погинуше за нас.
А за нас -за нас их је највише погинуло, али ми такав дан немамо. Ако се на сваког погинулог осврћемо, ко ће онда цигле слагати? У три рата губили смо мужеве, синове, веренике – нестаните, мрцине, под дрвеном офарбаном даском, не сметајте нама живима да живимо! Та ми никада нећемо умрети!
342. страна. Приче, Академска књига, 2023.
Извор: Макроекономија
