Пише: Александар Саша Зековић, активиста за људска права и политике сјећања
Специјалном државном тужилаштву (СДТ) Црне Горе је поднијета допуна кривичне пријаве због злочина над Албанцима и Бошњацима с Косова који су присилно регрутовани у Народноослободилачку војску Југославије за потребе ослобађања данашње Хрватске и освајања Трста.
Допуна пријаве заснована је на мемоарском запису Васа Марковог Вујовића који додатно расвјетљава овај тешки злочин. Скрипту о животном путу покојног Васа Вујовића, његова породица је уступила црногорском независном неђељнику “Монитор” а они јавности и библиотеци Историјског института Универзитета Црне Горе. О томе овдје.
У Бару, 1. априла 1945. године, у миру, не у рату, према званичним војним подацима убијене су најмање 452 особе албанске и бошњачке националности док је њих 104 рањено. Егзекуцију су извршили припадници X црногорске ударне бригаде којој су регрути предати на спровођење од Скадра до Бара. Ради се о истој бригади чији су припадници и на Цетињу, новембра 1944. године, извршили ратни злочин над цивилним становништвом. Иначе, улице у неколико црногорских општина и данас носе име по овој бригади.
На основу записа Вујовића сазнаје се да је један број рањених Албанаца и Бошњака убијен, “са по једним метком”, из ватреног оружја како би се поштедјели даљих мука јер им није било спаса. Вујовић тврди да су партизани, којима је и сам припадао, на жељезничкој станици прикупили лешеве 700 убијених косовских Албанаца и Бошњака, насложили их у четири вагона и одвезли из Бара. Негдје, тврди он, испод Сутормана лешеви су изручени, насути бензином и запаљени. Вујовић отворено пише и о пљачкању мртвих косовских регрута. Овакав однос према мртвима је супротан и исламској правној традицији.
Александар Саша Зековић: Обновити постхумно достојанство и заштити сјећање
Демократска јавност дугује поштовање и захвалност Жељку Вујовићу и награђиваном новинару Јову Мартиновићу због одлуке да конкретну мемоарску грађу, односно аутентичну људску причу, учине јавном и уступе науци и политикама сјећања на даљу обраду. Специфичности овог злочина сада су прилично јасније.
Ранијим допунама кривичне пријаве је указано да је значајан број убијених цивила, посебно они који су са главне локације злочина, покушали побјећи ка Старом Бару, покопан на брду Муковал, општина Бар. Мјештани су те прикривене масовне гробнице деценијама савјесно обиљежавали спашавајући их од заборава.
Кривичној пријави се придружила и невладина организација “Црногорски комитет правника за заштиту људских права” на чијем је челу угледни адвокат Велија Мурић из Рожаја.
Масакр у Бару се неспорно догодио и жртве се више не могу порицати или негирати.
Надлежном тијелу Скупштине општине Бар, на чију се грађанску и политичку аутономију посебно рачуна, од стране адвоката из Тузи Коље Цамаја и Александра Саше Зековића, је предложена и меморијализација овог злочина. Бројне су, широм Црне Горе, улице или тргови посвећени жртавама фашизма или голооточким жртвама чији називи не сметају тамошњем становништву нити властима које су својевремено образовале исте политичке странке које тренутно управљају и Баром.
