Пише: Ђакон Павле Љешковић
„Оче ђаконе, опрости ако те у нечему ометамо! Хтјели бисмо са тобом нешто да поразговарамо. Тачније имамо један предлог који би те могао занимати“ – говоре ми двоје људи у раним четрдесетим, док у дворишту маинске цркве Св. Петке посматрамо како се мој син игра са њиховим дјечаком. Она на себи носи дугу плаву сукњу, тексас јакну и око врата везану мараму тегет боје. Мушкарац густе, црне браде на себи има панталоне, бијелу кошуљу са црним прслуком и око десне руке обмотану повелику бројаницу. Причају ми како већ дуго живе и раде у једној западноевропској држави, у којој су се и упознали, те после неколико година забављања вјенчали. Од момента када се супруга породила, дјечак је постао центар њиховог живота. Прошле године су по први пут били у Будви и одлучили да овдје купе стан. Између осталог, допада им се што у граду и околини на малом простору има велики број манастира, које, како ми кажу, јако воле да посјећују. Када буду зарадили довољно новца да би покренули сопствени посао, овдје ће и у потпуности прећи да живе.
‘“ Мислили смо, ако немаш ништа против, да твог сина позовемо код нас на плејдејт“?
Рекох им да су ми познате ријечи из којих је настала кованица за коју сам од њих управо први пут чуо. Међутим, није ми јасно значење појма. На то су ми одговорили следеће: „На Западу је већ дуго незамисливо да родитељи пуштају дјецу да се сама играју по двориштима и игралиштима. Стопа уличног криминала је све већа, па је и прилично велики број отмица дјеце. Зато су тамошњи родитељи осмислили тзв. плејдејт. Концепт се састоји у томе да родитељи када примијете да се њихово дијето лијепо игра са неким дјечаком или дјевојчицом, контактирају мајку или оца дјетета и позову га код њих кући. Тамо дјеца контролисано играју неку од друштвених игара или буду на компјутеру или лаптопу. Након неколико сати, родитељи враћају дијете кући. Подразумијева се да су наредног викенда мајка и отац дјетета које је гостовало код свог друга дужни да врате услугу „.
Док су ми објашњавали како функционише „плејдејт“, дјечаци су узбуђено трчали за фудбалском лоптом. Примијећујем да је њихов дјечак бржи и знатно вјештији са лоптом. Међутим, као да је ненавикнут на игру по, од јучерашње кише, још увијек влажној трави, па често проклизава и пада. Сваки пут када се то догоди, њих двоје брзо устају и одлазе код њега. Отац му држи придике о томе како мора да се чува, док му мајка влажном марамицом брише одјећу.
Када се понудила да обрише и тренерку мог дјечака, рекао сам јој да за то нема потребе, будући да сматрам да нема праве игре у дворишту ако се дјечак бар мало не испрља.
У једном тренутку, док су се дјечаци борили око лопте, мој син је свог новог другара нехотице снажно одгурнуо. Дјечак је након тога почео гласно да плаче. Чињеница да сам своје дијете због таквог поступка искритиковао и рекао му да се извини другу није прекинула непријатну ситуацију у којој смо се нашли. Причао сам им о томе како ми, тадашњи дјечаци који смо одрастали у Никшићу осамдесетих и раних деведесетих година, нисмо вољели спортове попут тениса и одбојке у којима нема дуела и контакта. Било нас је срамота да, за вријеме играња фудбала или кошарке, при неком јачем прекршају уопште затражимо фаул. Најљепша сатисфакција нам је била кад упркос фаулу, под контактом успијемо да постигнемо кош или гол. Сматрам да таква врста игре јача карактер дјетета и припрема га за живот.
Умјесто слагања са овом мојом опаском или било каквог одговора, добио сам само кисјеле осмјехе на лицима дјечакових родитеља. Но, како то код дјеце иначе и бива, дјечаци су убрзо наставили са игром као да се ништа није догодило. Када је дошло вријеме да се иде кући, срдачно су се поздравили и један другом чврсто обећали да ће се и сјутра наћи у приближно исто вријеме и на истом мјесту. Истовремено сам се и ја поздравио са мојим новим познаницима и још једном се извинио за пређашњи поступак мог сина.
И да, плејдејт сам најљубазније одбио! Могуће је да сам погријешио. Но, да ли је паметно игру у дворишту и ливади замијенити дружењем у соби? Да ли играње које подстиче машту, креацију, сналажљивост и привикавање на заједницу уопште може да замијени занимација за компјутером или лап топом?
