Ако група ученика математике не успе да научи градиво, то може бити зато што се наставница не труди довољно или зато што је добила неприкладан задатак да, на пример, предаје интеграле малишанима. Међутим, под претпоставком да ниједна од ових ствари није тачна — наставница страствено улаже у наставу и има много одговарајућих задатака — а ипак сви њени ученици падају на завршном испиту, на крају бисмо били приморани да кажемо да она можда не зна математику добро
Верујем да смо ми хуманисти у позицији ове наставнице математике. Већ дуги низ деценија издлажемо сталан ток одбране хуманистичких наука, али криза хуманистичких наука само расте. Суочени са опадањем интересовања студената и све већим политичким надзором, универзитети и колеџи све више стављају одсеке за хуманистичке науке у питање.
Ми хуманисти настављамо да покушавамо да научимо људе шта је вредност хуманистичких наука, а људи не успевају да науче наше лекције. Ово ми сугерише да хуманисти не знају вредност ствари коју покушавају да бране. Можемо изговарати побожности које звуче инспиративно за оне који су већ убеђени у нашу ствар, али исто тако и неуки наставник математике може да „поучава“ математику оне који је већ знају.
Као хуманиста — неко ко чита, предаје и истражује пре свега филозофију, али и, са стране, романе и песме и драме и филмове — спремна сам да изађем и признам да не знам шта је вредност хуманистичких наука. Не знам да ли проучавање хуманистичких наука промовише демократију или побољшава ваш морални карактер или обогаћује ваше слободно време или побољшава ваше вештине критичког мишљења или повећава вашу емпатију.
Можда ћете се изненадити када сазнате да ово незнање не представља препреку за мене у учионици. Претпостављам да би била препрека када бих приступила Декартовом учењу као ствари у којој треба да објасним зашто ће вас читање Декарта учинити бољом особом, али ја тако не учим Декарта, нити било који филозоф кога познајем учи Декарта на тај начин. Ја сам ту да изложим премисе његовог расуђивања, да објасним неке од релевантних концепата, да се бавим питањима и примедбама и да заједно са ученицима прорадим кроз аргументе да видим да ли они држе воду. Тражимо, покушавамо да пронађемо вредност која може бити у њима.
Једном сам питала најбољу професорку коју сам икада имала зашто више не предаје свој омиљени роман, а она је рекла да је престала да предаје књигу када је открила да је више не занима. Хуманистички дух је, у основи, радознао.
Насупрот томе, одбране хуманистичких наука се не – и не могу – водити у радозналом духу, јер је одбрамбени дух непријатељски расположен према радозналом. Мора се признати да је дефанзивност разумљива реакција када се буџети режу, а блок за сецкање дође и морате објаснити зашто не требало да будете у њему. Може бити да хуманисти треба да проведу део нашег времена удружујући се у политичке битке, које, као и све политичке битке, захтевају од својих учесника да се претварају да знају ствари које заправо не знају.
Без обзира на то, треба да будемо опрезни на опасност да се навикнемо да стављамо најгоре кораке напред. Атмосфера хитности и позиви на хитну акцију су непријатељски расположени према областима проучавања попут књижевности и филозофије које захтевају контемплативно расположење, а претварање да се зна оно што се заправо не зна је непријатељски према облицима истраживања који захтевају отворен ум.
Одбрамбени начин размишљања такође подстиче политизацију. Ако проучавање књижевности или филозофије помаже у борби против сексизма и расизма или у промоцији демократије и слободе говора — а сви се слажу да су сексизам и расизам лоши, а демократија и слобода говора добри — онда имате свој одговор зашто не би требало смањити финансирање студија књижевности или филозофије. Политизација је начин наоружавања хуманистичких наука за политичке битке, али долази по интелектуалној цени. Зашто су сексизам и расизам тако лоши? Зашто је демократија тако добра? Политизација прећуткује ова и друга питања, док је функција хуманистичких наука да их покрене.
Дефанзивност такође прети да зарази наш хуманистички рад. Став који смо првобитно заузели у сврху суочавања са скептицима долази до реструктурирања начина на који разговарамо са нашим студентима, како конструишемо наше наставне планове и програме, па чак и како читамо текстове које задајемо, а који сада морају да се покажу корисним за било које политичке циљеве који тренутно имају печат одобрења.
Хуманисти нису сами у свом незнању о сврси својих дисциплина. Математичари, економисти или биолози би могли промрмљати нешто о практичним применама свог рада, али врло мало озбиљних научника ограничава своја истраживања на неки уски прагматични план. Разлика између хуманиста и научника је једноставно у томе што су научници под много мањим притиском да објасне зашто постоје, јер друштво у целини верује да већ има одговор на то питање. Када би физика стално тражила да се оправда, и она би постала политизована, а физичари би такође почели да изговарају побожне флоскуле о томе како физика обогаћује ваш живот.
Признаћу да ме боли сваки пут када чујем да се сече одељење за класику. Можда не знам зашто је важно читати Хомера и Платона, али имам дубоку љубав према читању, поучавању и размишљању о тим текстовима. Ту љубав морам да поделим са другима, као и изненађење и одушевљење сазнањем да људи који су хиљадама година мртви могу бити нечији партнери у истраживању.
Ако у неком тренутку будем позвана да браним студију Хомера или Декарта на неком званичном саслушању, даћу све од себе, али не сматрам да је у реду да мењам свој приступ ономе што проучавам и предајем у ишчекивању тог сусрета. Нећу трчати у бој; битка ће морати да дође до мене.
Задатак хуманиста је да позову, дочекају, маме, узбуде, ангажују. И када допустимо себи да будемо сами, када допустимо да хуманистички дух који нас анимира излије не само у наше учионице, већ и у наше јавно представљање, откривамо да нема потребе да бранимо или доказујемо било шта: ми смо неодољиви.
Да ли су хуманистичке науке вредне? Која је њихова вредност? Ово су добра питања, вреди их поставити, а ако их хуманисти не поставе, нико неће. Али запамтите: нико не може искрено поставити питање на које мисли да већ има одговор.
*Ауторка је ванредни професор на Универзитету Чикаго.
Агнес Келерд
Извор: https://www.nytimes.com/2023/12/02/opinion/education-humanities-college-value.html
Превод: Наташа Вујисић Живковић/Педагошки Забавник
