Превео за Журнал: М. М. Милојевић
Зашто је техеранска тврда политичка линија одлучила да пође путем ескалације?
Недавно, Израел је извршио напад на ваздухопловну базу недалеко од града Исфахан у Ирану. Ирански званичници су исто тако тврдили да су оборили неколико малих дронова близу северног иранског града Табриза. Упркос томе што ови напади чине непосредни и отворени напад на иранску територију, израелска дејства чинила су се прилично ограничена. Иако су ирански лидери обећали одмазду „и на најмањи акт агресије“ на своју територију, њихов одговор, за сада, делује тихо. Вести о бомбардовању и његовом малом опсегу довели су до почетне процене како обе стране по свој прилици настоје да деескалирају међусобни сукоб.
Ипак, последње епизоде у овом циклусу бомбардовања и одговарања представљају нову, опаснију фазу у текућем сукобу на Блиском истоку. Почетком априла Корпус чувара Исламске револуције (даље као Исламска револуционарна гарда, прим. прев) – истакнути део иранских оружаних снага и један од стубова владајућег режима – извео је мешовити напад са укупно 300 нисколетећих дронова, крстарећих ракета и балистичких ракета које лете на великим висинама у покушају да преплави израелску одбрану и изазове озбиљну штету војним метама у овој земљи. Иран је показао своју растућу моћ и спремност да изведе нападе на своје непријатеље. То је такође сведочење доминације ратоборне струје (јастребова) унутар иранског безбедносног естаблишмента. Та фракција, која истовремено контролише више ешалоне Исламске револуционарне гарде и доминантна је међу младим официрима који тек заузимају командне положаје, имала је несразмерно велики утицај на иранску спољну политику током претходних деценија који је нарочито порастао након убиства Касима Сулејманија, заповедника спољњег оперативног крила Исламске револуционарне гарде које су 2020. године починиле Сједињене Државе. Присталице ове струје одбацују прагматизам у односима са Западом, остају дубоко посвећени утемељејућим идеолошким принципима Исламске револуције, и посебно су посвећени коришћењу иранске војне моћи и мреже посредника како би остваривали дугорочне циљеве уништења Израела као јеврејске државе и окончања америчког утицаја на Блиском истоку.
Напади су представљали први непосредни ирански напад на израелску територију. Упркос томе, многи спољашњи посматрачи су у иранском нападу видели извесну одмереност. Салво, тврдили су, био је самоуздржан чин, који је превасходно био усмерен ка томе да пренесе одлучност а не да изазове штету. Поврх свега, Техеран је наговештавао своје намере, упозоравајуће суседе неколико дана раније да ће одговорити Израелу војном силом. Због тога што деведесет девет одсто оружја није успело да се домогне својих мета – пројектиле су углавном пресрели Израел и његови западни партнери, а знатан део (можда и до половине) од 110 балистичких ракета које је Иран испалио на Израел није лансирано на одговарајући начин или је доживело хаварије дуж своје путање – неки спољни посматрачи су закључили да Иранци својим нападом никада нису намеравали да нанесу било какву штету. Према овом гледишту иранско деловање превасходно је било усмерено да одврати Израел од проширења тренутног сукоба. Техеран је истовремено показао и своју снагу и самоконтролу.
Али овакво размишљање потцењује далекосежнију димензију иранског одговора: да је уопште одговорио отоворено и на тако замашан начин. Ирански доносиоци одлука могли су да одаберу да воде свој сукоб са Израелом на постојеће начине и кроз већ утврђене праксе, као што су прикривене акције или преко посредника, или дискретнијим ракетним нападом. Ограничени напад би такође указао на иранску одлучност док не би напрезао расположиве ресурсе Револуционарне гарде – и како се испоставило показао и њихово ограничење. Иран се упутио другим путем, изводећи напад без преседана и користећи се скоро сваком врстом наоружања којом располаже а која, макар начелно, може да се домогне Израела. Овакво деловање не одсликава прорачунато самоограничавање. Напротив, операција разоткрива успон ратоборне струје Исламске револуционарне гарде у Техерану и дубину њене жудње да жестоко удари на Израел.
Рат у сенци
Ирански салво је наводно испаљен у знак одмазде. Уследио је након израелског напада на Дамаск две недеље раније у којем је страдало шеснаест људи, укључујући осморицу официра Исламске револуционарне гарде, у згради која је повезана са иранским конзулатом. Техеран је сматрао израелски напад огољеним ескалаторним потезом, али истини за вољу Израел је раније стотинама пута нападао положаје Исламске револуционарне гарде у Сирији. Ова кампања, коју Израел води од 2013. године, усмерена је ка томе да обесхрабри Исламску револуционарну гарду од учвршћивања свог војног присуства у земљи и да омета снабдевања оружјем Хезболаха и других анти-израелских милитантних група на Леванту. Сирија је стога дуго линија фронта у необјављеном рату између Ирана и Израела – сукоба који је отпочео радикализацијом иранске спољне политике након револуције 1979. године и који је појачан како је Иран проширио свој утицај у региону после америчке инвазије на Ирак 2003. године и услед метежа изазваног Арапским пролећем скоро деценију касније.
Иранско-израелски сукоб одиграва се углавном у сенци већих блискоисточних ратова. Ирански главни начин вођења овог сукоба јесте путем снадбавања напредним наоружањем – посебно ракетама и дроновима – милитантних група које су непријатељски оријентисане према Израелу у Појасу Газе и у Ираку, Либану, Сирији и Јемену. Иран додатно настоји да обезбеди и лако наоружање, као што су аутоматске пушке и гранате, милитантима на Западној Обали. Техеран жели да дестабилизује Израел тако што ће га држати у сталном сукобу и окружујући га непријатељима којима не може лако да нанесе пораз војним деловањем. Подршка Исламске револуционарне гарде Хамасу била је један од угаоних каменова ширих оквира ове стратегије. Та подршка је помогла да се ојачају Хамасови војни капацитети, обезбеђујући му технологију и умеће да произведе замашан арсенал ракета и других пројектила као и да распореди ово наоружање на тактички и стратешки погодан начин. Хамасов убилачки упад 7. октобра прошле године на много начина је био плод тајне кампање Исламске револуционарне гарде. Рат који је уследио јасно је истакао скоро несавладиве изазове са којима је Израел суочен. Брутална израелска офанзива није успела да угуши Хамас, док је погибија десетина хиљада Палестинаца довела до глобалне осуде Израела.
Како би се супротставио иранским регионалним стратешким плановима, Израел је покушао да наметне високу цену иранском режиму како ван земље тако и у самој земљи. Средишња тачка ове кампање била је прикривена израелска активност у Ирану. Напади, за које се претпоставља да их изводи израелска обавештајна агенција Мосад, обухватали су бомбашке нападе унутар најбоље чуваних иранских нуклеарних и војних постројења и атентате на високо позициониране званичнике, официре и научнике. Можда најпознатија међу тим операцијама јесте убиство Мохсена Факризадеха, високог нуклеарног званичника Исламснког револуционарног корпуса, који је убијен 2020. године, даљински контролисаним митраљезом док се враћао у Техеран са одмора. Израелска способност да изводи тако прецизне и разарајуће операције је изнова и изнова показивала крхкост иранске унутрашње безбедности. Не зна се који је од тих напада наносио више понижења, посебно јер је деловало да Иран није способан да их спречи те да није кадар да одговори Израелу на исти начин.
Иако је Иран настојао да Израелу врати мило за драго, покушајима да ликвидира истакнуте Израелце у иностранству или нападима на израелске трговачке бродове, уздржавао се од директног напада на Израел. То је делимично било због бојазни да би чинећи то могао да изазове шири рат са Израелом и Сједињеним Америчким Државама. Многи у Исламској револуционарног гарди једва би дочекали такав сукоб, али према преовлађујућем консензусу унутар режима он би можда и могао да преживи такав сукоб, али у њему не би могао да изађе као победник. Прагматичнији чиниоци унутар режима такође настоје да умање значај израелских напада унутар Ирана. Иако су успеси израелског потајног рата били срамотни за Иран, израелске операције биле су ограничене, нису на значајнији начин нашкодиле иранским стратешким програмима, и не могу суштински да оспоре иранско понашање у региону.
Вођен опрезношћу врховног лидера Алија Хамнеија, који наглашава значај дугорочног деловања и сматра да је иранска победа над његовим непријатељима неизбежна, ови условно речено прагматисти држе да статус кво погодује Ирану више него Израелу. Пре напада 7. октобра деловало је да иранска регионална кампања добро напредује: његови регионални клијенти су били у успону, амерички утицај у региону је опадао а израелске политичке поделе су постојано гурале земљу према кризи. Ирански сукоб са Израелом одигравао се угрубо у узајамно успостављеним параметрима и њиме се могло управљати. Све док је Иран спреман да плаћа цену ове дугорочне игре могао је да настави да одржава предност у односу на своје супарнике.
Напади су од 7. октобра 2023. године и рат у Гази оснажили су иранску позицију. Израел је претрпео јединствени и понижавајући пораз, а његова хваљена одбрана показала се много слабијом него што је било ко претпостављао. Последична крвава кампања коју је водио у Гази оживела је подршку палестинској ствари како у региону тако и широм света. Наклоност према Израелу је расута, посебно на Западу, где је критиковање израелског рата и његовог третмана Палестинаца постало много гласније. Ирански званичници нису похрлили да помогну окончању рата у Гази, било путем обезбеђивања веће војне помоћи Палестинцима или директним сукобљавањем са Израелом. Рат, у ствари, одговара иранској агенди. Иако је нашкодио Хамасу, рат који води Израел постојано нарушава углед земље, показујући непринципијалност западних израелских присталица, и оживљујући палестинско питање као широко популарну тему политичке борбе. Иран не мора да интервенише, зато што место тога може да ангажује своје посреднике да изводе углавном симболичне нападе у његову корист. Са тим циљем, Хезболах рутински изводи ракетне нападе на северу Израела, а Хути у Јемену су извели бројне неуспешне ракетне нападе и нападе дроновима против Израела. Ни једно ни друго није пореметило израелске ратне напоре, чак и ако су вишеструки напади Хута са јеменске обале успели да поремете глобално трговачко поморство.
Израелски априлски напад против Исламске револуционарне гарде у Дамаску присилио је иранске званичнике да донесу тешке одлуке. Зато што су напад сагледавали као удар на зграду иранског конзулата, ирански лидери сматрали су да је реч о ескалаторном потезу. Режим је морао да донесе одлуку: или да се уздржи од отворене одмазде и да настави да се користи садашњом ситуацијом или да одговори Израелу силом и да се упусти у потенцијалну замку. Уздржаност би омогућила Ирану да задобије симпатије израелских критичара, да одржи усмереност међународне пажње на злодела у Гази и да посматра израелску владу како се све дубље заглибљује у кошмарну ситуацију. Отворено насилно узвраћање би помогло Ирану да обнови повољнији статус кво тако што би обесхрабрило Израел да поново одступа од прећутних параметара које су две стране поставиле у свом рату у сенци.
Оба правца деловања са собом носе ризике. Уздржаност може да охрабри Израел да појача улоге, што би присилило Иран да касније жешће одговори. Одмазда је такође носила своје ризике. Отворени ирански напад би залечио раздор између израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа и америчког председника Џоа Бајдена. Иранска војна акција би такође одвратила пажњу светске јавности са израелског деловања у Гази, олакшала међународни притисак на Израел а могла би изазвати и шири сукоб. Рат између Израела и Ирана лако би могао да увуче и Сједињене Америчке Државе, и уколико би се то десило, иранске шансе за успех биле би знатно умањене.
Без завршних удараца
Одлука режима да отворено изведе одмазду, и то прибегавањем великој сили, упућује да доносиоци одлука у Ирану нису више уверени у исправност логике уздржаности. Ратоборнија политичка струја унутар Исламске револуционарне гарде већ дуго заговара жешћи одговор Израелу, и коначно је убедила Хамнеија да да зелено светло за знатнију војну акцију. Тврдња да је Иран намерно извео слаб напад не одолева критичком преиспитивању. Иран се надао да ће задати жестоки ударац Израелу. Није постигао ништа откривајући сопствене слабости док је потцртао израелску снагу. Уколико је Иран желео само да пошаље поруку, могао је то да уради са мање испаљених пројектила и уз далеко мање трошкове. И као у случају других војних напада, попут оних који су уследили након убиства генерала Сулејманија, Иран је сјединио одважно отворено деловање са дипломатијом која је усмерена да спречи или умањи одмазду; хтео је, другим речима, и јаре и паре.
Знајући да САД настоје да избегну да буду изнова увучене у блискоисточни рат, и да Израел не може самостално лако да води рат против Ирана, Техеран настоји да обезбеди својим противницима излазну стратегију. Саопштавајући своје намере, усмеравајући нападе само на одабране војне мете уместо на популациона средишта, и објављујући након извођења напада да се њиме окончавају узвратне акције, Иран се надао се ће одвратити Израел од даљег војног одговора.
Међутим, може се испоставити да Израел не жели да допусти да Иран има задњу реч. Убрзо по иранском нападу, Израел је обзнанио да ће одговорити неким обликом сопствене војне акције. Чини се да је први, а можда и једини, талас те непосредне одмазде уследио операцијом у зору 19. априла. Циљана је иранска војна база недалеко од Есфахана. Мали опсег напада, који је обухватао ограничен број ракета или дронова, успео је да се пробије кроз иранску противваздухопловну одбрану али изгледа да је такође упутио поруку да постоји жеља за прекидањем ескалаторног низа. Без обзира на то, Техеран ће тек у будућности морати да одлучи да ли ће спровести своју претњу извођењем још снажније одмазде у случају израелског напада на иранску територију. Након напада, међутим, ,личности повезане са иранским државним медијима су на друштвеним мрежама умањиле значај противничке акције, док су неки наводили да у њој уопште није било коришћено озбиљније наоружање, већ минијатурни квадрикопери – ништа око чега би се требало узнемиравати.
Семјуел Черап/Сергеј Радченко: Разговори који су могли да окончају рат у Украјини (Трећи дио)
Минимална израелска одмазда могла би барем на извесно време да спречи још једну размену отворених непријатељских акција између две земље. Али оно што недостаје јесте могућности која би водила коначном разрешењу сукоба између двају држава. То је зато што је ово рат избора, који је великим делом Израелу – и региону – наметнуо Иран. Постоје само две извесне путање ка изласку из сукоба: Израел може да се преда Ирану и оконча пројекат јеврејске државе или Иран може да одустане од своје политике деловања против Израела. Решавање палестинског питања, на пример кроз стварање две државе, би такође поткопало иранску кампању и охрабрило постепену промену правца деловања. Ниједна од ових могућности не делује да ће се остварити у догледно време што упућује да ће се сукоб продужити.
Све док Иран наставља да спроводи своју стратегију окруживања Израела, и прослеђује напредно наоружање милитантним посредницима који угрожавају израелске популациона средишта, Израел ће бити принуђен да води своју контракампању против Ирана. Што се дуже буде одржавала ова динамика отворени рат између две две земље постаје све вероватнији. Овакав рат не може се водити између усамљених Ирана и Израела. Он би неизбежно укључио и САД, иранске регионалне посреднике а можда чак и суседне државе. Он би се протезао преко великог дела региона и, због укључености великог броја делатника, по свој прилици не би кратко трајао.
Истини за вољу, било за недељу, годину или деценију, отворени рат између Ирана и Израела у неком облику готово је неизбежан.
Заиста, регион се можда већ налази на ивици провалије, чекајући да закорачи напред.
Ашон Остовар је асистент на Постдипломској наутичкој школи у Монтреју у Калифорнији и виши сарадник Спољнополитичког истраживачког инситута (Foreign Policy Research Institute); аутор је две књиге Vanguard of the Imam: Religion, Politics, and Iran’s Revolutionary Guards (Имамова претходница: Религија, политика и иранска Револуционарна гарда) и Wars of Ambition: The United States, Iran, and the Struggle for the Middle East (Рат амбиција: Сједињене Државе, Иран и борба за Блиски исток, 2024)
Извор: https://www.foreignaffairs.com/israel/iran-and-israels-war-comes-out-shadows
