Миливој Мауковић је рођен 13. септембра 1851. године у Шиду. Био је илустратор, књижар и публициста, а сматра се оснивачем српског стрпа. Ликовну академију уписао је у Минхену 1877. године. Годину дана је био стипендиста Марије Трандафил. Од 1879. до 1880. године живи у Новом Саду бавећи се илустраторским послом. Након тога враћа се у родни Шид и 1881. године отвара своју књижару и штампарију. Покреће илустровани шаљиви лист Ђаволан. Недуго након изласка другог броја листа Ђаволан Мауковић умире од туберкулозе 1881. године.
Миливој Мауковић аутор је великог броја илустрација, карикатура и цртежа. Израђивао је корице, заглавља, нацрте и украсе за разноврсне публикације и часописе: Жижан (1876), Радован (1876), Илустрована ратна хроника (1877), Завичај (1877), Орао (1877), Абаказемов шаљиви календар (1878), Царић (1878), Јавор, Српска зора и др. Посебно је баштинио сатиру и политичке карикатуре.
Сликарски исказ Мауковић, углавном, профилише у композицији романтичарске поетике, као што су „Дед и унук“ и „Бранко и вила“. Својој добротворки Марији Трандафил урадио је и поклонио велико платно Јован Крститељ. Сачуван је и његов нацрт за иконостас цркве у Моровићу из 1877.
Мауковић је био вриједан сарадник Јована Јовановића Змаја, илуструјући велики број Змајевих пјесама, какве су: „Материна маза“, „Доручак“, „Ево нам рода долеће“, „Добро јутро сека Пело“ и др.
Миливој Мауковић се вјенчао у Моровићу 1877. године Софијом Kнежевић, рођеном у Шиђанком, са којом је имао троје дјеце – Миленка (1878–1878), Екатерину (1879–1969) и Христифора рођеног као посмрче (1882).
Екатерина Kатинка се удала 1899. године за Емилијана Јосифовића, потоњег проту у Опатовцу. Проту Јосифовића усташе су бациле живог у бунар у парохијском дому. Након тога попадија се вратила у Шид гдје је и умрла. Христифор Мауковић, Миливојев син, помиње се као писар у Дарувару. Није познато када и гдје је преминуо.
Приредио Милорад Дурутовић
