Пише: Милан Милошевић
Савременик и жртва шпанске драме од Катастрофе 1898. до Грађанског рата 1936; песник који је Шпанији поново открио њену поезију, њен звук и ритам, фламенко, дубоку песму канте хондо (cante jondo) и који је мрачну силу (duende) спојио с авангардном уметношћу, а трагедијама Крвава свадба, Јерма и Кућа Бернарде Албе шпанско позориште подсетио на његов Златни век. Убијен је у токсичној мешавини масовног терора, хомофобије, идеолошког обрачуна и изравнавања старих рачуна, те других непочинстава којима су људи склони кад им рат да прилику
Идеолошки раскол у Шпанији је 1936. захватио мноштво зараћених странака, синдиката, друштвених и паравојних организација. На једној страни барикада били су републиканци – присталице лево-социјалистичке владе која је укључивала демократе, комунисте, анархисте и друге левичарске снаге. Подржавали су их градски становници, као и становници региона Каталоније, Валенсије, Баскије, Астурије и Андалузије. На другој националисти – десница уз подршку војске, фашистичке Фаланге, монархисте и конзервативну католичку цркву.
СУДАР ДВА ФРОНТА – НАРОДНОГ И НАЦИОНАЛНОГ
Народни фронт је ујединио 17 партија, од центристичких до ултралевичарске Радничке партије марксистичког јединства (Partido Obrero de Unificación Marxista – POUM) у односу на коју се чинило да су социјалисти и комунисти најнижи слој буржоазије. Комунистичка партија Шпаније (Partido Comunista de España – PCE) напустила је револуционарну реторику и позвала на јединство свих демократских снага, али су противници то видели као трик којим комунисти намеравају да узурпирају власт. Анархисти, популарни међу сиромасима, а међусобно хронично подељени, нису имали своју политичку странку, али је био јак њихов синдикат – Национална конфедерација рада (Confederacion Nacional del Trabajo – CNT).
Националисте су чинили већина војске, монархисти и карлисти, ултраконзервативни клерикалци названи по Дон Карлосу, шпанском принцу из династије Бурбона. Главни ривал левице током Друге републике била је Шпанска конфедерација независне деснице (Confederación Española de Derechas Autónomas – CEDA), која се залагала за одбрану католицизма, приватне својине и унитарне државе, а чије чланове су социјалисти и комунисти оптуживали да су или прикривени монархисти или фашисти.
Није било унутрашњег јединства ни у једном од два “фронта”, ни у “народном” ни у “националном”. Анархисти су се борили против комуниста, а фалангисти против монархиста и карлиста.
Пролазе црни коњи и језиви људи дубоким путевима гитаре (1. дио)
Иако је на изборима у фебруару 1936. Народни фронт освојио 47,03 одсто гласова, а Национални фронт 46,48 одсто, због непропорционалности већинског изборног система левица је освојила 285 парламентарних места, а десница само 131. Међутим, победа на изборима разбила је јединство Народног фронта. Социјалисти и комунисти су одбили да се придруже влади из тактичких разлога. Центристичка влада оптуживала је левичаре да гласинама о војној завери припремају неки левичарски устанак.
У необјављеном уличном рату између присталица владе и опозиције, од фебруара до јула 1936. године, око 1.500 Шпанаца је убијено или рањено. Велике странке су формирале сопствене милиције, а снаге безбедности су пуцале по политичким линијама. Провладин “синдикат” Републикански савез антифашистичког војног особља (Unión Militar Republicana Antifascista – UMRA) и његов опозициони пандан, Синдикат шпанске војске (Unión Militar Espańola – UME), деловали су полулегално.
ПОДРШКА НАРОДНОМ ФРОНТУ И АНДРЕУ МАРЛОУ
Лорка, син богатог земљопоседника и образоване, брижне мајке, учитељице Висенте Лорке Ромеро, није се придружио ни једној политичкој странци, али је био близак неким истакнутим социјалистима. Незадовољан шпанским друштвеним уређењем, подржавао је левицу. За себе је говорио да је и комуниста и анархиста и католички либерал, очито не улазећи у идеолошке нијансе.
На банкету у част Рафаела Албертија, песника Генерације 27, подржао је манифест Народног фронта мада је, након што се марксистички оријентисани Алберти учланио у Комунистичку партију, свакако претерано паушално, рекао: “Сада никада неће написати ништа вредно…”
Лорка је сматрао да уметност и политика не иду заједно – као кад је тврдио да у трупи Ла Барака нема политике: “Позориште и ништа више од позоришта”.
Алберти и Лорка нису били најбољи пријатељи, али када је Лорка 1936. убијен, Алберти је написао: “Врати се својим планинама које се пењу, јелену од пене, краљу дивљине…”
Лорка је у мају 1936. потписао јавни акт солидарности (adhesión) којим Народни фронт поздравља долазак интелектуалаца Андреа Малроа, Жане Касуа и Анрија Ленормана, представнике француског Народног фронта у Шпанију као гест који наглашава заједничку антифашистичку оријентацију. Андре Малро је већ у првој половини 1936. био један од најангажованијих страних интелектуалаца у одбрани шпанске Републике. Сматрао је да је фашизам највећа опасност у Европи. У мају 1936. упозоравао је да би сукоб у Шпанији могао прерасти у оружани рат. Када је избио грађански рат у јулу 1936, одмах се вратио у Шпанију и организовао чувену ваздухопловну ескадрилу Еспаñа.
НА СУДУ ЗБОГ РОМАНСЕ ШПАНСКЕ ЖАНДАРМЕРИЈЕ
У атмосфери растуће напетости, извесни господин из Тарагоне тужио је Лорку због песме Романса шпанске жандармерије (Romanca de la guardia cuvil espanola) објављене пре осам година у Циганском романсеру.
Црни су им коњи.
Црне потковице.
На огртачима сијају
мрље мастила и воска.
Носе зато не плачу
лобање од олова.
Са душом црном као лак
иду друмом.
Погурени и ћутљиви
куда прођу наређују…
Град слободан од страха
отвара своја врата.
Четрдесет цивилних гардиста
упадају да пљачкају.
Сатови су стали
а коњак у флашама
претворио се у новембар
да не би био сумњив…
“Испоставило се да је судија интелигентан човек и, наравно, био је задовољан мојим објашњењем”, испричао је Лорка новинару Антонију Отеро Секу који га је 3. јула 1936. пратио до суднице Буенависта у мадридском округу Саламанка.
Федерико Гарсија Лорка и Хосе Антонио Примо де Ривера, син диктатора Прима де Ривере, повремено су током 1936. вечерали заједно, а на вечере долазили таксијем са спуштеним завесама, јер ни једном од њих, из очигледних разлога, није било згодно да се јавно виђа са оним другим.
ЧЕКАЈУ НАС ТЕШКА ВРЕМЕНА
У Мадриду је ано домини 1936. сукоб ескалирао. Хосе Антонио Примо де Ривера је 14. марта 1936. ухапшен под оптужбом за поседовање оружја и побуну против Републике (оптужен је 2. октобра 1936, осуђен 20. новембра 1936. и стрељан четири месеца након почетка војне побуне против Републике).
У недељу 12. јула, у девет сати ујутру, четворица фалангиста убила су поручника жандармерије (La guardia cuvil Espanola) Хосеа Кастиљу из одмазде због убиства једног од њихових другова. Мало касније, у три сата ујутру 13. јула, био је заробљен и убијен Калво Сотело, министар финансија током диктатуре генерала Мигела Примо де Ривере.
“Злокобни датум”, записао је тада Карлос Морла Линч, чилеански дипломата и писац који је живео у Мадриду, близак Федериков пријатељ и обожавалац Хозеа Антонија. Он је у свом дневнику о Шпанском грађанском рату писао како је уобичајена ведрина Федерика Гарсије Лорке бледела док је током вечере слушао свог пријатеља, социјалистичког министра правде у републиканској влади Фернанда де лос Риоса, видно забринутог због политичке ситуације: “Народни фронт се распада, фашизам добија на снази. Не смемо се заваравати. Ситуација је изузетно озбиљна. Чекају нас тешка времена”.
Сликар Хосе Кабаљеро, са којим је Лорка сарађивао у трупи Ла Барака, испричао је француској ауторки Марсели Оклер како је, забринут за Лорку, кога дуго није видео, отишао у улицу Алкала да га посети и схватио да је Лорка веома уплашен:
“Још мало и нашао би ме мртвог”, рекао му је Лорка увлачећи га у замрачени део собе (ролетне су биле спуштене иако је било подне) и показујући му рупу од метка изнад довратника. Својој слушкињи је забранио да излази напоље – пекла је хлеб код куће, а он се крио од пријатеља, није се јављао на телефон и само повремено је посећивао породицу Карлоса Морла Линеа.
Следећег дана,Лорка је седео у бару са групом пријатеља када се пронела гласина да гори Театро Еспањол. “Федерико је одбио да иде тамо објашњавајући својом уобичајеном реченицом: ‘Не желим то да видим!’ и ‘Носим плаву кошуљу. Чак ће ме помешати са неким фашистом!’”
У МЕКСИКО, НЕ У ГРАНАДУ
А у априлу 1936. Лорка је штампи најавио да планира путовање у Мексико. У писму из Мексика, глумица Маргарита Ксиргу, која је играла у његовим комадима, позвала је Лорку да присуствује премијери своје драме Јерма и лично чује громогласан аплауз мексичке публике. Лорка је говорио и да намерава да одржи предавање о поезији Леонарда Тореса Кеведа, песника Златног века (“јер је Кеведо Шпанија”).
Пролазе црни коњи и језиви људи дубоким путевима гитаре (2. дио)
Када је већ био одлучио да прихвати позив да посети Мексико, убеђивао је деветнаестогодишњег глумца Хуана Рамиреза де Лукаса да пита родитеље да му дозволе да напусти Шпанију и пође са њим у Мексико.
Рамирез је дошао у Мадрид из родног Албасетеа да студира јавну управу, али се придружио аматерској трупи која је, на Лоркин предлог, поставила Чудесну жену обућара и Љубав Дон Перлимплина са Белиз у башти. Као амбициозни глумац, током проба упознао је Лорку, чија кратка песма, датирана у мају 1935. године, носи наслов Романса и описује Рамиреза као “тог младића из Ла Манче”, уз рефрен: “Дошао је, мајко, и погледао ме. Не могу да га гледам!”
Породица деценијама није дозвољавала потпуно објављивање збирке Сонети мрачне љубави написане током 1935/1936. Када су сонети коначно објављени у целини, теже је било бранити тврдњу да је љубавна тематика Лоркиних песама родно неодређена. Тада је објављено и Лоркино писмо Рамирезу: “Увек можеш рачунати на мене. Ја сам твој најбољи пријатељ и молим те да будеш политички настројен и да не дозволиш да те река однесе. Хуане, мораш се поново смејати. И мени су се дешавале велике ствари, да не кажем страшне, и ја сам се са њима носио са достојанством”.
Лорка је вероватно могао да среди лажна документа за Рамиреза (који још увек није био довољно стар да путује), али је одустао рекавши му да мора све у потпуности да објасни његовом оцу и да од њега добије дозволу да напусти земљу. Рамирезов отац Отониел Рамирез Гарсија, судски лекар и глава породице са десеторо деце, није сину дао дозволу.
Хуан Рамирез је био шокиран када је сазнао за Лоркину смрт. Међутим, кад је после шпанског грађанског рата избио светски рат, пријавио се у Плаву дивизију коју је Франко 1941. послао на Источни фронт да помогне Хитлеров Drang nach Osten. Био је рањен и одликован, а по повратку из Русије постао је ликовни критичар новина АБЦ. О својој вези са Лорком није говорио до краја живота.
У суботу 11. јула 1936, на вечери код чилеанског песника Пабла Неруде, тада у дипломатској служби у Мадриду, Лорка је непрестано испитивао Диеза Пастора, посланика Социјалистичке партије из Екстремадуре Фулхенсија, о политичкој ситуацији. Изненада је узвикнуо: “Идем у Гранаду!” “Боље остани овде. Нигде нећеш бити безбеднији него у Мадриду”, одговорио је Диез Пастор. Касније му је и Агустин де Фокса, фалангистички писац, дао исти савет: “Ако желиш да одеш, иди у Бијариц, а не у Гранаду”. Федерико је одговорио: “Шта бих ја радио у Бијарицу?”
У писму Адолфу Салазару почетком јуна 1936. године, Лорка је поменуо своју намеру да на кратко посети завичај: “Идем у Гранаду на два дана да се опростим од породице. Ићи ћу колима, а пошто је одлука била изненадна, нисам имао времена да вам кажем о томе”.
Пре поласка за Гранаду, Федерико се зауставио у Центру за образовање девојака, Резиденсији де Сењоритас у улици Мигел Анхел број 8, студентском дому где су живеле његова сестра Изабел и ћерка Фернанда де лос Риоса Лаура.
Писац Мартинез Надал га је отпратио до станице и помогао му да се смести у вагон за спавање. “Неко је ходао ходником вагона. Федерико је нагло окренуо леђа вратима и испружио обе руке, пружајући мали прст и кажипрст попут рогова: “Држите се подаље!” Мартинез Надал га је питао ко је то. “Заменик из Гранаде. Гадан човек, доноси лошу срећу.”
ПУТ У ЗЕМЉУ ЋАВИКА
Лорка је сигурно добро знао да у Гранади ескалирају сукоби. Пре него што је отишао у завичај, у интервјуу са Луисом Багаријом, објављеним у часопису “Сол” у јуну 1936, дао је дефиницију Гранаде као Земље ћавика (La tierra del chavico). “Ћавико” је био назив који је у Гранади даван често фалсификованом новчићу од 10 сентима (céntimos), десетог дела пезета. У 19. веку просјаци су на Крстовдан тражили “ћавико” за Крст, па је такав фестивал забрањен.
Лорка је у интервјуу нагласио да је након освајања 1492. године Краљевина Гранада изгубила сав свој сјај и богатство: “Био је то страшан тренутак иако у школама говоре другачије. Дивна цивилизација, поезија, астрономија, архитектура и префињеност јединствена у свету су изгубљене уступајући место сиромашном, застрашеном граду; земљи ‘ћавика’ у којој се тренутно креће најгора буржоазија у Шпанији”.
У провинцији Гранада десничари су у недељама које су претходиле изборима у фебруару 1936, понекад и силом, покушавали да спрече Народни фронт да спроведе своју изборну кампању. Народни домови у десетак места су затворени, у неколико места левичарски састанци и скупови су забрањени, а пропагандни комитети су прогоњени.
Односи између цивилних и војних власти свакодневно су се погоршавали. Због понашања деснице током избора у Гранади, протест присталица Народног фронта кулминирао је 8. марта 1936. када се на стадиону Лос Карменес, по вероватно преувеличаној процени левичарског листа “Дефенсор”, окупило 100.000 људи. Следећег дана, 9. марта, у Гранади су се распламсали сукоби. Група наоружаних фалангиста отворила је ватру на велики скуп радника и њихових породица на тргу Плаза де Кампиљо ранивши неколико жена и деце. Синдикати у Гранади су истог дана у поноћ започели двадесетчетворочасовни штрајк, а нешто касније запаљено је позориште Изабел ла Католика. У кафеу Колон, који је имао репутацију “буржоаског”, од столица и столова направљене су ломаче, а затим је сама зграда запаљена. Кафе Ројал доживео је исту судбину.
Десничари су са балкона и кровова цео дан пуцали на раднике и полицајце.
У Албајзину су запаљени манастир Сан Грегорио ел Бахо и црква Ел Салвадор, од којих су остали само зидови. Ватрогасци нису могли да дођу до цркве јер је на њих пуцано у уским и стрмим улицама. Зграда католичког листа “Идеал” је поливена бензином и запаљена, а штампарија је разбијена. Одред од двадесет жандарма није интервенисао под изговором да су га жене које су га окружиле спречиле да делује. Изгорела је и фабрика чоколаде Сан Антонио, у власништву Франсиска Родригеза Гомеза, једног од вођа конзервативне и католичке странке Народна акција (Accion Popular).
Ватра је захватила зграду те организације као и зграду Радничке акције (Accion Obrerista), десничарске популистичке радничке организације повезане са Шпанском конфедерацијом аутономних десница ЦЕДА, конзервативном католичком десничарском коалицијом формираном 1933. Та је организација често била у сукобу са левичарским синдикатима (као што су анархосиндикалисти и Општа унија радника, Unión General de Trabajadores – UGT). Анархизам беземљашких надничара хорналероса који су радили код велепоседника и латифундиста распрострањен у Андалузији, унеколико се разликовао од анархизма индустријског пролетаријата у Барселони.
Више од 300 људи је ухапшено у вези са пуцњавом која се догодила 10. марта 1936. Током претреса кућа широм Гранаде, власти су одузеле приближно четрнаест хиљада комада оружја, првенствено пушака, и складиштиле их у артиљеријским касарнама – касније су их користили побуњеници против Републике.
ЧУВЕНИ АУТОР “КРВАВЕ СВАДБЕ” НАМЕРАВА ДА ОСТАНЕ СА ПОРОДИЦОМ КРАТКО ВРЕМЕ
Федерикови родитељи су од 1933. живели у Мадриду, међутим, 5. јула 1936. су отишли у Гранаду да, као и обично, проведу лето на свом имању на крају простране и плодне долине у предграђу где је Дон Федерико Гарсија Родригез 1925. купио лепу кућу и хектар окућнице. Тако нешто се обично назива “уерта” (хуерта, имање). Отац га је назвао “Уерта сан Висенте” у част своје супруге Висенте Лорке Ромеро.
“Дефенсор де Гранада”, који је уређивао Константино Руиз Карнеро, Федериков пријатељ, известио је 10. јула: “Наш драги пријатељ, власник имања Дон Федерико Гарсија Родригез, стигао је у Гранаду на лето са својом породицом”. Дон Федерико и његова супруга су стигли сами из Мадрида. Син Франсиско је добио место секретара у шпанској амбасади у Каиру, а најмлађа ћерка Изабел, након што је успешно положила испите, чекала је резултате конкурса за место наставника у средњој школи. На имању их је чекала ћерка Конча са троје унучади: Тиком (Висентом), Кончитом и Манолом. Кончин супруг Мануел Фернандез Монтесинос, члан Социјалистичке партије, постао је градоначелник Гранаде тек 10. јула – пошто левичарски одборници неколико месеци нису могли да се договоре кога да изаберу. Тих дана је био изузетно заузет и често је боравио у граду спавајући у свом стану у улици Сан Антон, број 29, на углу Пуенте де Кастањеда…
“Дефенсор де Гранада” објавио је 15. јула 1936. у средини насловне стране: “Гарсија Лорка у Гранади. Песник Дон Федерико Гарсија Лорка од јуче је у Гранади. Чувени аутор Крваве свадбе намерава да остане са породицом кратко време”. Вест су објавили и конзервативни “Идеал” и “Noticiero Granadino”.
По доласку у Гранаду, Федерико је боравио на имању својих родитеља у својој соби на другом спрату. Многи људи су га виђали у граду, на улицама и у кафеима. Мигел Серон се 1966. присећао случајног сусрета на улици непосредно пре побуне 1936: “Неке девојке су нам пришле и тражиле донацију за Међународну организација за помоћ револуционарима (Црвена помоћ, International Red Aid). Федерико им је нешто дао и рекао ми полушаљиво: ‘Па, Мигеле, да ли треба да идемо у Русију?’ Више га никада нисам видео”.
На имању Сан Висенте дан Светог Федерика се 18. јула увек славио са посебном буком и радошћу јер се поклапао имендан оца и најстаријег сина. Међутим, те године није било прославе.
Дан раније почела је франкистичка војна побуна – и голгота породице Гарсија…
Наставак у следећем броју…
Извор: Време
