Пише: Јасна Ивановић
Можда најзанимљивији парадокс у компликованим односима међу различитим свјетоназорним струјама у Црној Гори јесте чињеница да традиционалисти, којима се спочитава мањак родољубивог сентимента према држави, неријетко стоје на позицији одбране Устава РЦГ од оних у којима родољубље наводно прелива.
Црногорски грађанисти никако да уклавире да Устав РЦГ гарантује грађанима лично и јавно (!) испољавање вјере, те да се оно може ограничити у веома специфичним условима који претпостављају угрожавање јавног здравља, реда и мира. Закон веома промишљено ставља слободу вјероисповијести у исти скуп са слободом мисли и савјести, јемчећи појединцима да буду оно што су у том погледу намислили бити, и онда када су у својим домовима, и онда када су на државним функцијама.
Грађанисти су узимање благослова од свештеника преименовали у љубљење свештеникове руке, с очитом намјером извргавања руглу овог чина. Не вјерујем да су свјесни да на овај начин излажу себе могућности да буду кривично санкционисани за оспоравање права појединцу на слободно јавно/приватно испољавање вјероисповијести.
Можда не би било лоше да већ једном неко у Црној Гори поднесе правне последице због јавног испољавања дискриминаторних ставова по питању слободе исповиједања вјере у секуларној држави, попут оних који су се заорили о министру Шарановићу након што је неки дан примио благослов од митрополита Јоаникија. Министрова униформа, тврдо јемчи Устав РЦГ, не смије га спријечити да у радно вријеме, по слободи мисли, савјести и вјероисповијести, ,,пољуби руку“ епископу, својој жени, мужу, дјетету, рођаку, професору и тако редом…
Поред врло јасних законских одредница, грађанисти ипак созерцавају стварност кроз призму некаквог Устава у сјенци, према којему се министри, по оној народној, не смију ни прекрстити. Зато их уредно треба подсјећати на Устав под чијом капом живе, а државне службенике охрабрити да не љубе ланце квазиуставних начела, која у својој недозрелој хировитости прокламују грађанистичке месије, инокосно законском оквиру државе у коју се вјечно куну.
