Пише: Ивана Јанковић
Прошло је готово сто година откако је, очајан због прогона и цензуре, Булгаков спалио прву верзију романа „Мајстор и Маргарита“, а потом у следећој, кроз уста професора Воланда, поручио: „рукописи не горе“. Та реченица је поновљена много пута и већ се чинило да је потпуно превазиђена. И она, и цензура, и рукописи, и читање, да нам се ђаво, који се крио иза лика професора, поново није насмејао у лице. У веку у коме се највише говори о пропасти штампане речи и који прети да ће је својим виртуелним световима потпуно уништити, књиге су, оне праве, састављене од папирних страна и корица, поново постале разлог за прогон, забране, па и хапшења.
Из Хонгконга стиже вест да је Амнести интернешенел упозорио да вас у том граду могу прогласити криминалцем само због књига које држите на полицама. Наиме, четворо књижара ухапшено је у једном врелом летњем дану, притом то није први пут да полиција упада у књижаре. Од почетка године већ је неколико власника завршило у притвору. На терет им се ставља да су продавали и излагали књиге које власти сматрају „субверзивним“. Према званичном извештају, заплењене публикације подстицале су „мржњу према влади, правосуђу и полицији“.
Књижару су, можда није без значаја рећи, основали бивши новинари пре четири године, а у њој се могла купити литература о демократији, ауторитаризму и медијској писмености. Финансије међутим нису ишле баш најбоље, па су управо објавили да ће морати да је затворе. Потом је упала полиција.
Како се догодило да књижари, који једва успевају да одрже свој посао, постану опасност по националну безбедност? И то у ери када дигитални свет побеђује све, а штампана издања опстају искључиво на ентузијазму. Свакодневно слушамо како се гасе библиотеке, нестају издавачке куће, затварају књижаре, а кутије са књигама стоје поред контејнера.
Деструктивно скенирање
Такве слике средином прошлог века сматране су фантастиком. Када је Реј Бредбери 1953. објавио свој култни роман „Фаренхајт 451“, према температури на којој се папир може сам запалити, његова прича о људима који покушавају да упамте највећа књижевна дела и спасу их од заборава у временима у којим их масовно спаљују сврстана је у научну фантастику. Сам аутор тврдио је да није реч о томе, али нико није био расположен да га слуша. Када су почеле да стижу награде, а потом и понуде за објављивање електронске верзије, Бредбери се опирао и једном чак одбрусио потенцијалним издавачима дигиталних издања: „Дођавола с вама и дођавола са интернетом. Одузима пажњу. Безначајно је; није стварно. Негде је у ваздуху.“
Али је на крају, већ у својим деведесетим, ипак пристао, уз услов да се направи и штампано издање.
Бредбери није успео да убеди своје савременике да га није водила машта, али нешто више од деценије после његове смрти (2012) сазнајемо за нову активност названу ‒ деструктивно скенирање. Технолошке компаније које раде на унапређивању вештачке интелигенције почеле су да купују књиге у невероватним количинама, али не само зато да би стварале електронске библиотеке нити да би их чувале. Књига се, испоставиће се, кида на странице које се скенирају и потом уништавају. У тој мегаломанској акцији, у којој је уништено око два милиона примерака, нашле су се и неке ретке књиге. И оне су, после скенирања, завршиле у фронцлама. Књиге, дакле, нестају да полица и купују се да би биле уништене.
Против компаније „Антропик“, за коју је утврђено да се бавила деструктивним скенирањем, подигнута је тужба, али тешко ће бити тачно утврдити колика је штета нанета, као што је сасвим извесно да нису једини у том послу.
Ритуално спаљивање
Зашто је књига тако опасна када је све мање тражена? Статистика каже да се, када говоримо о штампаним издањима, више не може мерити број прочитаних књига месечно, већ годишње, а пошто су бројеви углавном једноцифрени, у обзир се узимају и делови књиге, неколико страница, неколико пасуса. Питање је, дакле: колико сте страница прочитали прошле године? И док се интересовање гаси, та хрпа листова, како воле да је назову, и даље изазива сумњу. И даље има значајну вредност, чак и материјалну.
Прошлог месеца, случај трговине и крађе вредних књига ујединила је британску, италијанску, румунску полицију, Европол и Евроџаст. Заједничким снагама успели су да прекину крађу и трговину вредним античким књигама. У једном британском складишту откривено је 260 античких књига непроцењиве вредности.
Која је вредност књиге данас? Зашто су књиге претеће увек и свуда. И како је човек вековима палећи неке непријатне сведоке остао при истој идеји уништавања, упркос томе што се показало да их је немогуће уништити?
У дугој историји уништавања књига много је различитих мотива, још више је страха.
Библиотека у Александрији није могла физички да преживи своју славу. Основали су је краљеви из династије Птоломеја почетком трећег века пре нове ере са намером да прикупе сва знања овога света. Песник Калимарх из Кирене начинио је каталог библиотеке у 120 књига. Процене броја књига и сличног материјала доста се разликују и крећу до 700.000. Историја каже да ју је прво рушила Цезарова војска у првом веку пре нове ере, а потом су остатке уништавали дуги. Завршни ударац задали су хришћани, сматрајући је паганским храмом. Од библиотеке ништа није остало, али је остало сећање на њу, толико снажно да је 2002. обновљена.
Створена је једанаестоспратница од стакла и бетона, дело норвешке архитектонске фирме „Снохета“, која јој је дала облик огромног соларног диска. На једном зиду уклесана су слова различитих светских писама, оних на чијем су језику писане књиге које се данас ту чувају. На површини од 40.000 квадратних метара налази се највећа читаоница на свету, као и Нобелова соба, која чува сва дела овенчана овом наградом. У пројекат је уложено 220 милиона долара, а изградња је трајала око 20 година. То није тако много, ако се узме у обзир колико је дубоко остала урезана у колективно памћење и колико је сећање на њу остало нетакнуто вековима пошто је разорена.
У међувремену много је списа на разним местима и у разним временима нестајало и спаљивано, док Гутенберг није понудио решење у виду штампарије. То је било обећавајуће, чинило се да долази ново време и да ће број копија које машина може да створи заштитити рукописе. Није било тако. Ломаче ће тек да се појаве и гутаће и књиге и људе.
Пре нешто више од двеста педесет година написани су „Јади младог Вертера“, а највећи немачки писац Гете морао је да се оправдава што је његово дело натерало многе младе да изврше самоубиство.
Нобеловац и издајник
Убрзо је забрањено, а Мадам де Стал приметила је да је „Вертер изазвао више самоубистава од свих најлепших жена света“. Гетеов јунак нашао је своје место и у психологији: Вертеров ефекат означава имитативно самоубиство, коме су неретко склони млади људи, нарочито ако им се учини да би се тако потпуно поистоветили са особом којој се диве.
Књиге се ипак нису дале уништити забранама, чак ни када су изазивале несреће, ратове и погроме.
У Немачкој су тридесетих година прошлог века гореле „ненемачке“ књиге, а ту су се нашли и Ман и Ремарк, Ајнштајн, Фројд… На месту где је спаљено 25.000 књига данас је споменик „Утонула библиотека“. Писац Оскар Марија Граф, радикални социјалиста, сам се ставио на списак непожељних, јер је устао против спаљивања на један неуобичајен начин. Пошто су његове књиге претходно проглашене штивом „пожељним за уздизање немачке омладине”, он је остао поштеђен тог искуства да их гледа како горе. Ипак, дигао је глас.
„Спалите ме! Ово непоштовање нисам заслужио“, поручио је он. Потрајало је док су му књиге забрањене, и то тек пошто је побегао из земље. Рат је провео у Америци.
Тако је било пре рата, а после рата стигла је слобода, прогоњени писци могли су да се врате у земљу, књиге су се опет штампале, слободно продавале, куповале, библиотеке, јавне и кућне, поново су се пуниле. Али су ватре опет гореле, оне су овога пута гутале књиге нациста и оних који су их подржавали. Забрањено је поседовање таквих књига, оне су скупљане и спаљиване, на исти начин на који су то коју годину раније учинили нацисти са књигама својих неистомишљеника.
У Норвешкој су спаљиване књиге нобеловца и националне иконе Кнута Хамсуна. Остарели писац подржао је Немачку. Отворено стао уз Видкуна Квислинга, чије је презиме дало име свим издајницима света. Нешто пре тога, 1920, добио је Нобела. Томас Ман изјавио је тада да „Нобелова награда никада није додељена човеку који је више заслужује од Хамсуна“. Волели су га Кафка, Брехт, Сингер, Хемингвеј…
И шта је на крају испало од толиког талента? Своју златну Нобелову медаљу послао је Јозефу Гебелсу у знак захвалности што га је примио. „Извињавам се што вам шаљем своју медаљу, али немам ништа друго да дам“, написао је том приликом. Сусрео се и са Хитлером, наводно је тај сусрет платио, а када је стигла вест о Хитлеровој смрти, написао је некролог и објавио га у новинама. А медаља, она до данас није пронађена и губи јој се траг.
Његово двориште било је у једном тренутку затрпано пакетима у којима су му Норвежани враћали књиге из својих кућних библиотека. Без речи, без порука, само гомиле пакета. Неке су завршиле у пламену, бес је био превелик тих дана. Прошло је много година док поново није враћен на место које му припада. У међувремену, добио је музеј, „Кнут Хамсун центар“, где се могу видети његове књиге, филмови о њему, сазнања о његовом животу. Али није добио улицу. Када се 2009. о томе проговорило на једном књижевном сусрету, пао је предлог да би поред његовог имена морало писати: нобеловац и издајник.
Валтер Гибс, његов биограф, изјавио је 2009. за „Њујорк тајмс“: „Не можемо ништа друго него да га волимо, иако смо га мрзели свих оних година. То је наша траума Хамсун. То је дух који неће остати у гробу.“ Излишно је рећи да свака норвешка кућа данас поново има неку од његових књига.
Што се Томаса Мана тиче, он је рат провео у Америци и могао је да буде национални херој да се није догодило да 1945. одржи говор у Конгресној библиотеци. „Не постоје две Немачке, добра Немачка и лоша Немачка, већ само једна, у којој је оно најбоље уз помоћ ужасавајуће подлости претворено у најгоре зло.“ Много је времена прошло док су Немци заборавили свом писцу овај ударац и почели опет да га читају.
Сва та ватра донела је на крају поновно штампање и једних и других књига, јер ниједна идеологија није могла да победи људску радозналост.
Последњи простор слободе
И Хитлерово дело „Мајн кампф“ је у почетку било забрањено и истерано из свих библиотека, али је касније опет штампано, као сведочанство времена, као део проучавања тог доба, као доказ, као део историје, као могућност да се такво штиво проучи и повеже са последицама.
Ново време опет је донело тешке дане за писце. „Сатански стихови“ Салмана Руждија спаљивани су у Болтону и Бредфорду 1988, на пет књижара у Британији које су продавале ову књигу бачена је бомба. У Калифорнији Молотовљев коктел. Оптужен да је увредио Мухамеда, Ружди је морао да се крије, а морали су да се крију и љубитељи његове прозе, јер је изречена фатва, којом су сви прави верници позвани да га убију. После инцидента у Њујорку, када су му нанете озбиљне повреде ножем, престао је да се појављује у јавности.
Од напада нису поштеђени ни дечији писци. Свештеници евангелистичке групе која делује у оквиру фондације СМС из раја, у пољском граду Кошаљин организовали су паљење књига о Харију Потеру. Наводно им је сметао магијски садржај који се коси са хришћанским учењем. Њихов је мото „Ми слушамо реч!“, али им се речи те књиге нису допале.
Потом се њихов свештеник извинио.
Можда је у свету у коме је све контролисано књига остала последњи простор слободе и приватности. Када отворите корице, остајете само ви и текст, остаје оно што мислите и осећате, без надзорних камера, без постова, лајкова, шерова. Нико не прати у које време сте почели да читате и шта сте читали и колико дуго, на којој страни сте се задржали, коју прескочили, нико вам, због тога што сте се можда мало дуже задржали на пасусу у којем се налази реч „аутомобил“, неће бесомучно слати рекламе за нове моделе, нико неће правити ваш профил као потрошача, гласача, особе одређених година, образовања, интересовања. Напросто нико не може да вас претвори у јединицу за мерење
У том малом простору између вас и књиге смештен је можда једини преостали простор слободе, где човек може да буде оно што јесте и да никоме због тога не одговара.
Можда је читање у 21. веку поново постало субверзивна активност из истих разлога из којих је то било на почетку. Историја чува сећања на многе људе који су страдали зато што су отворили врата писмености, а тако и знања. Због знања се горело и на ломачи, горели су и сами људи.
Данашњи читалац навикнут је на екран и медицина већ увелико упозорава да само седење пред екраном и претерано излагање разноликим садржајима мења начин на који функционише људски мозак. Скроловање, уз помоћ кога се слике на екрану стално смењују, као и садржаји које има у себи, велики су потенцијал да се развије зависност. Терапије за одвикавање од компјутера већ су увелико развијене. За сада се сматра да мозак који је навикнут на скроловање третира и све друге садржаје на исти начин ‒ прескакаће, вртеће поглед на све стране, покушаваће да у исто време прочита неколико реченица и на крају од свега неће остати ништа, осим збуњености и умора. Али тај мозак може да се врти на своја природна подешавања ако почне да заиста чита. А ко зна шта такав мозак потом може да схвати.
Књиге се, такође, могу и штампати и делити и продавати и могу да окупе истомишљенике. Или да шире идеје, на исти начин на који се то радило пре ере интернета. Субверзија се можда крије у томе да је човек приморан да се врати својој природи по диктату те природне потребе за слободом.
Најзад, ако је на почетку била реч, онда на крају не може бити клик.
Извор: НИН
