Пише: Урош Миловановић
Сагледавајући импресивну дискографију једне од најутицајнијих поп певачица у историји рокенрола, препознајемо фазе у развоју њене уметничке персоне кроз трансформацију комплетне музичке индустрије. Од плоча и касета преко ЦД-а и „мп3“ формата до повратка винилима као ултимативним носачима звука, развоја и примене вештачке интелигенције – све то кореспондира с појавом Мадониног новог албума. На тај начин, рекло би се, Confessions II (Warner Music, Mascom) затвара изузетно узбудљив професионалан круг. Као својеврсни манифест једне уметнице, он ипак делује у много више праваца. Вођена жељом да на сцени и у приватном животу буде неко други, на крају се увек завршавало оним што јесте – Мадона – благослов и/или проклетство.
Њен петнаести студијски албум је нешто најбоље што је објавила још од 2005. године када је иначе изашао први део њеног епског осврта на наслеђе денс и клупске културе. Confessions on a Dance Floor био је ненадмашан у датом тренутку. Мадона најбоље функционише када је у плесном окружењу на подијуму за игру. Фанови, као и публика која није толико упућена у њен живот и дело, сложиће се око тога да су њени ултимативни хитови они који су инспирисани денс музиком. Поменути албум је био први у Мадониној дискографији који је стилски, естетски и музички био у потпуности форматиран. Захваљујући таленту продуцента Стјуарта Прајса представљао је јединствен концепт у тадашњој мејнстрим понуди.
Двадесет година касније, након периода у ком се Мадона није могла похвалити посебно успешним песмама и издањима, повратак под окриље издавачке куће из које је потекла означио је неку врсту новог почетка комуникације с неком новом публиком. Објављивањем ремастерованих издања, њихове доступности на стриминг сервисима као и необјављених снимака, Мадона је пре три године покренула турнеју којом је обележила четрдесет година од изласка првог албума. Управо ту се десио поновни сусрет с Прајсом и родила идеја о наставку приче с подијума за игру.
Можда је Confessions II требало да буде питак попут свог претходника; можда је требало да буде подједнако „хитичан“ с изразитом диско нотом; а можда је та врста концепта сада изгубила смисао?! Нови Мадонин албум јесте и није наставак оног из 2005. јер једино што их повезује је одабир музичког обрасца, док је све остало миљама далеко и много личније. Било би потпуно без везе рециклирати нешто старо две деценије. Промене кроз које музичка индустрија пролази намећу другачију пословну динамику, а ни Мадона више није иста. Једино што је могао бити разуман креативни оквир за наредну Confessions фазу је пласирати нешто лично и аутентично.
„ People think that dance music is superficial, But they’ve got it all wrong. The dance floor is not just a place, it’s a threshold. A ritualistic space where movement replaces language “, изговара у уводу песме One Step Away дефинишући суштину концепта новог албума. У списатељском делу Мадона се потпуно препустила личном истраживању значаја плеса. Током развоја човечанства он је имао кључну улогу. Од ритуалног окупљања око ватре до катарзичног ђускања у ноћном клубу – кјубриковским резом преточен је у звучну одисеју названу Confessions II. Темељније, дубље, мрачније, чудније и аутентичније ново Мадонино остварење је управо оно што глобалној мејнстрим понуди недостаје.
Говорни садржај је ваљало испратити адекватним ритмом. Стјуарт се одлучио да ауторкину нарацију музички оплемени најбитнијим аспектима које је денс музика подарила својим поклоницима. Чикашки хаус и звучни амбијент детроитског техна пажљиво су обмотани еуфоричним ЕДМ-ом. То је заиста био једини исправан начин и једино могуће решење којим се после пар деценија могло исписати ново Confessions поглавље, чинећи га најуспешнијим Мадониним издањем у последњих десет година. Уколико сте на било који начин сведочили њеном каријерном успону, па и развоју клупске културе, онда ће вам њене песме и мисли бити блискије. Универзалним језиком премоштен је генерацијски јаз, док музика заступљена на овом издању очигледно никада није изгубила на актуелности.
На њему постоји неколико кључних тачака. Једна од њих је свакако Danceteria, нумера инспирисана истоименим њујоршким клубом из осамдесетих година. У једном интервјуу Мадона је поменула колико се, као млада и амбициозна уметница, често осећала несигурном током боравка у њему окружена знаменитим артистима тог времена и плесачима чије кораке никако није могла да савлада. Уједно, такво окружење је било подстицајно и била је дубоко везана за енергију коју је тај клуб поседовао. Уз констатацију „ Everyone here is a work of art “, набраја најбитније: Кит Херинг, Жан-Мишел Баскијат, Мартин Бергојн, Деби Мазар, Најл Роџерс, Дејвид Бирн, Би-52с, Марк Каминс, помиње галерију Тонија Шафразија, док Лу Рид заузима посебно место кроз посвету песми Walk on the Wild Side.
Глобални успех Мадониног албума Confessions II је пријатно изненађење. Лепо је што се „поп икона“ вратила да још једном заблиста. Без намере да се доказује и додворава, Мадона је све стечено искуство ставила на располагање овом пројекту. Хазардерски је одиграла на карту тоталне искрености и осећаја да нема шта да изгуби, а да је добитак загарантован. Као много пута до сада, непогрешиво је била у праву.
Извор: Радар
