Пише: Бранко Чечен
Ова ће се битка, битка за америчке медије око спајања две мега-компаније, физички одвијати на судовима, берзама и по угаоним канцеларијама виших спратова пословних солитера. Прави стратези, међутим, домунђаваће се у политичким просторима – Капитол Хилу, Белој кући и голф теренима.
Ако би у нечему могли да држимо лекције просечним становницима САД, то би можда могло бити препознавање опасности од клизања сопственог друштва у ауторитаризам. Међу стотинама оваквих догађаја под администрацијом Доналда Трампа, најистакнутији у последње време је мерџер (обједињавање) две компаније које заједно, са већ постојећим утицајем на јавност, постају огроман медијски баласт који мења медијску равнотежу у правцу конзервативизма и Доналда Трампа. Начин на који се одвија покушај спајања две мега-компаније, у пословном сленгу се назива и „насилно преузимање“ (hostile takeover).
Paramount Skydance( ПС), власник свега што на себи носи скраћеницу ЦБС, па и једног од најважнијих традиционалних информативних ТВ канала у Сједињеним Државама, пристао је на одлагање потписивања уговора о мерџеру са Warner Bros Discavery-јем (WBD) од 28 дана.
Бранко Чечен: Читаоци не верују вештачкој интелигенцији, издавачи приморани да је користе
Одлагање је пред судом затражило 12 америчких држава предвођених Калифорнијом, најпре због власништва ВБД-а над ЦНН-ом, најутицајнијом кабловском информативном телевизијом критичном према Доналду Трампу. Заједно са власништвом над поменутим ЦБС-ом, породица Елисон, која стоји иза ПС, је преко мега-компаније Oracle под њиховом контролом и кључни партнер кинеске компаније ByteDance, власнице Тик-тока (Oracle обезбеђује клауд хостинг, безбедност података и ревизију, поред осталог).
Уз ЦНН, али и читаву ХБО мрежу (са добрим политичким документарцима) коју намеравају да купе заједно са ВБД, јасно је да пројектовани медијски утицај Лерија Елисона и његовог сина Дејвида на бираче у САД постаје сумњиво сконцентрисан на једном месту за друштво које жели да остане демократско.
Одлагање потписивања уговора треба да пружи суду времена за одлуку о захтеву за привремену забрану мерџера и коштаће Парамаунт Скајденс око 7 милиона долара дневно у пеналима које је компанија обећала деоничарима Wарнер Броса ако цела ствар не буде уговорена и потписана до 30. септембра.
Ројтерс је израчунао да је за овакве одлуке судијама у последње време у просеку било потребно око осам месеци. Но, није да се не исплати, како ћемо видети када мало „заоремо“ по позадини односа Доналда Трампа и Лерија Елисона, а ни породица Елисон није баш без новца.
Породица Елисон
Власници ПС су Дејвид (ЦЕО Парамaунта) и Лери Елисон (кооснивач мега-компаније Oracle), који контролишу 70% акција. Парамаунт Скајденс је настао претходним обједињавањем Парамаунт Глобал, National Amusementи Скајденс Медиа, поставши велики играч на медијском пољу.
Oracle је једна од највећих светских компанија за софтвер и хардвер и редовно се наводи као једна од водећих у свету по тржишној капитализацији (једноставан, али добар начин мерења вредности компаније – колико тржиште мисли да је компанија вредна).
Како га не би помешали са стандардном тек-браћом, треба рећи да је Лери постао главни у Oracle-у још 1977. године, препознавши да ће са развојем компјутера подаци, односно информације бити најважнија валута будућности. Његово богатство је процењено на преко 200 милијарди долара, а Форбс га је 2006. прогласио за најбогатијег становника Калифорније, у којој је конкуренција доста оштра на том пољу.
Чак је стигао да буде и члан управног одбора Епла (1997–2002) и то као један од ретких људи у које је Стив Џобс имао поверења, све док нису почели да заступају потпуно различите концепте и правце развоја компаније.
Чиме се бави Oracle? Многим стварима, али је централна прикупљање и организација података са интернета. Фирма продаје невероватне количине података свима којима су потребне да се у њима лакше снађу – војсци, здравству, комерцијалним бизнисима. Не треба бити експерт у много чему па схватити да је појава вештачке интелигенције, гладне података, учинила Oracle још већом и богатијом – цене акција су више него удвостручене од АИ бума наовамо.
„НЕКОЛИКО ЗГОДНИХ ДИЛОВА СА ДРЖАВОМ ПОСЛЕ ИЗБОРА ТРАМПА”
Како, међутим, знамо да су Лери Елисон и Доналд Трамп блиски? За почетак, Лери је пред изборе 2024. тихо донирао 45 милиона долара политичкој организацији која подржава садашњег председника Сједињених Држава и наставио да финансира сличне организације све до данас. Поред тога, Oracle је након избора добио неколико згодних дилова од државе, укључујући и дозволу за мерџер о којем је овај текст.
Компанију Oracle је сам Трамп одабрао да буде носећа у пројекту „Старгејт“, који подразумева масивну изградњу инфраструктуре за употребу вештачке интелигенције у САД. Сам Трамп, односно његове фирме, трговале су акцијама Oracle-а у милионским износима (формално, те су фирме под управом независних стручњака и његове деце, не самог Трампа).
Идеолошки, Лери и Доналд су блиски, али су то и приватно – Лери се преселио на 20 минута од Мар А Лага, на пример. Лери је чест гост Беле куће. Сам Доналд Трамп је тужио Парамаунт, на чијем је челу Леријев син Дејвид, и добио као део споразума од компаније лепих 16 милиона долара, без велике муке или трошкова суђења.
Да ли ће Лери заиста и употребити своје власништво за интервенције на уређивачким политикама ових медија? Па, ако је судећи по свему што се догодило на ЦБС-у након промене власништва, свакако да хоће.
Лери Елисон је на најважнију позицију у продукцији информативног програма на ЦБС-у поставио Бери Вајс, жену са скромним новинарским искуством за такву позицију, али зато политички отворено опредељену за конзервативце.
Прва очигледна жртва био је Стивен Колбер, чија је политичка касноноћна сатира остављена да се догађа до истека уговора и онда просто укинута упркос великој популарности.
Ускоро је и Скот Пели, часни новинар легендарне емисије „60 минута“ пред крајем каријере, дао отказ, осувши дрвље и камење на политичке интервенције у програму рекавши пред читавом редакцијом да Елисоново руководство „убија“ њихову далеко најважнију информативну емисију и истинску икону америчког новинарства.
Дакле – да, Лери ће употребити своје власништво за непримерен утицај на уређивачку политику. Иако се као један од услова за добијање дозволе за мерџер помиње и потпуна уређивачка независност ЦНН-а у случају преузимања, јасно је (и из изјава учесника процеса и докумената) да ће ЦНН највероватније бити спојен са информативом ЦБС-а, што је уобичајен процес у оваквим „спајањима“ компанија са сличним финалним производима.
ЦНН и ХБО под аутобусом
Ако неминовност утицаја потенцијалних нових власника на уређивачку политику још увек није сасвим јасна, можемо да се осврнемо и на извештавање Гардијана од пре осам месеци, када је мерџер још био без дозволе америчке Савезне комисије за комуникације, када су извори из Беле куће описали разговор Лерија Елисона са званичницима администрације о променама уређивачке политике ЦНН-а и чак отпуштању пар новинарки које посебно нервирају Доналда Трампа.
Изјава Сета Стерна, главног заговарача у америчкој непрофитној Фондацији за слободу медија, можда и зато што није у уговорном односу са било ким у ово причи, много је експлицитнија:
„(Дејвид) Елисон ће без размишљања бацити први амандман (слобода говора), ЦНН-ове репортере и филмове ХБО-а под аутобус ако стану на пут ширењу његове корпоративне империје и пуњењу његових џепова“. Подсетио је и да је „цензура лоша за бизнис“ и да би деоничари ВБД-а требало да препознају да „продавати компаније које зависе од првог амандмана цензорској марионети Беле куће није само морално погрешно, већ и штетно по њихов интерес“.
Још је експлицитније писмо које су глумци Бенедикт Камбербеч, Алан Каминг и Бенедикт Вонг објавили у Гардијану, охрабрени писмом које је Лиза Ненди, министарка дигиталних технологија, културе, медија и спорта послала челницима ПС и ВБД. Поред осталог (види оквир), навели су да је сваки претходни мерџер коштао индустрију хиљада послова, филмова и ТВ производа, као и да документарци који се не свиђају све малобројнијим власницима дистрибуције не успевају више да дођу до публике ни када добију Оскара.
Британска филмска и ТВ продукција је снажно везана за Холивуд и САД, одакле црпи велика средства која годишње доприносе буџету Велике Британије са око 12 милијарди фунти. Претходна „укрупњавања капитала“ на том пољу оставила су дубоке ожиљке и уметници користе своју славу да скрену пажњу британске јавности на мерџер који још није постао важна вест у Британији.
Чему се онда могу надати људи на ЦНН-у, није тешко замислити, пошто је ова кабловска информативна телевизија практично на супротном политичком крају медијског спектра у САД у односу на Трампа, његове МАГА републиканце и ноторно пропагандни Фокс Њуз.
Елизабет Ворен, умерено прогресивна сенаторка, назвала је овај мерџер „грозним вестима за све Американце који не желе да милионери блиски Трампу контролишу шта (Американци) гледају и колико то плаћају“, додавши да обједињавање „смрди на корупцију и злоупотребу моћи“.
Демократске институције, иако споре, нису ћутале на овако очигледно сумњиву концентрацију медијске моћи у рукама човека који тако отворено заступа интересе највишег јавног функционера у држави, али нису много ни могле да учине. Џејми Раскин и Френк Палоун, чланови Конгреса из Демократске странке, притисли су Дејвида Елисона (Леријевог сина, који је ЦЕО Парамоунта) да се изјасни о томе да ли је истина да је нудио Белој кући измене у програмској оријентацији ЦНН-а у случају мерџера, у замену за зелено светло за обједињавање.
Затражили су и објашњење о томе зашто је Парамаунт тражио и дозволу да се у овом послу помогне значајним средствима из иностранства. У Парамоунту су већ од раније присутни државни инвестициони фондови Саудијске Арабије, Уједињених Арапских Емирата и Катара, мада не у великим процентима. Елисон се једноставно није огласио на захтеве конгресмена, баш као што ни Парамаунт није дао Конгресу тражена документа из преписке компаније са Комисијом за комуникације.
Битка за америчке медије
Конзервативни политичари успешно су уверили своје бираче у пристрасност и „леву“ оријентацију традиционалних бродкастера (ЦБС, НБЦ, АБЦ), отворивши широко поље за политички пристрасно новинарство са кабловских телевизија (Фокс Њуз, МСНБЦ, ЦНН…).
Проблем је у томе што истраживања као што је „Распакивање медијске пристрасности у растућој подели између кабловских и традиционалних емитера вести“ показују да су традиционални емитери заправо врло неутрални и да се још увек држе професионалних принципа и стандарда, а да кабловски емитери крше сва та правила.
Другим речима, конзервативцима на челу са Трампом, упркос повременим примерима непрофесионалности на неутралним емитерима вести (што се догађа сваком медију понекад), не свиђа се професионално извештавање о њима, као ни било коме ко заобилажење закона за сопствене интересе види као нормално. Све већи број пресуда америчких судова против Трампових указа, одлука и поступака допушта овакву карактеризацију његове администрације.
Америчко друштво је, међутим, у међувремену тешко поларизовано и, иако добродошле, овакве упозоравајуће анализе (којих је било и у време почетака поларизације), нису успеле да продру до свести грађана или акција политичара.
Ова ће се битка, битка за америчке медије, физички одвијати на судовима, берзама и по угаоним канцеларијама виших спратова пословних солитера. Прави стратези, међутим, домунђаваће се у политичким просторима – Капитол Хилу, Белој кући и голф теренима.
То није ништа ново, али је успех у борби за зауздавање политичке злоупотребе информисања директно пропорционалан стању демократије у било ком друштву. А то стање на Индексу демократије листа Економист ставило је Сједињене Државе, некада упориште западне демократије, на 34. место у свету и то у категорији „демократије са манама“, уместо „потпуне демократије“.
Тако су наши људи којима су демократија и људска права на срцу доживели да силне лекције из цивилизоване политике које су нам (углавном с правом) држали, између осталих, и амерички званичници, новинари и активисти, сада користимо да са зебњом пратимо догађаје са друге стране Атлантика. Свако такво посрнуће у Вашингтону обично изазове значајне последице у животима људи у земљама које се за пристојно уређење још увек боре.
Сада би могли да им кажемо, као што су они нама (поново с правом):
„Покажите ми стање ваших медија и ја ћу вам рећи стање ваше демократије.“
„БРИТАНСКИ ГЛУМЦИ ПРОТИВ МЕРЏЕРА”
Тројица глумаца, Бенедикт Камбербеч, Алан Каминг и Бенедикт Вонг, који раде и у Британији и у Холивуду, огласили су се поводом мерџера Парамаунт Скајденс и Worner Bros Discovery у писму објављеном у британском Гардијану. У писму се, између осталог, каже:
„Уједињено Краљевство је угрожено мерџером који би нанео штету нашим радницима, култури и јавности – али можемо да га зауставимо. Охрабрени смо Лисом Ненди, министарском за дигиталне технологије, културу, медије и спорт, која је недавно послала писма компанијама Парамаунт Скајденс и Warner Bros Discovery, као и изјаву парламенту (британском), сугеришући да је „склона да интервенише“ у Парамоунтовом преузимању Варнер Броса вредном 110 милијарди америчких долара“.
Објашњавајући зашто УК треба да се укључи у правну борбу против овог пословног дила, Камбербеч, Каминг и Вонг настављају:
„Ево зашто. Провели смо животе радећи у овој индустрији. Знамо како изгледа изнутра: аудио студији у Ливсдену, екипе које се селе из продукције у продукцију, монтажери, сниматељи и дизајнери костима чија имена промичу у одјавним шпицама филмова. То су наши драгоцени пријатељи и колеге који стварају слике које сви волимо, производе вести које образују јавност и снимају спортске догађаје у којима уживамо заједно. Британски филм и телевизија нису само слике на вашим екранима; то су животи и опстанак хиљада радника и породица чији рад подржава економију. Индустрија издржава више од 180.000 послова, троши 6,8 милијарди фунти на производњу само у прошлој години и додаје угрубо 12 милијарди фунти годишње нашој економији. То је једна од ствари које УК још увек ради боље од готово било кога и културно је наслеђе које морамо да заштитимо.
Гледали смо са све већим узнемирењем шта консолидација чини ширини и дубини нашег рада: набавка филмова за водећи фестивал независног филма Санденс пала је за половину између 2019. и 2025. Награђивани документарци, који су освајали Оскаре и били у најужим изборима фестивалских жирија – имали су проблеме да уђу у комерцијалну дистрибуцију зато што су се тицали тема које су преосталој шаци купаца незгодне. Сваки мерџер ове врсте сужава левак кроз који приче долазе до публике.
Због тога је мерџер Парамаунт-ВБД тако опасан. Зато је интервенција Ненди (Лиса Ненди, државна секретарка за дигиталне технологије, културу, медије и спорт) и њеног министарства толико битна.
Видели смо ово и раније. Када се Дискавери спојио са Варнер медиа 2022, уклонио је завршене филмове и укинуо хиљаде послова; када се Скајденс спојио са Парамаунтом прошле године, отпустио је око 2.000 људи. Сада исти руководиоци обећавају исто то, а британске филмске и ТВ екипе, продуценти, уметници и публика ће платити када рачун дође на наплату.
Велико перо југословенске журналистике: Стогодишњица рођења Југа Гризеља
Али послови су углавном ствар Агенције за конкуренцију и тржиште (…). Посао Министарства културе, медија и спорта иде даље: треба да одреди да ли је мерџер у јавном интересу. Сасвим сигурно, он то није. У изјави посланицима парламента, Ненди цитира потребу за довољним плурализмом ставова у медијима и довољан плурализам индивидуа које контролишу медијске организације. Такође је нагласила потенцијални утицај на стриминг платформе, хомогенизацију садржаја и телевизије за децу. Управо „Enterprise Act“ (британски закон који уређује конкуренцију, тржишна истраживања, спајања компанија, заштиту потрошача и несолвентност) штити нешто до чега би требало свима да нам буде стало: ко одлучује шта ћемо гледати и шта ћемо знати“, пишу глумци.
„Један власник који контролише велики део вести и истине, угрожава јавност на начин на који ниједна обична консолидација то не може. Када одвојени власници воде одвојене редакције, прича за коју је једна редакција одлучила да није згодна, још увек може да стигне до публике путем друге. Ако сложимо ове редакције у једну компанију, комерцијална нервоза једног управног одбора – или њени политички дугови – одредиће шта милиони људи гледају и шта никада неће сазнати ни да постоји.
А знамо нешто о власничким намерама овог конкретног купца. Директор Парамоунта је, по извештајима медија, рекао Доналду Трампу да би направио „крупне промене“ на ЦНН-у ако би мерџер био одобрен. Када купац међународног информативног ТВ канала са највећим поверењем обећава уређивачке промене политичару, британска министарка је овлашћена – и, заиста, обавезна – да постави питања пре него што се мастило (потписа на уговору) осуши.“
„Глумцима се често каже да се не мешају у правне расправе. Разумемо тај инстинкт. Ми смо, међутим, провели своје животе на довољно филмских сетова у Уједињеном Краљевству, радили уз довољно екипа и видели довољно бриљантног рада британске борбе за купца да знамо да ово није нечија туђа расправа. Наша је. Ненди је отворила врата за интервенцију. Она мора да прође кроз њих, за добро свих који чине британски филм и телевизију – и свакога ко их гледа. Ако то не уради, остаћемо без могућности да заштитимо нашу индустрију и културу од ове консолидације. Не смемо да гурамо јавни интерес у страну: морамо да устанемо и блокирамо овај мерџер.“
Извор: Цензоловка
