Piše: Goran Belanović
U zimu 2009. godine, iranski inženjeri su se u podzemnom nuklearnom postrojenju Natanz suočavali sa zagonetkom. Centrifuge za obogaćivanje uranijuma kvarile su se jedna za drugom, bez ikakvog vidljivog razloga, a ekrani u kontrolnoj sobi tvrdoglavo su prikazivali da je sve u savršenom redu.
Odgovor je stigao tek kada su stručnjaci jedne male beloruske firme za sajber bezbednost (VirusBlokAda) 2010. naišli na do tada neviđeni računarski crv, koji se, za razliku od virusa, samostalno širio kroz mrežu, bez potrebe da čovek svojom akcijom pokrene zaraženi fajl.
Svet će ga upamtiti kao „Staksnet“ (Stuxnet): kôd koji se neprimetno uvukao u upravljačke sisteme, mesecima terao centrifuge da se vrte do samorazaranja – i sve vreme operatorima puštao unapred snimljene uredne brojke, kao provalnik koji pred kamerama vrti jučerašnji snimak prazne kuće.
„Staksnet“, koji se pripisuje američkim i izraelskim službama (iako nikada nije bilo zvaničnog priznanja), je bio prvi sajber napad za koji se pouzdano zna da je izazvao fizičko razaranje industrijske infrastrukture. I delovao je kao najava cele epohe: ratovi protiv neprijateljske tehnologije ubuduće će se, činilo se, voditi upravo tako – nečujno, precizno, bez ijednog ispaljenog metka, i uz mogućnost da se sve porekne.
Sedamnaest godina kasnije, događaji govore suprotno. Odgovor na najnapredniju tehnologiju današnjice ponovo je postao, prosto rečeno, projektil koji se zarije u zgradu. Prethodnih dana i meseci gorela su gigantska skladišta onlajn trgovine širom Rusije, logistički centri u Ukrajini, data centri u Persijskom zalivu – a među napadačima se, ironijom istorije, našao i sâm Iran, nekadašnja žrtva nevidljivog kôda.
Sajber ratovi, naravno, nisu utihnuli. Naprotiv, nikada ih nije bilo više. Virusi, krađe podataka, obaranje sajtova, preuzimanje neprijateljskih sistema, sve se to i dalje dešava, svakodnevno i svuda, zloupotrebom softvera i ranjivosti u aplikacijama, na internetu, dark vebu i „nedodirljivim“ klaudima – odnosno oblacima. Dakle, u onim pomalo apstraktnim sistemima koji kao da lebde negde iznad naših glava.
Samo što se, paralelno, otvara još jedan front. Jer taj digitalni svet, u koji su se preselili i ljudi, i privreda, i države, ipak stoji čvrsto na zemlji i počiva na fizičkoj infrastrukturi, od betona, bakra i silicijuma. I upravo je ona postala vojni cilj, a niko je nije gradio da izdrži rat.
Novu situaciju možda najbolje ilustruje stara kompjuterska šala, koja kaže da se dva osnovna dela svakog računarskog sistema razlikuju ovako: softver je ono što možete, kada zakaže i iznervira vas, samo da opsujete, a hardver je skalamerija koju možete i da razbijete.
Današnji gospodari rata, izgleda, rešili su da pređu na stvar i da ništa ne prepuste slučaju, ni hakerima, i da sami uzmu oruđe u ruke – ali ne tastaturu, nego čekić.
Nije do vašeg telefona
Zamislite sledeću situaciju. Uz prvu jutarnju kafu posežete za telefonom da proverite gde je paket koji čekate, naručen u najvećoj onlajn trgovini u zemlji. Aplikacija se otvara, ali isporuka obećana za danas odjednom je „odložena“, a ne piše do kada. Cene u korpi preko noći su skočile za trećinu. Na kasi u prodavnici, plaćanje karticom odbija da „prođe“. Bankomat na ćošku ne izdaje novac. Onda otvarate bankarsku aplikaciju da platite račun: točkić se vrti, vrti – i ništa. Ako vodite firmu, dan vam je propao pre nego što je počeo: platni promet je u prekidu.
Radite ono što u takvim situacijama svi radimo. Restartujete telefon, sumnjičite poslednje ažuriranje, zatim proveravate mrežu, ponovo pokrećete računare. Sledeća pomisao su, razume se, hakeri: neko je „oborio“ servere, „pao“ je sistem, preopterećen je klaud. Međutim, ovog puta objašnjenje se ne krije ni u telefonu, ni u signalu, niti u bilo kojoj aplikaciji i softveru.
Problem je, zapravo, znatno opipljiviji i nije na ekranu: skladište robe u kojem je vaš paket čekao utovar noćas je izgorelo do temelja, a data centar na čije se računarske kapacitete oslanja vaša banka pogodili su raketa ili dron.
Ove scene, u različitim varijantama, poslednjih meseci nisu se odigravale u nekom distopijskom romanu, već u gradovima na istoku Evrope i na Bliskom istoku – u Kijevu, Moskvi, Dubaiju, Abu Dabiju, Teheranu…
I nije ostalo na sitnim neprijatnostima. Štete se mere milijardama, a račun su platili i globalni sistemi, i mali prodavci, i obični kupci.
Nova meta, novo odstojanje
Javnost se odavno navikla na udare po vojnim i energetskim postrojenjima, pa napadi na infrastrukturu koja omogućava onlajn ekonomiju nekako prolaze ispod radara. A upravo oni iscrtavaju novu liniju sukoba.
Logistika je na meti godinama: ruske rakete i dronovi razorili su terminale „Nove pošte“, najveće privatne dostavne službe Ukrajini.
Ali u noći između 17. i 18. jula Ukrajina je počela kampanju kakva, po intenzitetu, do tada nije zabeležena. Dronovi su pogodili dva ogromna distributivna centra kompanije „Vajldberis“ (Wildberries) – najveće ruske onlajn prodavnice, koju i sami Rusi zovu svojim „Amazonom“. Poginulo je najmanje osam radnika.
Do početka avgusta ukrajinski dronovi pogodili su dvadesetak objekata „Vajldberisa“ širom Rusije. Njegov glavni konkurent „Ozon“ došao je na red 31. jula, kada su dronovi pokušali da pogode skladište u Tatarstanu; radnici su evakuisani, a kompleks, prema saopštenju kompanije, nije oštećen. Meta, dakle, više nije jedna firma, nego ceo segment privrede.
Posledice su se brzo osetile na kasama. Cene na najvećim ruskim platformama skočile su za samo nekoliko dana, prema pisanju medija, između 10 i 30 odsto, a rokovi isporuke produženi su sa dva do četiri dana na desetak. Procene zasnovane na satelitskim snimcima govore da je oštećeno ili uništeno više od 1,18 miliona kvadratnih metara skladišnog prostora „Vajldberisa“, više od petine ukupnih kapaciteta kompanije.
Pritom, treba istaći čija je roba gorela. Ona u tim halama većinom nije pripadala „Vajldberisu“, nego desetinama hiljada malih trgovaca koji preko platforme prodaju sve, od čarapa do elektronike.
Analitička kuća „Dejta insajt“ (Data Insight) procenjuje gubitke prodavaca na 2,7 do 3,5 milijardi dolara. Mada su određene mere pomoći već preduzete, trgovci sumnjaju da će dobiti punu odštetu.
Kijev svoju računicu ne krije, a mete je opisao Volodimir Zelenski. „Logistički centri uključeni u snabdevanje ruske vojske komponentama za dronove, navigacionom i drugom vojnom opremom“, naveo je ukrajinski predsednik.
Iza toga stoji strategija koju u Ukrajini nazivaju „sankcijama dugog dometa“. Pošto zapadne sankcije nisu slomile rusku privredu, Kijev pokušava da joj podigne troškove neposredno, nadajući se da će nezadovoljstvo poslovnog sveta i potrošača napraviti pristisak na vlast iznutra.
Fajnenšel tajms: Kako je moderno ratovanje dronovima dovelo do preispitivanja proizvođača oružja
Ista logika, u suprotnom smeru
Na odgovor se nije dugo čekalo. U noći između 4. i 5. avgusta Kijev je pogođen jednim od najtežih udara od početka godine, sa 24 balističke rakete i oko 115 dronova, pri čemu nijedna balistička raketa nije oborena. Poginulo je 17 ljudi.
Spisak razorenih objekata izgleda kao presek ukrajinske potrošačke privrede: sortirni centar „Nove pošte“, glavno skladište onlajn platforme „Rozetka“, kompleks „Denka“, iz kojeg su se snabdevale prodavnice „Intertopa“, „Pandore“ i „Samsunga“, hala u kojoj su gorela skladišta nemačke „Pume“, magacin „Tojote“ – više od deset kompanija u jednoj noći.
Zanimljivo je kako je napade obrazložila druga strana. Rusko Ministarstvo odbrane saopštilo je da su pogođeni logistički centri uključeni u skladištenje i proizvodnju dronova, navodeći i terminal „Nove pošte“, za koji tvrdi da je služio distribuciji robe dvostruke namene.
Drugim rečima, obe strane upotrebljavaju potpuno isto opravdanje. Nijedna ne tvrdi da su pogođene kompanije vojne, već da su to u međuvremenu postale. I nijedna u potpunosti ne greši.
Rat se vodi dronovima sastavljenim i od komercijalnih delova – baterije, kamere i navigacioni moduli mogli bi da se distribuiraju istim onim kanalima kao patike i veš-mašine. Meta zato nije samo fabrika oružja, nego i mreža kroz koju prolaze komponente za vojnu indistriju.
Šta kada bi goreo „Amazon“ u SAD
Da su dronovi gađali skladišta u zemlji sa manje razvijenim onlajn poslovanjem, šteta bi ostala lokalna. U Rusiji nije, jer je ruska trgovina digitalizovana znatno više nego što se obično pretpostavlja.
Ipak, sama digitalizacija nije ono što stvara ranjivost. Recept za katastrofu nastaje tek kad se ukrsti sa centralizacijom, odnosno velikom koncentracijom kapaciteta na jednom mestu.
Američki „Njuzvik“ pokušao je da zamisli isti scenario u SAD i došao do poučne razlike.
Dok se „Vajldberis“ oslanja na mali broj centralizovanih megahabova, kroz koje se prikupljaju, pakuju i otpremaju porudžbine za celu Rusiju, „Amazon“ drži raspršenu mrežu od više od 600 objekata na oko 41 milion kvadratnih metara – smišljeno građenu tako da nijedan njen deo ne postane tačka čijim otkazom sve staje. Kad bi „Amazon“ izgubio, na primer, deset odsto kapaciteta, iz pogona bi ispala površina veća od njujorškog Central parka, ali bi ostatak mreže preuzeo posao.
Međutim, ukrajinski dronovi nisu gađali nasumično. Udarali su po ključnim čvorovima oko Moskve, Sankt Peterburga i Krasnodara, dakle po objektima koji opslužuju najveća tržišta. U sistemu sa 600 objekata to bi bilo neprijatno, ali u sistemu u kojem nekoliko hala nosi čitave regije, to je potencijalni slom.
Treba, pritom, imati na umu i udeo ovih kompanija na tržištu. Klijentska baza „Vajldberisa“ obuhvata otprilike dve trećine odraslog stanovništva zemlje, a njegov promet, zajedno sa „Ozonom“ i „Jandeks marketom“, čini više od pet odsto ruskog BDP-a. Napad na nekoliko hala time postaje udar na svakodnevicu dve trećine odraslih Rusa.
Sličan problem, možda još izrazitiji, imaju i sa druge strane fronta. Kada su ruske rakete pogodile skladište „Rozetke“ u Brovarima kod Kijeva, suosnivač kompanije Irina Čečotkina napisala je da je objekat bio jedinstven.
„Bio je najveći, najautomatizovaniji. Naš ponos“, napisala je Čečotkina o ukrajinskom skladištu otvorenom početkom 2017. godine. „Ovde smo obrađivali više od sto hiljada porudžbina dnevno. Ne može da se obnovi.“
Uništen je i veliki kompleks „Denka“ u ukrajinskom selu Čajki, koji je od 2009. godine bio glavni logistički čvor grupe Em-Ti-Aj koja drži 238 prodavnica. Ponovo se, dakle, radi o obrascu centralizacije.
Kad dron pogodi oblak
Ako su magacini sa robom telo onlajn ekonomije, data centri su joj nervni sistem. To su prostori sa hiljadama moćnih računara, koje kompanije, banke i države grade ili iznajmljuju za svoje podatke, sajtove, programe, društvene mreže, e-trgovinu i, sve češće, za instaliranje modela veštačke inteligencije.
Ključni globalni igrač i na tom nivou poslovanja jeste „Amazon“, koji poseduje veliki broj data centara i iznajmljuje njihove kapacitete drugima. Mi im onda pristupamo na daljinu, preko interneta, ne pomišljajući gde se i u kojoj zemlji te mašine zapravo nalaze. Svakako nisu u nekom nedodirljivom „oblaku“, već u velikom objektu, tački na mapi koja ima koordinate, i lepo se vidi iz vazduha.
Pred zoru 1. marta, samo dan pošto su SAD i Izrael počeli rat protiv Irana, iranski dronovi „šahed“ pogodili su dva data centra „Amazon veb servisa“ (Amazon Web Services) u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, dok je treći, u Bahreinu, oštećen eksplozijom u neposrednoj blizini.
Bio je to prvi put u istoriji da su komercijalni data centri namerno gađani u ratu.
Šteta je bila višeslojna: oštećena konstrukcija, prekinuto napajanje, a sistemi za gašenje požara dodatno su vodom uništili opremu. Otkazivale su bankarske aplikacije, platni servisi, regionalna platforma za taksi i dostavu.
Najzanimljivije je, međutim, bilo obrazloženje za ovaj napad. Iranska Revolucionarna garda preuzela je odgovornost, navodeći da ti centri podržavaju „neprijateljske vojne i obaveštajne aktivnosti“.
Da američka vojska pokreće svoje sisteme veštačke inteligencije na „Amazonovoj“ infrastrukturi, nije sporno – Pentagon je u maju sklopio sporazume sa sedam tehnoloških kompanija, uključujući „Amazon“, o njihovoj primeni u poverljivim vojnim mrežama.
I nije ostalo na jednoj noći. Iran je potom objavio spisak američkih tehnoloških kompanija i njihovih objekata u regionu koje smatra legitimnim vojnim ciljevima – među njima „Majkrosoft“, „Gugl“, „Epl“, „Meta“, „Orakl“, „Intel“, IBM, „Cisko“, „Palantir“ i „Envidija“, ali i „Tesla“, „DŽP Morgan“ i „Boing“. Udari na data centre u Zalivu nastavili su se sve do jula, a pretnja je upućena i kompleksu „Stargejt“ kompanije „Open AI“ u Emiratima.
Digitalna infrastruktura nije, naravno, bila pošteđena ni u Iranu. Sredinom marta, raketa je u Teheranu pogodila data centar banke „Sepah“, zadužene za isplate vojsci i Revolucionarnoj gardi.
Dakle, data centar nije gađan zato što u njemu stoje nečije fotografije, računi i aplikacije, već zato što se radi o industriji koja opslužuje i civile i vojsku. To je, u drugom ruhu, potpuno ista logika upotrebe robe dvostruke namene kojom obe strane pravdaju udare na skladišta u Rusiji i Ukrajini.
Možda i važnije, Iran je primenio svoju staru taktiku: pošto sa Amerikom ne može da se meri vojno i direktno, Teheran podiže cenu savezništva sa SAD i udara tačke čije rušenje se istog dana oseti na ulici i svakodnevnom životu zemalja koje su domaćini američkim bazama, data centrima, investicijama…
Iran je tako razorio simbole tehnološkog savezništva zalivskih država sa SAD. Dodatno, njihova obnova biće izuzetno skupa.
Prave odbrane, ispostavlja se, nema. Data centri su u suštini ogromna skladišta sa vrlo skupom opremom, i vrlo je malo toga čime bi se mogli ojačati protiv bombi i dronova.
Intervju, Majkl Kofman: Rat dronova, iscrpljena Rusija i neizvjesna 2027
Slom bez ispaljenog metka
Za kolaps sistema, međutim, rat uopšte nije potreban. Dovoljna je ista ona centralizacija kao u Rusiji, samo na drugom nivou – ne u prostorima sa robom, nego u onima sa serverima i superkompjuterima. To je pokazao sâm „Amazon“.
U noći 20. oktobra prošle godine, u njegovom najvećem i najstarijem kompleksu data centara u američkoj državi Virdžiniji, problem je nastao u sistemu koji internet-adrese prevodi u brojeve koje računari „razumeju“ i znaju da pronađu (DNS).
Dva programa su se nadmetala da u istom trenutku upišu isti DNS zapis – u suštini, unos u telefonskom imeniku interneta – zbog čega je zapis ostao prazan. To je više „Amazonovih“ servisa bacilo u rasulo.
Ništa dramatičnije nije se moglo desiti: nije bila reč ni o dronu, ni o raketi, ni o hakerima – samo softverski bag.
Za nekoliko minuta stale su, širom sveta, stvari koje međusobno nemaju nikakve veze: bankarske aplikacije i video-igre, avio-rezervacije i društvene mreže, striming servisi, čak i sajt britanske poreske uprave. Pali su „Snepčet“, „Redit“, „Vocap“, „Zum“, „Njujork tajms“, „Majkrosoft 365“, „Netfliks“, „Mekdonalds“, Banka Škotske. Bio je pogođen i sajt „Amazona“.
Ljudi nisu mogli da naruče hranu, da komuniciraju s bolničkim mrežama, da pristupe mobilnom bankarstvu niti da se povežu sa svojim bezbednosnim sistemima i pametnim uređajima u kući. Oporavak je, u punom obimu, trajao oko petnaest sati.
Kvar je, dakle, sve vreme bio na jednom mestu. Iako pogođene kompanije rade u celom svetu, u Londonu, Singapuru, Frankfurtu i drugde, mozak njihovih platformi nalazi se u Virdžiniji.
Iako svako malo u vestima čujemo da je „pao“ „Fejsbuk“, „Instagram“ ili neka druga velika platforma, treba napomenuti da postoji suštinska razlika u odnosu na ove slučajeve. Kad padne „Fejsbuk“, padne samo „Fejsbuk“. A kad padne onaj ko drugima iznajmljuje računarske kapacitete u data centrima, nastane domino efekat i staju hiljade firmi koje međusobno nemaju nikakve veze.
Različiti politički sistemi, iste slabe tačke
Infrastruktura digitalizovane ekonomije ima iste slabosti i u zemljama sa, manje ili više, različitim ideologijama ili političkim sistemima.
U Kini je, u novembru 2023. godine, dan posle najveće svetske onlajn rasprodaje nazvane „Dan samaca“, kvar u „Alibaba klaudu“ (Alibaba Cloud) je na tri i po sata oborio „Taobao“ (Taobao), „Ding tok“ (DingTalk) i „Sjanju“ (Xianyu) – e-trgovinu, poslovnu komunikaciju i aplikaciju za kupovinu polovne robe za stotine miliona ljudi odjednom.
Godinu dana ranije, u Južnoj Koreji zapalile su se litijum-jonske baterije u jednom data centru južno od Seula, u kojem su stajali serveri „Kakaoa“ (Kakao), superaplikacije koju je koristilo više od devedeset odsto stanovništva. S njom je istovremeno stalo dopisivanje, plaćanje, pozivanje taksi vozila i deo bankarskih usluga. Oporavak je trajao danima. Jedan od izvršnih direktora kompanije podneo je ostavku, a parlament je potom usvojio zakon koji velikim platformama nalaže da imaju rezervne sisteme.
Volstrit džurnal: Dronovi Hezbolaha postali su velika pretnja po Izrael
Moć skrivena na dnu okeana
Ranjivost infrastrukture digitalnog sveta zapravo je još i veća – ide bukvalno do dna okeana, gde se nalaze podmorski kablovi koji prenose oko 99 odsto međukontinentalnog internet-saobraćaja. To su arterije globalne ekonomije bez kojih bi sve stalo.
Tema ranjivosti mreže podmorskih kablova ponovo je otvorena pošto je Iran u maju najavio da će velikim tehnološkim kompanijama naplaćivati naknadu za kablove položene ispod Ormuskog moreuza, tražeći uz to i da popravke i održavanje prepuste isključivo iranskim firmama – što je shvaćeno kao pretnja da bi internet saobraćaj, ako naknade izostanu, mogao u tom delu sveta i da se prekine.
Pretnje su se čule i ranije, i to oštrije.
„Ako pođemo od dokazanog saučesništva zapadnih zemalja u rušenju ‘Severnog toka’, onda nam ne preostaje nikakvo, pa ni moralno ograničenje, da ne uništimo komunikacione kablove naših neprijatelja položene po dnu okeana“, poručio je još 2023. godine na „Telegramu“ zamenik predsednika Saveta bezbednosti Rusije Dmitrij Medvedev.
Kablovi, savremena skladišta i megahabovi, fabrike čipova i sami čipovi, data centri, retki metali i druge strateške sirovine i tehnologije – postali su uska grla globalizovanog protoka robe, novca i podataka, i, samim tim, tačke nadmetanja glavnih geopolitičkih suparnika, ali i ratne mete.
Savremena društva, ispostavlja se, najveće opasnosti proizvode upravo onim čime se najviše ponose – sopstvenim razvojem.
„U razvijenim modernim društvima proizvodnju bogatstva sistematski prati društvena proizvodnja rizika“, napisao je jedan od najznačajnijih sociologa savremenog doba Ulrih Bek u „Rizičnom društvu“ još 1986. godine.
Što je sistem efikasniji i povezaniji, to ga je lakše zaustaviti. Svet „na klik“, izgleda, stoji na staklenim nogama.
Izvor: RTS OKO
