Пише: Милорад Дурутовић
Постоји једна анегдота — можда више легенда него историјски податак — о Хорхеу Луису Борхесу. Кажу да је, након што је продао свега тридесет примјерака своје прве књиге у Буенос Ајресу, пожелио да пронађе и упозна сваког читаоца. По другој верзији приче, од укупног тиража од три стотине примјерака потписао је тридесет књига и остављао их у џепове капута посјетилаца неког књижевног окупљања.
Било како било, прича је борхесовски истинита, чак и ако није историјски тачна. У њој има нечега од старе јеврејске легенде о тридесет шест праведника на којима почива свијет, легенде којој ће се и сам Борхес касније враћати.
Можда и књижевност опстаје по сличном закону. Не, дакле, на мноштву, већ на малом броју читалаца који су јој истински дорасли. Тираж може показати колико је примјерака неке књиге одштампано или продато, али не говори колико их је заиста прочитано. Још мање говори колико је људи нека књига неповратно промијенила. Велике књиге, као и велики писци — ако се то двоје уопште може раздвајати — имају необичну судбину, јер живе од вјерних читалаца, скоро да би се могло рећи од вјерника. Од оних који им се ритуално враћају, који их поново читају и тумаче, који их бране од заборава и предају даље.
Херман Мелвил умро је готово заборављен, увјерен да је Моби Дик био неуспјех. Данас је тај роман један од темеља свјетске књижевности, а, опет, није га спасио велики тираж. Спасило га је вријеме, али не као мајсторско, већ као читалачко решето: оно које одваја пролазно од онога чему се вриједи враћати.
Имамо и ближих примјера.
Када се у послијератној Југославији појавила поезија Васка Попе, њена рана рецепција зависила је и од неколицине изузетно важних читалаца и тумача. Међу њима су били Зоран Мишић и Борислав Михајловић Михиз. њихово читање није било само приватна ствар укуса. Било је то правовремено препознавање квалитета, без чега би пут Васка Попе кроз српску и свјетску књижевност можда био сасвим другачији, неповољнији.
Или његош.
Када је штампана Луча микрокозма, његош је тражио од Сима Милутиновића да му на Цетиње пошаље стотину „егземплара“. У тадашњој, слабо писменој Црној Гори, такав захтјев готово да звучи неразумно. Шта је владика намјеравао са тих стотину књига? Коме су биле намијењене? Можда је то питање важније од сваког одговора, будући да није извјесно да је Луча микрокозма до данас имала стотину истински дораслих читалаца — оних који су је читали не само као школску лектиру, национални споменик или обавезно мјесто у културном памћењу, него као живо дјело које свако озбиљно читање поново рађа.
Наше вријеме, које се тек губи у варљивом значењу бројева, у лајковима и прегледима, заборавља нешто што нам је још недавно дјеловало као опште мјесто: да је идеал сваке књиге да буде поново прочитана. То се, међутим, не достиже огромним тиражом.
Извор: РТНК
