Поводом недавне смрти велике српске глумице, певачице, списатељице и сликарке Оливере Петровић, познатије као Оливера Катарина, преносимо интервју који је са овом дивом југословенске кинематографије и музичке сцене својевремено урадила редакција Гласа са Цера.
Разговор водило: Уредништво Гласа са Цера
Шта вам је дало снагу да не поклекнете у свим овим годинама прогона?
-Застрашујући осећај да цео мој народ нестаје, селa се празне, деца се не рађају, а млади у безнађу одлазе у свет.
Србија понижена и гладна гуши се умукама. Желела бих да пробудим солидарност у народу који би требао да јавно и без страха покаже презир према лопужама и лицемерима. Требало би да будемо мање себични и да препознамо превару кад нам слаткоречиво нуде жуту дуњу као из народне песме: „Споља жуту, а изнутра горку“.
Нажалост моћна антисрпска пропаганда скоро да је убедила и наш народ да смо сви ми лоши и од горих најгори. Ми јесмо морално пали али то се са свим народима увек дешава у кризним временима. Ипак ја знам да постоје дивни сачувани млади људи, са којима се једино и дружим, јер моја генерација је пала уз часне изузетке.
Снагу ми даје дубока вера да ће та младост спасити Србију. Због тога Марија остаје на пркосима, јер не сме да изневери те дивне младе Србе, који јој верују. Од Јевреја треба да се учимо солидарности. Вековима су се поздрављали са: „Догодине у Јеруслаиму―. Веровали су и вратили се.
Ова наша а битка тражи чврст став и велику храброст, а она се рађа из љубави.
Да ли сматрате да ће некада доћи то боље сутра за Србију?
-Без обзира на интересе великих сила и приче о Давиду и Голијату и без обзира на окупацију глобализма и транзиције ми осећамо неизрециви бол што нам отимају Косово. За неке је Косово српски Јерусалим, за песника је најскупља српска реч, а за мене је Косово срце српског народа. Како ћемо да живимо без срца?!
Велике не интересују светиње малих народа. Њихова једина светиња је интерес. Блер се хвали ових дана како је он одлучио да бомбардује Србију. Какав то мора бити подлац, када може да хвали како је убио Милицу на ноши?!
Ми јесмо мали народ али нисмо безначајни. Светској цивилизацији смо дали многе генијалне умове: Теслу, Миланковића, Пупина, Андрића, Црњанског и Мокрањца. Чувени Карајан је када су га питали ко су највећи композитори света рекао: „Мокрањац и Бетовен―. Лубарда је бацио у сенку великог Пикаса.
Нема тих плаћеника и тих мангупа који нас могу убедити да смо безначајни и никоговићи јер ми знамо: „Нетко бјеше Страхињићу Бане.― Верујем у младост која је читала наше епске песме и они ће спасити Србију.
У овој земљи култура се не поштује већ се чак и понижава, што видимо из вашег, као и случаја Еве Рас. Како по вама подићи културну свест у српском народу и како се борити против шунда којег над нуде?
-Борим се мојим ставом и тиме штомогу да увек напуним салу, унеравноправној борби са онима који сумиљеници режима. У време Туракалакше смо чували своју културу негоданас. У ропству је наш народ певао својеепске песме које су га снажиле, а оне сунаша Илијада и Одисеја, славио је својуславу и чувао икону. А данас некинеартикулисани звуци бију са свих странајер зна непријатељ ону Платонову: „Акохоћеш да поробиш један народ, само мупуштај страну музику.― Присиљавајумладе певаче да уче неке трилере, поброју тих завијања наводно се одмераваквалитет.
Нек’ преслушају Мокрањца и нашу духовну музику, увериће се да тога у Срба никада није било, док није дошао гранде план како срушити идентитет нашега народа. Ми присуствујемо општој деградицији свих вредности. Ако то није државни програм зашто се не заустави? Свесно се распламасава самозаборав. Ко смо, одакле смо и где идемо. Они који о свему овоме јавно говоре долазе на све могуће црне листе, не могу да добију новац за своје идеје, а може им се догодити као мени што су ми целу улогу из филма „Чарлстон за Огњенку― избрисали, тако да моја улога у иностранству не постоји.
Ја могу да певам у музеју Гугенхајм у Њујорку, али кад год покушам да организујем концерте у Србији, бивам минирана. Једини изузетак је био када је градоначелник Ђилас дао новац за други концерт у Сава центру, где сам пре концерта доживела праву тортуру и притисак да откажем концерт, што ипак нисам и одржала концерт по немогућим условима, да би касније била покрадена.
Познато је да пет-шест певача који су у милости код режима већ годинама певају по трговима што све финансира држава. Иако смо јако сиромашни ми широке руке помажемо певаче из Хрватске. Тако Северини дају 20 000 евра за прославу шљива у општини где су просечне плате око 15 000 динара (какве везе има она са шљивама?) Јосипа Лисац у Нишу је имала већ два концерта. Ја нисам могла да добијем ни динар за свој концерт у Нишу, због чега сам се суочила са многобројним организационим проблемима, а опште је познато да сам ја Ниш прославила у свету песмом „Нишка бања―. Због те неправде и малтретирања позлило ми је, добила сам притисак са 220 са 12о, тако да су лекари тражили да откажем концерт. Одвели су ме у болницу, где су се лекари борили за мој живот. Нагло ми је притисак спуштен на 6о са 40 и једва сам преживела. Ја сам ипак изашла и певала публици. Хрвати чувају своје тржиште, а Срби не размишљају о опстанку својих људи.
Оливера Катарина: „Давно су ми отели снове“ – шта је говорила о животу, Србији и смрти
Шта је у ствари корен толике мржње према Вама?
-Једном ми је један полицајац рекао: „ВАС ПОШТЕНЕ ЋЕМО НАЈДУБЉЕ УКОПАТИ!― И ево укопавају ме већ деценијама али народ не дâ, да ме укопају заувек. Сва та мржња према мени пренела се и на мога сина који је пре десет година морао да оде из земље, јер нисмо имали од чега да живимо. Вратио се после заиста великог успеха у Шпанији, где се пробио као сликар и имао два клуба од којих је један постао најелитније место у Мадриду, где су се скупљали Алмодоварови глумци, сликари, песници и други. Дошао је у Србији где је за њега било све затворено. Осмислио је неколико сјајних идеја како да доведе врхунске уметнике у Србију. Жеља му је била да се објави конкурс за скулптуре које недостају Београду и да се подигне на Ушћу из воде једна велика скулптура која би била као светионик Београда. Међутим сви центри моћи су за њега били недоступни и он је по друг пут схватио да мора да иде из земље. Тако Србија губи своје талетне и способне људе. Ја мислим да се овде ради о свесном изгону квалитетних људи који нису њихови. „Мајко―, рекао ми је једном, „да нисам био толико успешан у Шпанији, помислио бих да сам неспособан.― Како смо мој син и ја способни у читавом свету, а неспособни у Србији? Он је у Шпанији где није знао језик, нити имао ниједног познаника успео да се избори за статус а његова платна су угледни Шпанци куповали и поштовали га, а овде на њега гледају као на губитника.
На његову изложбу из министарства културе нико није дошао. Међутим народ је уз мене. Народ веома добро зна ко сам ја и нису баш сви заглупљени емисијама које су измишљене да испирају мозгове. Чим крочим на улицу доживим изливе љубави и подршке. Народ ме искрено храбри и моли да издржим. Зна народ да га нећу издати.
Председнику Тадићу сам пре пола године по наговору председнице скупштине Славице Ђукић-Дејановић упутила писмо у коме га подсећам да је комисија пропустила да ми додели националну пензију, иако је опште познато ко је све добио. Госпођа Славица ме је позвала телефоном и саопштила да је то писмо предала Тадићу који је рекао да ће учинити све што је у његовој моћи, и да ће ми се лично јавити. Никада се није јавио, а пензију нисам добила. И ја му се захваљујем сада на бризи о положају истакнутих уметника у овом друштву.
Расту неки други Срби који ме поштују и воле и сигурна сам да ће кадтад исправити ову неправду која се систематски спроводи деценијама нада мном. За све што се у скорој будућности буде догододило са мном и са мојим сином сматраћу одговорним лично председника Тадића који је показао потпуну незаинтересованост за моју ситуацију, иако је у потпуности обавештен.
Госпођо Оливера, такво је стање нажалост у целој Србији. Желе да од нас направе имбециле, да лепо ископирају Орвелову „1984“-у и да над нама суверено владају.
-Ви млади то нећете дозволити. Српска млада свежа памет мора да се уједињује, јер ово је стварно више немогуће. Невероватно је шта ми гледамо. Ово шта раде са Евом Рас, то није срамота, то је злочин! Ако једној госпођи са 70 година одузму бедних 18 000 динара да нема од чега да живи, то је убиство. Значи неко хоће да је уништи зато што она храбро говори оно што мисли. Само зато! Други разлог не постоји. Више ми је мука колико је то одвратно.
Позната је Ваша љубав према Русији и према руској култури и уметности. Можете ли нам нешто више рећи о томе?
-Ја волим руски народ који је изузетно страдао као и српски народ. Нас западњаци погрдно зову „бизантинцима―, као да је велика империја Византија нешто чега се треба стидети, иако је трајала дуже и од Хабзбуршке и Римске империје. Разорена и похарана данас је у западним уџбеницима заступљена са једном иконицом. А њено драгоцено благо после пада Цариграда крсташи су довлачили са својим бисагама заједно са скупоценим књигама, поезијом и романима и тим благом су пунили своје музеје, па се данас хвале са том раскошном лепотом као да је њихова. Руски језик са словенским кореном је веома близак српском. Повезује нас православна вера и нажалост иста трагична судбина. Експеримент са комунизмом је оставио крваве трагове над руским као и нашим народом.
Транзиција тресе и Москву и Београд, само смо ми мали, а Русија је моћна и велика. Западњаци мисле да се све може само рацијом објаснити. Они не схватају ирационални однос руског и српског народа који је увек био победнички. Тај однос је судбински. Ту реч судбински су Руси прихватили од нас. Руси су најобразованији народ у Европи, а тај културни запад никада није схватао да разликује Чехословачку од Југославије. Колико је само младих Руса изгинуло на Сремском фронту. Зар Цар Николај II Романов није заратио због нас? Треба читати а не лупетати како нам Руси никада нису помогли. Колико су само бели Руси учинили за нашу културу. Наш краљ Александар I Карађорђевић их је примио широкогрудо и са поштовањем и није ту белу руску елиту понижавао као што су то чинили на западу већ им је дао могућност да се баве својим занимањима, па су тако многи руски инжењери пројектовали најлепше зграде којим се данас дичимо у Београду. Руси су нам такође донели и бели балет. Њихови педагози су усавршавали наше глумце па бих могла да ређам и ређам, како су баш бели Руси израдили план за изградњу Калемегдана, као и генерални урбанистички план за Београд. Хвала братском руском народу што добро зна шта значи душа и колико она сија и колико боли.
Били сте у Америци и какав су утисак Американци на вас оставили?
-Својевремено је генерал Тус за време бившег режима послао једног пуковника да ме у дванаест сати доведе у хотел „Бристол―. То је било пре него што је погазио своју заклетву. Довели су ме у дванаест сати да ме питају не много интелигентно да ли би волела да ми организују концерт у Лондону или у Москви. Наравно да сам се насмејела, јер нас глумце често потцењују. Познато је да су многи у свету сањали амерички сан о благостању, слободи и људским правима, али нажалост Америка је изневерила саму себе и од симбола слободе се претворила у строгог и немилосрдног полицајца за време Клинтона и Буша. Штета, јер су пропустили шансу да свету покажу да може много лепше и хуманије. Сада све чине да нас убеде да је отимање Косова праведно и по међународном праву. Амерички народ мислим да је необавештен а овде се неки понашају као да их није родила српска мајка, уосталом чујем да и тај појам мајке хоће да укину. Додуше и за време комуниста причало о неким колективним мајкама. Ко беше Југовића мајка? Јел’ то беше она која призиваше међународну правду: „Немој сине говорити криво.― Ја се ево тога држим.
Ваш однос према православљу?
-Ја сам верник. Припадам православној цркви. Сматрам да је вера јако битна, а мени је лично вера много помогла. У моментима мојих унутрашњих падова, када су притисци и застрашивања били толико моћни вера ме је спашавала. Свим својим бићем сам православна душа.
Можете ли нешто за крај да поручите нашим читаоцима?
-Свима нама је јако тешко. Наравно то није случај са лоповима који су нас опљачкали, њима је дивно. Видите где и како живимо, па вас молим да добро размислите за кога ћете сутра гласати. Не допустите да за јефтине лажи испаштате годинама после!
Глас са Цера, број 17, септембар 2010.
Извор: Геополитика Магазин
