Пише: Гојко Божовић
Сви ауторитарни пореци личе једни на друге. Свака демократија је прича за себе. С једном заједничком карактеристиком: стварност није монолог, ни један тон, већ мноштво гласова у спору или у сагласју, како кад и како којим поводом.
Три романа Марија Варгаса Љосе – Јарчева фешта, Пети угао и Бурна времена – формално нису трилогија, али узети заједно говоре много више него ако их читамо сваки за себе и без успостављања икаквих међусобних веза. Они чак нису повезани ни местом, ни континуитетом радње, тек неки ликови из једног романа пређу у други, нити се радња догађа у истој земљи, па чак ни у непосредном временском следу. Романи нису написани ни објављени хронолошким редом какав би се очекивао у једној, макар колико условној, трилогији. Јарчева фешта, први пут објављена 2000, описује Трухиљову владавину у Доминиканској Републици све до његовог краја у политичком атентату маја 1961. године. Пети угао, објављен 2016, приповеда о необичној владавини Фухиморија у Перуу током деведесетих. Напокон, Бурна времена, објављена 2019, баве се пучем у Гватемали половином педесетих и сломом тамошње демократије који ће за дуги низ деценија одредити судбину тог дела света.
Свака од ових земаља и свака од ових владавина прича је за себе. Трухиљо влада страхом: терор коме прибегава ниједан страх не чини немогућим. Фухимори влада контролом и злоупотребом медија и економије, уништавајући јавни и политички живот у једном од најизразитијих примера спин диктатуре. Његова политичка полиција најчешће не убија људе и не води их у логоре, али уништава њихове животе и биографије, а друштво у мрачној мочвари интрига и конфузије оставља без слободе. У Гватемали моћна мултинационална корпорација руши демократију да би законе и друштво прилагодила себи.
Варгас Љоса не приповеда, наравно, о Србији, али читалац из Србије, хтео-не хтео, не може да превиди сличности између стварности његова три романа и политичке и социјалне стварности Србије у другој и трећој деценији XXI века. Сва три лица диктатуре материјализовала су се не само у читалачком већ и у личном искуству.
Марио Варгас Љоса у разговору са Ранком Павићевићем: Режими се плаше књижевности
Романи Варгаса Љосе несумњиво потврђују те разлике у механизмима моћи и власти. У сусрет истом циљу, неспорној и неограниченој власти, иде се различитим средствима. Али ови романи показују и да је то у основи исти свет, свет Јужне Америке о чијим је драмама и дилемама овај писац толико сведочио, а у једном тренутку се и сам упустио у вртлог политичке борбе неуспешно се кандидујући за председника Перуа против Алберта Фухиморија. Пишчев неуспех у политичкој борби показао се као неуспех читавог друштва. Друштво је, у компликованим околностима, изабрало будућег диктатора који неће владати елементима просвећености, већ тајном полицијом која ће разарати јавни живот и контролисати медије, економију и приватне животе људи. Не можемо знати какав би Варгас Љоса био владар да је изабран, али на основу његовог јавног деловања, његових есеја, као и романескне слике света коју је понудио у својим друштвеним романима можемо га несумњиво препознати као приврженика демократске политичке културе. Не треба на основу овог примера журити са закључком да ангажман нема смисла, ни да то није наш свет. Сваки свет под одређеним околностима може постати наш свет. Историја књижевности пуна је књига које говоре управо о томе, а ни појединачна људска искуства нису имуна на то сазнање.
Још нешто, можда и пресудније од геокултурног оквира повезује три друштвена романа Марија Варгаса Љосе са елементима политичког трилера. То је упечатљива слика света моћи, обесних власти и бахатих и свемоћних владара, спремних да владају без узмака и милости до свога краја или до краја својих поданика. Та моћ не може без крви и насиља, без демонстрације властите силе, без заокружености и свог делотворног утицаја, без понижавања и потчињавања друштва. Сагледани на овакав начин, романи Јарчева фешта, Пети угао и Бурна времена (српска издања: Лагуна, у преводу Љиљане Поповић Анђић, Гордане Михајловић и Бранка Анђића) представљају три упечатљива лица диктатуре, јер су механизми потчињавања друштава различити. Без та три лица диктатуре не можемо разумети природу моћи и природу управљања друштвима у протеклих пола века.
Отуда су ово друштвени романи, а иза њиховог приповедања указује се откриће нове могућности овог помало потиснутог жанра у модерним временима: приповедање као разоткривање механизама моћи, као сведочанство о конкретним и актуелним друштвеним и политичким процесима, као друштвена хроника и историјска реконструкција. Овој могућности доприноси пишчев поступак укрштања различитих жанровских поступака. Осим што су друштвени романи, сваки од ова три романа има барем још по један жанровски ток. Тако су Бурна времена шпијунски роман, Јарчева фешта је породични роман и психо трилер, док је Пети угао истовремено и необичан љубавни роман. У Јарчевој фешти се стапају два приповедна тока: заседа за Трухиља из 1961. и повратак ћерке код оца, некадашњег Трухиљовог доглавника, па потом противника, деценијама касније (1996). Из перспективе ова два догађаја приповеда се реконструкција једне диктатуре и њених последица у животу друштва и у приватним животима људи који остају трајно оштећени.
Диктатура страха, спин диктатура и корпоративна диктатура, уза све разлике које се међу њима могу уочити и које прецизно и истанчано описује писац Бурних времена, заокружују се у слици страха без наде
Дуго трајање диктатуре потврђује се у искуству пишчевих јунака: и када мине као фактичка друштвена и политичка чињеница, диктатура остаје као траума у искуству и свести генерација. Има у овим романима и љубавних заплета и разобручене сексуалности, било да је та сексуалност добровољни избор по сродности или је, као у Јарчевој фешти, један од ритуала насилности и неупитне доминације доминиканског диктатора који влада свим аспектима друштва, па и сексуалношћу. Књижевност Варгаса Љосе напросто не може без чулности живота, али је средиште ових романа премештено у друштвену стварност и у гротло политике која се својим симболичким, неретко и стварним садржајима пресипа преко граница описаних земаља, па и јужноамеричког континента.
У три романа Марија Варгаса Љосе указују се три лица диктатуре. Једно је диктатура страха представљена у токовима Јарчеве феште. Дугогодишња Трухиљова страховлада у којој нико није сигуран обликовала је управљачки модел страх против друштва. Приповедач овог романа каже на једном месту да су сви Доминиканци били осуђени на двоструки живот: „јавну лаж и приватну истину која не сме да се изрази“. Друго је спин диктатура о којој се приповеда у роману Пет углова. Управљачки модел у овом случају је тотална пропаганда против друштва. Користећи се таблоидима и трачевима, претварајући приватно у јавно, а разарајући све садржаје истински јавног, Фухимори и његов шеф тајне службе Монтесинос владају скандалима и интригама, измишљеним и стварним људским слабостима. Треће је корпоративна диктатура или неспутана власт корпорације Јунајтед Фрут. О њој се говори у Бурним временима: друштвом влада моћна мултинационална корпорација која је, користећи способности оца пропаганде Едварда Бернејса, обавештајну и војну логистику САД, као и силу капитала која све то покреће, срушила демократску владу како би онемогућила владавину закона. Рушећи демократију, не презајући ни од кампање лажних вести да су демократске власти Гватемале у спрези са СССР, што је погодно погонско гориво у хладноратовској напетости, ни од жртава, ни од грађанског рата и војне интервенције, корпорација је постигла шта је хтела: „штетне уговоре које ниједна модерна демократија не би прихватила“. Управљачки модел приказан у овом роману је новац против друштва. У три романа представљене су три различите моћи усмерене против интереса друштва. Понекад се, заједно с доминантном, на друштвеном хоризонту појављују и остале две моћи, али обично тако да не буде нарушен основни образац.
Тамо где је Трухиљо немилице убијао, Фухимори је клеветао и срамотио. Док је Трухиљо доносио страх и смрт, Фухимори је доносио срамоту. Ако је Трухиљо у Доминиканској Републици неретко бацао противнике у чељусти ајкула, одузимајући им тако и живот и погреб, а без изузетка у чељусти мрачних затвора у којима ниједан облик терора није био искључен, Фухимори је у Перуу своје осрамоћене противнике бацао у чељусти таблоидизоване јавности. Једном осрамоћени, Фухиморијеви противници су најпре остајали без части и доброг имена, а онда понекад и без иметка и живота. И једни и други требало је да дрхте у страху, осуђени на живот у непредвидљивим земљама и у несигурним временима. Није било правог закона, сами диктатори су постајали једини делатни закон.
Марио Варгас Љоса: „Фићфирићи“: Патње и бесови богаташких синова
Под Трухиљом се распадају лични интегритет, породице, свакодневица земље. Фухимори разара биографије људи да би једнима владао тако што су осрамоћени, а другима тако што се плаше срамоте. Корпорација се не устеже да покрене најпре кампању неистина, потом преврат како би остварила своје интересе.
Трухиљо је опсео Доминиканску Републику опипљивим присуством страха и одсуством наде. Није се само поистоветио са земљом којом је окрутно владао, ширећи култ своје личности и на тако бизаран начин да је своје презиме позајмио главном граду државе, већ и с питањима живота и смрти, са самом свакодневицом. Трухиљо је ушао у сваки, и јавни и приватни, сегмент живота сваког Доминиканца. С Трухиљом се живело и умирало, од њега се страховало и патило. Без њега није било посла ни егзистенције, живота ни смрти. У страху је држао целу нацију, а највише је понижавао најближе сараднике, задирући чак и у њихове породице. У друштву понижења и страха јављају се ретки примери пожртвовања и храбрости, то су, рецимо, они који чувају убице Трухиља: „Трухиљо (је) успео да направи ђавољи систем, где су сви Доминиканци пре или касније постајали саучесници, систем из којег су могли да се избаве само они у егзилу (не увек) и мртви. У земљи су, на овај или онај начин, сви били или ће бити део режима.“
Дуго трајање диктатуре потврђује се у искуству пишчевих јунака: и када мине као фактичка друштвена и политичка чињеница, диктатура остаје као траума у искуству и свести генерација
Политичку стварност сваког од представљених друштава Варгас Љоса приказује како кроз велике политичке догађаје, тако и сугестивним детаљима који боје свакодневицу обичних људи и људи из врхова режима. Називан Генералисимусом и Добротвором, Шефом и Оцем Нове Домовине, упоређиван с Богом, Трухиљо се у романескној драматургији Јарчеве фештеа строваљује у људску обичност јер пати од параноје и инконтиненције. Такав приповедачки приступ омогућава писцу да постепено, кроз мозаичку структуру, обликује психологију диктатуре: како је Трухиљо овладао свима, како су сви прихватили Трухиља све до његовог фаталног краја када одједном, скидајући са себе скраму страха, већином постају свесни злочиначке природе једне владавине? У Доминиканској Републици сви живе у страху. Поданици и сарадници живе у страху од Трухиља. Његова непредвидљивост, хировитост и игра људима могу свакоме доћи главе, части и имовине, положаја и милости. Трухиљо пак живи у страху од завере.
Мада имају различите појавне облике и различите механизме управљачких образаца, три лица диктатуре о којима приповеда Марио Варгас Љоса доводе до истог исхода. Заједничко језгро сва три романа садржано је у дијалектичком односу страха и наде. Диктатура страха, спин диктатура и корпоративна диктатура, уза све разлике које се међу њима могу уочити и које прецизно и истанчано описује писац Бурних времена, заокружују се у слици страха без наде. Друштва без наде живе у својим страховима. Објава наде отвара могућност да се превазиђу страхови са својим социјалним изворима.
Друштвени романи Марија Варгаса Љосе потврђују још једном да књига не зависи само од тога шта је у њој написано већ и од околности у којима је читамо (сутуациона димензија рецепције) и од земље и друштва у којима је читамо (историјска и социјална димензија рецепције). Читалац из земаља о којима се говори у овим романима доживеће их као романескно сведочанство о минулој историји чији одјеци нису само у муклим успоменама него и у живој стварности. Читалац из неке земље чија савременост или новија историја немају искуство ауторитарног поретка може да их чита чак и као негативне утопије, а у најмању руку као потресне приче о облицима једне посувраћене и свакако удаљене стварности. Варгас Љоса не приповеда, наравно, о Србији, али читалац из Србије, хтео-не хтео, не може да превиди сличности између стварности његова три романа и политичке и социјалне стварности Србије у другој и трећој деценији XXI века. Сва три лица диктатуре материјализовала су се не само у читалачком већ и у личном искуству.
Сви ауторитарни пореци личе једни на друге. Свака демократија је прича за себе. С једном заједничком карактеристиком: стварност није монолог, ни један тон, већ мноштво гласова у спору или у сагласју, како кад и како којим поводом.
Извор: Радар
