Пише: Др Владан С. Бојић, адвокат
Власт је стара колико и организовано људско друштво. Мењала је имена, облике, изворе легитимитета и симболе, била је божанска и наследна, била је освајачка, окупаторска и револуционарна, понекад помало демократска, најчешће ауторитарна, уставна а умела је да буде самопроглашена. Али овде није тема власт. О њој су написане читаве библиотеке. Тема је нешто ужа, али дубља и суштинскија: човек који држи власт —Властодржац.
То није титулар власти ни њен изабрани представник, такође ни функционер, будући да те речи припадају језику права и институција. Док, властодржац припада једном другом речнику, антропологији моћи. Јер није властодржац свако ко врши власт. Властодржац настаје тек — када се између човека и функције изгуби граница а поверено овлашћење престане да буде нешто што човек привремено има, и постане нешто што мисли да јесте.
Власт је функција а властодржац је стање човека
Зато ме никада није нарочито занимало шта човек ради с влашћу. Много више ме занима шта власт ради с њим. Виђао сам људе пре власти и после ње. Познавао их као пријатеље, познанике, колеге, обичне људе с којима се разговарало, и без протокола и посредника.
Потом би дошли до власти, не нужно велике и, нешто би почело да се мења. Не одједном, и не толико да бисте могли показати прстом на дан када је један човек престао да буде онај кога сте познавали. Промена је готово неприметна али дубока. У почетку човек врши власт а онда власт почиње да врши њега. На крају он више не зна где престаје он, а где почиње функција. Не мора се у њему догодити нагло зло.
Довољно је да се промени свет око њега. Телефон му се одједном јавља брже. Врата се отварају пре него што их дотакне. Људи га пажљивије слушају. Ређе противрече. Његове шале постају смешније, реченице мудрије, идеје велике. Људи који га јуче нису примећивали сад му прилазе. Они који су га прекидали сада чекају да заврши. Они који су му говорили да греши почињу да налазе дубљи смисао његових грешака. И човек се навикне. То је прва велика опасност власти: она човеку промени огледало.
Јер властодржац после извесног времена више не може знати колико од онога што му се догађа припада њему, а колико функцији. Не зна да ли га слушају зато што има шта да каже или зато што има шта да дâ. Не зна да ли му се смеју јер је духовит или што може да одлучи. Не зна да ли га воле и поштују, трпе или чекају.
Најопасније је што после извесног времена престане и да се пита. Тако туђу покорност почиње да доживљава као доказ сопствене вредности. Тада је властодржац рођен. Али ниједан властодржац не настаје сам. Око њега је потребно изградити читав мали свет, његову елиту. Круг људи који ће га постепено ослободити непријатности стварности.
То нису нужно примитивни ласкавци. Савремена елита је много софистициранија, јер зна када треба ћутати, шта треба прећутати, које информације не треба донети, коју реченицу треба похвалити, коју сумњу одбацити, коју грешку прогласити визијом. Она временом научи да властодршцу не говори оно што јесте, него оно с чим он може наставити да буде оно што је постао. Тако његова моћ постаје мудрост, самовоља постаје одлучност, сујета постаје достојанство, док нестрпљење постаје енергичност. А страх од губитка власти проглашава се националном одговорношћу, одговорношћу према држави, према народу. Зато — прва жртва власти можда није истина коју властодржац изговара другима.
Прва жртва је — истина коју више нико не говори властодршцу
После неког времена више није потребно ни скривати истину. Елита је заборави јер и она живи од истог таквога поретка. Њен положај зависи од његовог положаја, а важност од његове важности, док њен приступ зависи од његове моћи. Властодржац тако добија колективно огледало у којем, куда год се окрене, види само увећаног себе. Али има друга страна тог односа, наиме, властодржац не влада само наредбом, влада и „чињењем“, „учињен је“. Српски језик је ту чудесно прецизан и богат: „Учинио ми је.“
„Ваљао ми је.“ „Завршио ми је.“ „Позвао је.“ „Средио је.“ „Нашао ми се.“ Иза тих наизглед топлих речи се крије у ствари читав паралелни поредак. У правној држави човек има право. Ако испуњава услове, припада му. Службеник који му призна право није му ништа учинио. већ извршио своју дужност. Министар који поступа по закону није добротвор као што то није председник општине који ради оно за шта је изабран није никоме ништа поклонио. Држава која грађанину даје оно што му припада не производи дужника. Али у томе свету властодршца право је претворено у услугу и настаје дуг. Новчани дуг је, у том смислу, поштен, има износ, рок. Платите га и више нисте дужник. Чињење нема тарифу. Колико кошта: „ја сам те запослио“? Колико „ја сам ти завршио“? Колико „да није било мене“? Колико година захвалности? Колико телефонских позива? Колико гласова? Колико ћутања? Колико пута човек мора да се сети да му је неко нешто некада учинио пре него што дуг престане? Постоји стара прича о човеку који је другоме спасао живот. Учинио је велико дело. Али је после годинама, при готово сваком сусрету, понављао: сећаш ли се када сам те спасао; да није било мене, тебе данас не би било.
Док му овај једном није одговорио: Кажи ми колико кошта тај живот који си ми спасио. Да ти га платим, па да оно што ми од њега остане поново буде моје. У тој реченици има више политичке филозофије него што на први поглед изгледа. Јер постоје чињења која ослобађају човека и чињења која га везују. Постоји доброта која заборавља шта је дала и „доброта“ која води књиговодство туђе захвалности. Постоји кованица: Није паметно чињење, ако ти се бар дупло не исплати. А неке услуге се не чине да би биле враћене, него да никада не би могле бити враћене. Тако властодржац не производи само присталице, већ дужнике, јер дужником се лакше влада него подаником.
Ту се властодржац и народ налазе један пред другим у необичној размени. Није зато ова појава, балканска, источна или западна, него људска. Разликују се само друштва према томе колико су институцијама успела да је обуздају. Јер и народ некад воли властодршца зато што не жели безличну институцију. Институција не познаје кума, закон не зна чији сте, процедура нема пријатеље, а право, ако је право, мора бити једнако досадно према свима. Властодржац је нешто друго. Он може да „ваља“. И тако настаје прећутни уговор: ја теби лојалност, ти мени приступ. Ја теби подршку, ти мени чињење.
Ја теби ћутање, ти мени синекуру. Ја теби глас, ти мени посао. Ја ћу твоју функцију третирати као твоју личну моћ, а ти ћеш моје право третирати као своју личну милост. И обе стране извесно време могу бити задовољне — само државе више нема. Остају неки људи, везе, телефони, посредници, захвалности и неки дугови. Грађанин постаје редован клијент, право се преображава у услугу а институција у човека. Овлашћење постаје кључна моћ, а захвалност бива дуг а слобода се претвара у лојалност. Када се то довољно пута тако понови— властодржац више није девијација система.
Властодржац постаје систем
Ништа од овог наравно, није сасвим ново, али јесу „нова руха“ властодршца. Макијавели је проучавао владара и механизме стицања и очувања моћи.
Ла Боеси је много раније поставио једно од најнепријатнијих питања политичке мисли: како је могуће да се мноштво покорава једноме и колико у трајању господара учествује послушност оних којима господари. Вебер је раздвојио типове легитимне власти и показао колико се лако јавна функција преплиће са личном оданошћу. Михелс је уочио готово неумољиву тежњу организација ка олигархији.
Канети је моћ посматрао дубље, готово телесно и антрополошки, у њеном односу према човеку и маси. Али властодржац о коме овде сада говорим није само владар, није ни олигарх, бирократа или политички вођа. Он може бити председник државе, али и председник мале општине, министар, али и директор. Може владати милионима, а може владати с три запослена и једним службеним аутомобилом. Количина власти није пресудна. Пресудан је однос човека према власти коју је добио.
Ту лежи најдубља разлика између титулара власти и властодршца. Титулар власти зна да је функција већа од њега властодржац постепено поверује да је он већи од функције. И почиње опасна конверзија: Имам функцију, представљам функцију, ја сам функција, критика моје одлуке јесте напад на мене, напад на мене је напад на институцију а напад на институцију напад је на државу. Од једног обичног „ја“ за неколико корака настане држава и тада власт више није уопште средство да се нешто уради, него нераскидив услов сопственог идентитета. Човек је мора задржати зато што више не зна ко је без ње. Зато је најзанимљивији тренутак силаска с власти. Како силази са власти? Ако ју је заиста разумео као поверену функцију, предаће је другом и понети са собом оно што је на власт донео: себе. Али ако се с њом сјединио, губитак власти више није промена радног места, то је: ампутација идентитета. Одједном телефони ређе звоне, врата се не отварају сама. људи више не чекају, неке шале престану да буду смешне, некадашњи пријатељи журе.
Елита проналази ново средиште гравитације и човек први пут после дуго времена остаје сам са собом. Мислим да се зато властодршци толико грчевито држе власти. Не бране они идеологију, програм, партију, државу и народ, ма колико то говорили, бране само себе од повратка у обичност, јер обичност је за њих страшна. Треба поново чекати. и бити један од многих и прихватити да неки телефон неће бити подигнут и живети у свету који више не потврђује сваког јутра важност. Силазак је највећи морални испит власти. Не колико сте људи могли да позовете док сте је имали, него колико ће вас позвати када је немате.
др Владан С. Бојић: Када арбитрарност замени слободно судијско уверење — одговорност је у бекству
Небитно је колико су вам аплаудирали, него ко ће вам противречити док још можете да га казните, неважно је колико сте услуга чинили, већ само колико сте људи ослободили потребе да вам буду захвални. У томе се не мери колико сте власти имали, него колико је власт имала вас. Јер властодржац се најпре навикне да га слушају, потом да му верују, па да му се захваљују, на крају поверује да му све то припада. И ту се круг затвара. Човек је добио власт да би нешто учинио, па је почео да чини да би власт задржао, на крају власт држи да би остао оно што мисли да јесте, а тада он не држи власт.
Власт држи властодршца
Човека на власти не треба мерити оним што је постао док су пред њим устајали него га видети када поново седне међу остале, јер власт је привремена чак и када властодржац у то престане да верује. Све функције пролазе, кабинети добијају друге станаре, службени аутомобили друге путнике, а његова елита, са задивљујућим инстинктом преживљавања, проналази друга врата пред којим ће чекати. Остаје само човек, што је властодршцу мало. И тад се први пут може поуздано измерити шта је власт од њега направила, јер највећи испит власти није како је човек држи, већ колико човека у њему остане кад је пусти.
Властодржац не напушта увек старе пријатеље зато што их је престао волети. Понекад их више једноставно не види с висине на коју је ко перо уздигао самога себе. Човек каже: „Функција мене никада неће одвојити од пријатеља.“ Он то можда у том тренутку, чак и искрено мисли. И онда прођу две године. Не позове. Не нужно што је постао зао, то је и суптилније и страшније, његов свет се променио, а с њиме и хијерархија људи у том свету. Некадашњи пријатељ више није само пријатељ, него је то човек који „није из тог круга“.
Неко други је сада ближи, јер је — функционално потребнији. Трећи политички важнији, четврти отвара нека врата, пети припада новом церемонијалу. Тако власт не мора човеку наредити: „заборави старе пријатеље“, довољно је да му само преуреди свет. Властодржац није посебна врста човека. И властодршци нису људи рођени с некаквим посебним геном за власт. То су заправо људи око нас, до јуче чекали у реду, жалили се на бахатост власти, презирали привилегије, говорили о правди, о скромности, и о мери. Зато је појава властодршца толико узнемирујућа, јер уколико бисмо властодршца могли препознати унапред као посебан карактер, проблем би био веома једноставан: не дати му власт. А то не можемо. Понекад човек за кога бисмо се заклели да је скроман, одмерен и ненаметљив покаже сасвим друго лице, тек када му се промени свет који му одговара.
Није питање само шта власт ради човеку, него шта човек открије о себи тек када добије власт. Можда власт не квари увек човека , него га открива., каткад појачава нешто што је већ било у њему, али није имало услове да се покаже. Сујета без власти мора да трпи, сујета с влашћу добија протокол. Нарцизам без власти мора да моли за пажњу, нарцизам с влашћу има публику. Похлепа без власти тражи прилику а похлепа с влашћу добија систем. Власт је једина зависност чији предмет зависнику свакога дана говори да није зависан, него важан.
Алкохоличар понекад зна да га алкохол уништава, коцкар види губитак а код власти је механизам много перфиднији: зависност непрестано испоручује властодршцу доказе његове наводне величине. И како онда да разликује: воле ли мене, или положај на којем седим? То је та линија: човек, власт, навика, зависност, срастање, страх од губитка, немогућност пуштања. Властодршци држе власт — док власт не почне да држи њих. а када више нико не зна ко кога држи, властодржац је довршен. Постоји још једна заблуда властодршца: верује да власт коју држи припада њему. А власт има строгу хијерархију, и спратове, и центре гравитације, док човек може бити свемоћан према онима испод себе, а потпуно немоћан пред онима изнад себе. Може запошљавати, смењивати, наређивати, отварати и затварати врата, производити захвалност и страх, па открити да је и сâм био само једно од средстава у рукама веће моћи. Тада настаје она стара излизана, а ипак страшно прецизна реченица: „Пустили су ме низ воду.“ Док је био потребан, држали су га, а када им је постао терет — пустили су га. И тек тада човек понекад угледа људе које док је био на власти није видео. Сети се старог пријатеља, старог телефона, врата на која се некада улазило без најаве.
Др Владан С. Бојић: О јединству грађанског и националног у доба хистрионизма
Не долази више као властодржац, него као човек коме је потребан човек. Али ту се открива нешто дубље и тужније. Ако опасност прође и положај сачува, ако га власт поново прими под своје скуте, он се неретко врати истоме свету из којег је испао. И поново заборави онога кога се сетио када је остао сам. Није то незахвалност, већ нешто дубље, власт му успостави старо огледало, хијерархију важности, старе људе и стару представу о себи. Човек који је накратко остао без власти имао је прилику да се врати себи.
Али чим му је власт враћена, вратио се њој. И ту зависност од власти показује можда своје најчистије лице: човек је једном већ видео да га власт не воли. Видео је да ће га употребити и оставити ако јој затреба. И ипак јој се враћа. Зато однос властодршца и власти није једносмеран. Он држи оне испод себе, њега држе они изнад њега а све њих заједно држи власт. Евидентно реч „властодржац“ крије једну чудну двосмисленост. Каже нам ко држи власт, али прећуткује кога власт држи. У почетку човек држи власт. Потом се држи за руб власти, на крају власт држи њега. И тада више није лако рећи — ко је чији господар.
Препарирање властодршца
Постоји и једна комична а тужна страна преображаја властодршца. Власт временом не мења само његов однос према људима, него мења и његов однос према сопственој појави. Гледао сам људе пре власти и после ње. Не мислим овде на лепоту, године, одећу или било чији физички изглед. Мислим на нешто друго: на постепено стварање представе о томе како човек на власти треба да изгледа. До јуче је био човек у џемперу, кошуљи или мајици, неспретан с краватом коју готово никада није носио, природног држања и говора. А онда функција добије костимографа. Појављују се одело, кравата, другачије наочаре, фризура, другачије држање тела, пажљивији покрети, увежбана озбиљност лица. Некада се мења и само лице а све да саопшти: ово више није онај човек кога сте познавали. Као да није довољно вршити власт, треба и изгледати као неко ко је врши.
Ту понекад настаје необична граница између трагедије и комедије, човек обуче одело који му не припада природно, али га више не сме скинути, кравата га стеже, али је не попушта, поза му није удобна, али је задржава, говор му више није разговор, него наступ, покрет није спонтан, него снимљив, лице није тек лице него јавна површина коју треба припремити за камеру. Властодржац се препарира. Не нужно зато што му је неко наредио. Систем ретко мора тако нешто да наређује, али човек осети шта се од њега очекује и почиње да производи лик за који верује да одговара функцији. И што је мање сигуран у нови лик, то га понекад више наглашава, отуда претеривање, отуда поза, отуда она необична укоченост човека који више не зна како да буде природан, јер је непрестано свестан да је виђен.
А наше доба је томе дало нешто што ранији властодршци нису имали: непрекидну позорницу. Некада је владар имао балкон, говорницу, свечаност и портрет. Данашњи властодржац има камеру у сваком тренутку и друштвене мреже које позорницу никада не затварају. Зато више није довољно владати. Треба непрестано производити слику владања, говор се тако претвара у монолог, расправа је опасна јер у њој постоји други човек, монолог је сигуран, у њему властодржац сам одређује питање, одговор, ритам и закључак а када расправе ипак буде, из ње ће се касније исећи онај тренутак који може да настави живот као доказ победе, не приказује се разговор, прави се исечак. не преноси се стварност, монтира се утисак и властодржац више не управља само институцијом, већ сопственом представом у етру.
Популизам престаје бити политичка техника већ начин постојања. Властодржац мора бити истовремено изнад обичних људи и непрестано један од њих, показивати моћ и глумити непосредност, окружити се протоколом, а онда пред камером доказивати колико је „обичан“. Више не живи само свој живот, већ игра самога себе. Зато је толико тешко утврдити где у једном тренутку престаје човек а где почиње његова јавна слика.
Ту је властодржац најтужнији и делује најкомичније јер испод камере, монолога, и пажљиво одабраног кадра и производње сопствене важности и даље стоји исти обичан човек који је некада ходао улицом не питајући се како изгледа док хода а сада толико дуго представљан као власт да више ни сам не зна како изгледа без ње. Властодршци су, посве обични људи. Само што их власт временом препарира за сопствену представу.
Да смо бољи, боље би нам било
На крају мучи питање које је лакше прећутати но поставити: одакле нам властодршци?
Не говорим о окупацијама, револуцијама, ратовима и власти наметнутој силом. Говорим о друштвима која, бар формално, бирају. Можемо после расправљати колико су избори били слободни, поштени, колико је било притисака, новца, утицаја, страха, обећања и купљених гласова. Али ниједно од тих питања не ослобађа нас једног другог питања: Шта је до нас? Јер властодржац не може дуго постојати сам. Потребан му је онај који ће му аплаудирати и који ће од њега тражити оно што би требало да тражи од институције и који ће своје право заменити за услугу, свој глас за обећање, ћутање за ситну корист. Потребан му је онај који ће рећи: знам да није добро, али мени је ваљао.
И ту ме нешто брине више од властодржаца. Брине ме то да смо ми најбоља средина у којој успевају. Јер власт није само огледало човека који је врши. Можда је власт, бар донекле, и огледало друштва које је трпи, храни, оправдава и изнова производи. Да смо бољи, можда би нам било боље. Не мислим богатији, образованији, модернији, успешнији. Мислим бољи у оном старом, заборављеном значењу: мање спремни да продамо оно што не би смело да има цену, мање вољни да туђе право претварамо у своју корист, мање одушевљени моћнима јер су моћни; мање спремни да тражимо властодршца који ће „нам ваљати“, а више спремни да тражимо институцију која никоме не ваља и никоме не одмаже, него свакоме једнако служи.
Да смо бољи, имали бисмо боље властодршце. А да смо заиста знатно бољи, властодржаца више не бисмо ни имали, већ људе којима је на одређено време поверена власт. Који су добили поверење, функцију, онда поверење изгубили, па су га други добили, и то би било све. Без драме спасавања државе од сопственог одласка, без незаменљивих и доживотне захвалности и „ја сам ти учинио“. Без елите која се сели од једних врата до других и човека који од функције направи себе и народа који од човека направи функцију.
Тада би и реч „властодржац“ могла да оде где јој је место, у историју. А она, уместо тога, као да постаје све живља. Зато можда последње питање уопште није за властодршце. За нас је. Какви смо ми ако су нам они такви? И не знам одговор. Али знам једно што сви увиђамо неоспоривим али ћутимо: Да смо бољи, боље би нам било.
Подгорица, 5. јул 2026.
