Излагање др Васиља Јововића на представљању монографије „Казивање старих Требјешана“ (фототипско издање), издавачи: ЈУ Народна библиотека Његош, ЈУ Никшићко позориште, Никшић 2025.
У оквиру манифестације Ауто(р) на корзоу
Никшић, 1. август 2026. године
„Казивање старих Требјешана“ је хроника борбе херцеговачког племена Требјешани са никшићким Турцима крајем 18. и почетком 19. вијека, као и пресељавању једног дијела 1804. године у јужну Русију. Требјешани, који су дио племена Никшића, су живјели на падинама брда Требјеса у непосредној близини турског града Никшића, са имањима на подручју Никшићког поља, Сливља, у Рудинама подно планине Његош, Сриједа, горњих и доњих и у Лукавици око планине Журима. Године 1711. Требјешани на наговор руског изасланика Михаила Милорадовића учествују на страни Русије у рату против османске власти. Племе је тада бројало и до 1.000 бораца, међутим након неуспијелог напада на турски град Оногошт – Никшић, под притиском Османлија, морали су се иселити те исте године на Чево, гдје су живјели сљедећих 30 година. По повратку, наставили су се супротстављати Турцима, под чијим су притиском 1789. године поново били принуђени на исељавање. Требјешани су након ове разуре остали двије године у Пјешивцима и Бјелопавлићима, одатле су привремено прешли у Доњу Морачу, и настанили се у конацима напуштеног манастира. Из Доње Мораче наредне 1792. године прешли су у село Љевишта у Горњој Морачи, гдје су се прозвали Ускоци. Један дио Требјешана се 1804. године, иселио у Русију (23 породице са 97 чланова), у село којем су дали име Сербка.
Хронику је први пут издао Димитрије Тирол (1793, Чаково, Банат – 1857, Темишвар), српски културни радник из прве половине 19. вијека, у Београду 1842. године, а писао ју је један од пресељених Требјешана – Иван Степановић Драгићевић Никшић, који је рођен 1804. године, када су се и Требјешани преселили у Русију. Хроника је писана народним српским језиком који је аутор научио у својој породици, али у којему се се огледали утицаји ондашњег руског језика. Писана је старом ортографијом, карактеристичном за постславјаносербски период, односно за језик 30-тих и 40-тих година у српској књижевној стварности. Хронику је за штампу редиговао и вјероватно прилагодио тадашњем литерарном правопису у Србији издавач Димитрије Тирол.
„Казыванѣ стары Требѣшана и архива сердара Малише и капетана Бошка Бућића-Никшића„ штампана је у Књажеско српској књигопечатњи, прије 184 године у ограниченом броју примјерака у 150 примјерака, од којих је 55 послато за Русију. Књига представља представља библиографски раритет, те се јавила потреба за њеним фототипским издањима (прво 1973., друго 2025. године).
Димитрије Тирол је на иницијативу Вука Караџића приликом свог боравка у Одеси (од краја 1839. до јесени 1841. године) почео са прикупљањем података из живота старих Требјешана, огранка племена Никшића – некадашњих житеља Требјесе, одакле ће се послије њене разуре 1789. године одселити у предио Мораче, а одатле дио њих за Русију и настанити се недалеко од Одесе.
Заблуду о тобожњем Тироловом ауторству разбио је Александар Маркевич расправом – предговором публикацији „Архива сердара Малише и капетана Бошка Бућића уједно скупљена и изнова преписана самим љубитељем старијех Требјашна радим младежи српске“, која је изашла у Одеси 1896. године и утврдио да је стварни аутор хронике Иван Степанович Драгићевић Никшић. Ова публикација осим казивања старих Требјешана садржи и 97 докумената из личних архива племенских првака сердара Малише Бућића и капетана Вошка Бућића Никшића. Маркевичеве документе публиковао је Милан Д. Вујачић као прилоге својој расправи „Двије разуре Требјешана и постанак племена Ускоци у Црној Гори“ (студија је објављена у Гласу САНУ – CCLXXX Одјељење друштвених наука 15, Београд 1971).
Аутор „Казивања старих Требјешана“ Иван Степанович Драгићевић Никшић, ађутант у штабу жандармеријског корпуса у Одеси, био је унук Милована Драгићевића, а ожењен кћерком Богдана Никшића, која је била братанична сердара Малише – Мине Лазаревића Никшића, првака Требјешана. Драгићевић се са Тиролом срео 1841. године у Одеси, када је овај са сином Јеврема Обреновића допутовао у Русију. На подстицај Вука Караџића, Тирол је од Драгићевића настојао да добије податке о старим Требјешанима и да се сакупи што више грађе. Драгићевић је у журби и релативно кратком року саставио текст хронике и предао Тиролу, који у њега није унио ништа своје, осим исправки језичког карактера. Тирол није потписао Драгићевића као аутора, што овоме није било право, но и поред тога сматрао је да је књига испунила основну намјену. Пошто је добио примјерак књиге 1842. године, Драгићевић одлучује да у новим публикацијама попуни празнине „Казивања“. Тако да је Драгићевић, скупа са А. А. Скаљковским, чланом Друштва за историју и старину у Одеси, написао, непосредно по објављивању „Казивања“, реферат под насловом „Нове примједбе о казивању старих Требјешана и о њиховом архиву“. У реферату је дат опис Требјесе, дати су подаци о сердару Малиши – Мини Лазаревићу Бућићу, протојереју Рафаилу, војводи Миловану и капетану Богдану Никшићу.
Тиролово издање посвећено је Ђуру Милутиновиhу Црногорцу (1770/1774, Грахово – 1844, Београд) слијепом гуслару, који је за вријеме уочи и током Првог српског устанка био посредник у преписци између вожда Карађорђа и митрополита Петра I Петровића. Био је велики поклоник писане ријечи, сакупљач пренумераната, ватрени пропагатор књиге и „жива архива нове српске историје“. Вук Караџић је говорио за њега да је често пута „знао лекцију боље него иједан од ђака“. Др Јанко Шафарик наводио је да је најдраже Ђурино занимање у то доба било је „книжевство србско и мисли и разговори о срећи и напретку премилог му рода србског и остале браће словенске“. Љуба Ненадовић је о њему пјевао, тo je слијепи гуслар који је „без очију тражио… роду, да прогледа, да види слободу“. О догађајима за вријеме устанка Милутиновић је дао казивања „Војена у Сербији прикљученија од 1806 до 1813 године по сказивању Георгија Милутиновића, Црногорца, у колико му је познато“.
Појавом овог фототипског издања књиге историјска прошлост Требјешана постала је познатија ширем кругу читалаца, јер је издање из 1842. године било тако рећи недоступно већем броју научних радника и широј читалачкој публици. За предговор је узет текст историчара Бранка Павићевића из издања 1973. године, а Матица српска из Новог Сада је уступила дигитализовани примјерак „Казивања“. Хроника заједно са прилозима представља историјски извор првог реда, не само за односе и борбу херцеговачких и црногорских племена против Турака, разорама Требјесе (1711. и 1789.), већ и за разноврсна друштвена струјања за временски период који обрађује, поготово за проучавање организације племенског живота у нас. Овом књигом издавач је учинио велику услугу знатном броју научних радника разноврснијег профила, а релативно ширем кругу читалаца пружили занимљиво штиво.
