Бесједа Јанка Јелића на Вучедолској академији у Никшићу 28.јула 2026
Ваша светости, српски оче Порфирије, високопреосвећени и преосвећени оци, наше драге владике, часна браћо свештеници и монаси, поштовани представници државне и градске власти, народни прваци, уважени гости и званице, даме и господо хришћанска, моји Никшићани.
Додијељена ми је превелика част да вам се овом приликом обратим испред наше дивне Саборне цркве и у име заједнице људи која се у овој цркви молитвом кријепи и загрљајем оплемењује. Ту част нијесам добио ни по своме звању, ни по знању, већ по братској љубави и по бризи мајке цркве. Зато ми је мало рећи да сам захвалан, али и немоћан сам да кажем више од ријечи просте благодарности.
Окупљени смо вечерас пред Црквом Светога Василија Острошког, подигнутом управо у спомен црногорских и херцеговачких витезова који су прије 150 година војевали и животе полагали на крвавом Вучијем Долу, за крст часни и слободу златну. Налазимо се у граду Никшићу који нам је и остао у наслеђе након вучедолске побједе. У граду у коме се још увијек пјевају пјесме и причају приче о нашим бојевима, о јуначким подвизима и у коме се не заборављају лица подвижника. У несуђеној престоници у којој се још увијек утиру сузе вјештим звуком дивнијех гусала.
Све тежи положај српског народа и Цркве на Косову и Метохији
У граду који је својим именом обухватио и име великог српског племена, и име братства, и једно свеобухватно презиме. Када сам у раној младости дошао у овај град то сам прво примијетио. Кроз то презиме људи су чували и своја породична презимена, сјећања на претке и завичаје, и уважавали презимена других људи.
И зато мислим да се нигдје са таквом пажњом и поштовањем не цијени баш та категорија човјекове личности и нигдје се тако звучно и достојанствено не изговарају и име и презиме свакога човјека. Отуда нам вечерас посебно значе и зраче попут звијезда имена и презимена са зидова ове цркве. Имена којима дугујемо онолико колико не можемо подмирити никако осим да будемо поносни на њих и слободни да их поменемо у молитви и у истини њиховог подвига. А ту истину нико није боље саопштавао и чувао од српске поезије. Кад сам био мали пјевало се у моме Дробњаку:
„Оћемо ли ону стару
о Милошу и Лазару,
или ћемо ону нову
о крвавом Вучјем Долу.“
Тада моја малена дружина није могла знати ни ко су Милош и Лазар и шта је то уопште Вучији До. Но, казаше нам „српске гусле драге кад се мушке докопасмо снаге.“ А након гусала, дуга и племенита свједочанства српске књижевности и историје о томе како се вјековима ковала сабља којом је извојевана вучедолска побједа. Кад и како је све почело. Иво Андрић у својој чувеној студији о Његошу и Горском вијенцу ће рећи: „Ова драма је почела на Косову.“ И пренијеће нам свједочанство Љубомира Ненадовића о томе шта је за Црну Гору и Црногорце значило Косово. Ненадовић вели да су о Косову у Старој Црној Гори једнако говорили и мушкарци и жене као о својој личној трагедији и судбини.
Кроз дугу историју страдања и немирења са ропством и неправдом, навикнути на невољу и погибију, загледани у Обилића, рађани по збјеговима, раскућени по катунима, у вјечитој немаштини Црногорци и Херцеговци су сваки дан живјели више у пјесми и од пјесме, него на земљи и од земље. У страшном сјећању на Косовску драму и на све њене чинове који су јој се у ропству и прогонству дописивали, сваки тај пјесник је знао за Старца Вујадина са обадва сина и сваки је бар једном запјевао и завапио: „Ђевојка је своје очи клела“. У непојмљивој жеђи за слободом та клетва је изгледала као ужасни начин спасења. Не гледати и не видјети толико патње. И као логичан наставак ове клетве јесте и неизбјежни сусрет са страшним мјестом на које се стиже, са кога се бјежи, али и на коме се мора постајати. То мјесто је ваљда још у најранијој младости видио и Његош, као кулу на девет тавана, под којом је крвава апсана. А из тог мучилишта непрекидни низ ченгела, вјешала и стражевога коља са кога се циједе и диме главе од јунака, међу њима и братске главе. О том Његошевом виђењу Рајко Петров Ного ће запјевати:
Звијезда се до звијезде злати,
Крвав уштап као божур никну.
Мрки брче, ђе ћеш окапати.
У Мостару или у Травнику.
Тако су од Косова па до данас припремани сви наши бојеви и плаћане све наше буне и све наше побједе. Главама и пјесмом. И тако су и најцрњи удеси иза себе остављали нешто неуништиво, побједничко, вјечно и Христово. Срби су једини народ који има сазидану кулу од сопствених лобања, Ћеле-кулу. Грађевину од непроцјењиве вриједности. Са тим наслеђем наши преци су сачекали бој на Вучијем Долу.
И да се не огријешимо, браћо, и да не заборавимо историјске чињенице. И прије и послије Вучјег Дола крв се лила и јуначко прегнуће није престајало. Годину дана раније пукла је Невесињска пушка, а њен плотун је одјекивао низ цијелу Херцеговину и Босну. Рупар, Тунгуз, Љубибратић, Ковачевић, Сочица, два Јововића, Павловић, Вукотић, Баћовић, Даковић, Церовић и још небројени устаници и јајоши су подигли на ноге цијело српство, потресли царство и узбунили Европу. Гинуло се на Грацу, код Невесиња, код Билеће, на Горанску, од јесени до прољећа на Муратовици, грдно се пострадало на Крсцу Голијском.
Х. Дејвид Солс: Косово и Украјина – Самученици за канонско православље
А двадесетак дана након вучедолског успјеха на Фундини су војводе Кусовац, Пламенац и Марко Миљанов до ногу потукли елитну турску војску пристиглу из Скадра, Египта и Анадолије. Но, сва ова бојишта ће препустити прво мјесто Вучијем Долу. Можемо за то тражити различите разлоге, али први разлог је у суду који је донијела српска поезија. Она је по својим унутрашњим законима Вучијем Долу додијелила улогу освете Косова.
У најсвеобухватнијем приказу битке Радован Бећировић нам доноси слику како на бојиште стижу чете са свих страна. Од Цетиња до Невесиња сва црногорска, брдска и херцеговачка племена просто јуре на бојиште, војска долази на зборно мјесто, причешћује се, вијећа и заклиње Богом и свецима:
„Да три паше султанове срете на До Вучји, Косово да свете.“
Дакле, све што видимо у тој слици подсјећа нас ону слику коју смо замишљали мислећи о косовском подвигу и страдању. Но, постоји и једна разлика коју нам пјесник вјешто намеће. Он каже:
А ујутру, када зора сину,
Цар јунака на хата се вину,
И разреди војску издалека,
Сердар Јола и војводу Пека
Десним крилом бојишта упути,
А с лијева соколови љути,
Војевода Мирко Петровићу
И сенатор Бајо Бошковићу,
Ћетко Пејов са двјеста стражара,
Па јурнуше сложно на Муктара.
Потпуно је уочљиво да у овој слици мотив српске слоге и одлучности превазилази све друге мотиве. Отуда Вучији До можемо посматрати не само као освету над непријатељем, већ и нашу освету према нашој слабости. Према ономе најгорем у нама, према сујети, издаји, према братској распри и према „плетењу безумне скупштине“. Занимљиво је и то да ће добар дио војних заповједника које је Бећировић поменуо на различите начине пострадати у политичким интригама каснијег времена. На крају ће и сам Цар јунака, књаз и господар Црне Горе, такође пропасти од истих разлога. Чини се да није схватао да је узимајући световну титулу краља одбацио титулу цара коју му је додијелио слободни дух српске народне поезије и то управо на Вучјем Долу. Дакле, у поезији смо налазили слогу и побједу, а у политици распру и неминован пораз. Нажалост, ни у каснијим временима ту се ништа није промијенило.
Данашња држава Црна Гора сваке године 13. јула слави Дан државности, алудирајући на то да је након побједе у Вељем рату 1878. године тог датума на Берлинском конгресу Црна Гора призната као независна држава. Не спорећи политички значај те чињенице, ваља рећи да су у ондашњој Црној Гори, али и у цијелом српству, одлуке Берлинског конгреса прихваћене са огорчењем и тугом. На Цетињу, у Херцеговини, у Београду и Српској Војводини владала је атмосфера пораза и опште жалости. Велике побједе и велике жртве су дјеловале узалудно јер је једног освајача замијенио други, још јачи и опаснији. И поезија је имала свој одговор на то. Највећи књижевни ауторитет и узор књаза Николе, пјесник Јован Јовановић Змај у свом поетском писму руској, али и европској дипломатији ће рећи:
И свршено је – маћијском мером,
И потписано злаћаним пером,
И прослављено господским пиром,
И српска пропаст зове се миром,
Данак је само толико сван’о
Да с’ види српство раскомадано;
Да с’ виде ране где су – где несу,
Па тамо нове да се нанесу.
Војин Грубач: „Отпризнавање“ у функцији маскирања предаје Космета
У свијетлу ове поетске истине о неправди која нам је тада учињена, враћајући се опет на Вучији До, ми се морамо и данас сјетити распетог и утамниченог Косова и неправде коју српски народ данас трпи и носи. Морамо га се сјетити и поменути у молитви, али и у истини нашега састанка и људскога разговора. Ерић би рекао:
Злонамерници сити и манити,
Све ми забранише у рођеној кући,
Али ми нико не може забранити да певам
И да се смејем умирући…
Морамо се сјетити гробова који по оној пророчкој мисли Алексе Шантића воде битке умјесто нас након што су нам одузети животи или мушкост. И, колико год да нам га отимају, колико год да нас са њега гоне и колико год нам бране да му се вратимо, све што је порасло и процвјетало у нашем језику има свој коријен на Косову. Зато узурпатори и отимачи нашу поезију и наш језик мрзе више него што мрзе нас као људе, не схватајући да се нама Косово не може отети, јер смо ми и на Вучијем Долу и у Никшићу уствари на Косову. Јер ми, на крају, као народ, и немамо ништа осим Косова.
Камени стуб у страдалном пољу је онај на коме смо зидали себе, своје цркве и своје бедеме. Зидали смо и камењем и костима. Лијепили малтером, оловом, крвљу и очима. И све то бранили и одбранили у својим биткама. И све то губили и опет враћали. На Вучијем Долу наши преци су све то потврдили и ударили темељ овоме граду и његовој слободи. Његовој култури, слободној мисли, умјетничком стварању, његовом господству и његовој отмености и части, и његовој оданости косовском и вучедолском завјету. На том темељу и том бедему и ми вечерас стојимо и држимо бусију чак и раслабљени. И тако раслабљенима ће нам опет помоћи један велики српски пјесник који каже:
И само дотле, до тог камена,
До тог бедема –
Ногом ћеш ступит, можда, поганом.
Дрзнеш ли даље?… Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати…
Ал’ један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!…“
Извор: ИН4С
