Пише: Вук Бачановић
Ненад Кецмановић у тексту „Између скривене мржње и отворене кавге“ исписује заводљиво једноставну историјску причу. Срби су двапут стварали Југославију, оба пута били изиграни, у заједничкој држави, а нарочито Босни и Херцеговини, наводно били присиљавани да забораве властите жртве, па им сада преостаје да се, напокон ослобођени илузија, окупе око Свесрпског сабора који организује Александар Вучић. Историја се тако претвара у затворен доказни поступак: све што се догодило доказује да заједнички живот није био могућ, а сваки нови покушај заједништва представља тек припрему нове преваре. Ако се комшије не свађају, то значи да само прикривају мржњу; ако се свађају, онда су најзад искрени, јер испада да је мржња једино искрено осјећање, поготово ако је „вјековна“.
Национална стратегија у високој резолуцији
Проблем је што резултати српске националне политике током распада Југославије не препоручују управо ону алтернативу коју Кецмановић представља као историјски сазрелу. Политика територијалног окупљања – углавном пропагандног и кампањског, а не истинског оперативног карактера – на крају није створила државу свих Срба, него је окончана ратовима, санкцијама, демографским пустошењем, нестанком српских заједница из већег дијела Хрватске, трајно несигурним положајем Републике Српске у оквиру дејтонског протектората БиХ и фактичким издвајањем Косова из уставног поретка Србије. Катастрофу, наравно, нису произвели само Срби: хрватски, словеначки, албански и муслимански, односно бошњачки национализам имали су властите програме, институције и одговорности, док је међународно признавање авнојевских републичких граница као државних пресудно одредило исход дисолуције. Али управо зато није разумно да се неуспјех једног националног пројекта лијечи његовим свечаним покретањем у дигиталној верзији, уз још више застава и архијереја, те уз асистенцију вјештачке интелигенције задужене да од катастрофалног историјског пораза генерише успјешну националну стратегију у високој резолуцији.
Кецмановић као доказ природне немогућности босанскохерцеговачког друштва наводи изборе 1990. године: око осамдесет одсто грађана гласало је за националне странке које су „убрзо постале три наоружана национална покрета“. Први дио исказа приближно описује изборни резултат; други му накнадно приписује значење које није имао. Бирачи нису добили листић на којем су могли заокружити разарање градова, конц логоре, протјеривање комшија или упропаштавање фирме у којој су деценијама радили. Националне странке наступале су као заштитници колективних интереса, али су обећавале демократију, просперитет, равноправност и миран заједнички живот. Ни њихови ставови о будућности Југославије нису били једнаки, али ниједна није од народа није затражила мандат за оно што је услиједило. Националне странке јесу претвориле етничку припадност у главни принцип политичког организовања, али њихови бирачи нису због тога већ унапријед били три војске које су се на биралиштима случајно затекле без униформи. Странке су се претварале у оружане покрете кроз касније политичке одлуке, пропале преговоре, медијску мобилизацију, страх и узајамно наоружавање. И то је кључна разлика: ако су људи гласали за рат због каиновске генетике, онда за цивилизацијски суноврат није одговоран нико осим неутврдивог концепта „вјековне мржње“. Међутим, ако су политичке елите мандате дате на повјерење у миру претвориле у ратне, онда постоје и одговорност и могућност другачијег избора.
Из тога, међутим, не слиједи супротни мит да је Југославија била складна утопија све док једног јутра српски национализам није пропао кроз плафон Савезног извршног вијећа, згњечио братство и јединство и затим у записник унио да се држава распала ради историјске нетрпељивости према Србима. Дејан Јовић распад тумачи кризом државе која је, у складу с Kaрдељевом идеологијом, требало постепено да одумире у корист самоуправног друштва. Уставом из 1974. републике и покрајине стекле су широка овлашћења и могућност блокирања савезног одлучивања, док су јединство система одржавали Савез комуниста и Титов лични ауторитет. Када су нестали Тито, јединствена партија и заједничка визија будућности, остала је федерација чији су дијелови били институционално снажнији од цјелине, а механизми рјешавања сукоба готово неупотребљиви. Питер Радан показује како је међународноправно прихватање републичких граница као граница нових држава национално питање само преселило у више мањих и етнички хомогенијих оквира. Југославију, дакле, није уништио један народ и један национализам, али ни силнице „вјековне мржње“: распала се у сусрету институционално ослабљене државе, економске кризе, неспојивих уставних концепција, националистичких елита углавном произашлих из комунистичке бирократије и међународних колонијалних аспирација.
Вук Бачановић: Сарајево, или како су се цивилизације сусреле, а човјек није дошао
Да ли подбачај социјализма подразумијева „вијековну мржњу“?
Социјализам је, истина катастрофално подбацио у креирању „братства и јединства“ али је тврдња да је само прикривао „праву“ мрзилачку природу народа Југославије још катастрофалније скандалозна. Ако Кецмановић већ тврди да се заједничка држава није могла градити са потомцима хрватских и муслиманских усташа, унаточ томе што су југословенске власти казниле усташке структуре и драконски прогониле виновнике злочина над Србима у НДХ, онда кривицу из суднице премјешта у породично стабло и претвара је у насљедно својство читавих народа. Досљедно примијењена, таква логика онемогућила би живот са потомцима сваке поражене формације, колаборационисте или злочинца, па на Балкану нико више не би могао живјети ни са ким, а већина ни са властитом родбином. С друге стране југословенски поредак је изградио културу заједништва која у својим многим формама – унаточ ратовима и хушкачкој политици – опстаје и до данас. Кецмановићева тврдња да су избори 1990. само открили оно што је „присилно братство и јединство“ деценијама скривало занемарује начин на који је сам систем произвео националне побједнике. Дража Марковић је био врло експлицитан: Савез комуниста Југославије, већ разложен на готово самосталне републичке организације, и сам је подстицао националну хомогенизацију, јер су његова републичка руководства рачунала да ће спајањем одбране „угроженог социјализма“ са одбраном „угроженог сопственог народа“ сачувати власт и у вишестраначком поретку који се назирао на хоризонтима окончања Хладног рата. Национализам зато није једноставно избио „природно“ пометен испод комунистичког тепиха, сав црвен у лицу од педесетогодишњег чекања; републичке елите су га организовале, институционално опремиле и понудиле као најбржи начин да стару власт или бар старе апарате пренесу у нови поредак.
Бирачи, дакле, нису бирали између заједничке државе и рата, него у политичком пољу које је већ било исјечено по републичким и националним шавовима. При том су југословенске економске, породичне и културне везе биле стварне, а њихово касније разарање не доказује да нису постојале, баш као што минирање моста не доказује да ријека од памтивијека није имала другу обалу већ само да су минери на вријеме преузели оба прилаза.
Начертаније, Меморандум САНУ…
Из претходног, међутим, не слиједи да је прихватљив супротан, сарајевски покушај да се босанскохерцеговачко јединство изгради надгласавањем и проглашавањем српске или хрватске националне посебности прикривеним нападом на државу. Родољуб Чолаковић је још седамдесетих упозоравао на појаву неокалајевштине, односно на настојање да се посебна босанскохерцеговачка култура конструише потискивањем српског и хрватског националног насљеђа. Изричито је одбацивао схватање по којем културно стваралаштво Срба и Хрвата у БиХ не припада српској, односно хрватској култури, као и покушај да се њихове везе са Београдом и Загребом прикажу као сумњива спољна лојалност. Заједништво, писао је, значи узајамно поштовање културних добара, а не њихово претапање у административно произведену „босанску културу“. Кецмановић с правом критикује остатке таквог схватања, али истовремено ради његов најважнији посао: Србе, Хрвате и Бошњаке представља као довршене и готово природно непомирљиве политичке заједнице, па босанскохерцеговачку припадност своди на привремену заблуду наметнуту „присилним братством и јединством“. Бошњачки неокалајевац тврди да Србин може припадати БиХ само ако поништи оно што јесте; Кецмановић му одговара да Србин који не пригуши оно што јесте заправо и не може истински припадати БиХ. Тако се двојица заклетих противника сусрећу на истом закључку. Слично је Ђукановићев режим црногорски идентитет градио кроз сукоб са српском народношћу, језиком, Црквом и значајним дијелом становништва, али из промашаја таквих политика не произлази да су БиХ и Црна Гора бесмислене државе.
Произлази само да заједништво не може почивати ни на захтјеву да се човјек одрекне себе, ни на увјеравању да га управо тај идентитет заувијек онемогућава да живи са другима. Кецмановић истовремено доприноси супротном националистичком миту када тврди да су Вучић, Додик и патријарх Порфирије Декларацијом Свесрпског сабора „успоставили континуитет с Илијом Гарашанином и Добрицом Ћосићем“, односно Начертанијем и Меморандумом САНУ. Начертаније, Меморандум САНУ и Декларација нису комплементарни документи. Први је спољнополитички програм Кнежевине Србије из 1844, настао у условима османске и хабзбуршке доминације; други је недовршени академски нацрт чији аутори изричито наглашавају да стоје на авнојевским полазиштима; трећи је декларативни акт данашњих власти Србије и Републике Српске у оквирима савременог међународног поретка. Између њих нема јединственог аутора, институције, жанра, правног статуса ни политичког циља.
Измишљање тог континуитета, међутим, користи свима. Српска власт добија позлаћени историјски родослов, а сарајевски банални неокалајевци српског свједока за тезу о тобожњем двовјековном освајачком програму. Кецмановић им најприје каже да о „Начертанију“ ништа не знају, а затим им свечано потпише управо оно што су, бијући потпуно неупућени, тврдили. Он практично потписује дилетантску и хушкачку тврдњу Абдулаха Сидрана о „једном хегемону на Балкану, са сједиштем у Београду, који од 1804. ради да мене не буде“. Зашто професор српској политици приписује управо онај измишљени двовјековни континуитет који јој приписују њени најострашћенији противници, питање је за њега; извјесно је једино да тиме не разграђује неокалајевску конструкцију, него јој свечано уручује доказ који сама није у стању пронаћи – јер не постоји. Као да човјек у неком театру апсурда најприје каже да он уопште није слон, али затим себи налијепи сурлу и затражи да га као таквог уваже.
Сваки Србин у својој држави
Стварна алтернатива том измишљеном двовјековном континуитету зато не гласи „сви Срби у једној држави“, него: сваки Србин у својој држави. Ако политика Свесрпског сабора сусједима непрестано сугерише да Срби, ма гдје живјели, припадају једном политичком субјекту са сједиштем у Београду, она управо храни сумњу да је њихово држављанство привремено, а лојалност државама у којима живе само тактичка. Насупрот томе, Србин у БиХ мора бити пуноправан политички власник БиХ, а не привремени становник који из Београда чека сљедеће упутство; Србин у Црној Гори равноправан власник Црне Горе, а не гост чија се националност толерише до наредне промјене власти; Србин у Хрватској пуноправан грађанин Хрватске, а не комеморативни украс који се једном годишње положи уз вијенац. То не искључује културне, духовне и економске везе са Србијом, него их ослобађа улоге замјенске државности и трајног националног ванредног стања.
Такав преокрет, наравно, захтијева промјене и с друге стране: бошњачка политика мора престати да српску конститутивност у БиХ посматра као привремени уступак који треба постепено испразнити од стварног садржаја; садашња власт у Подгорици мора се досљедније ослободити насљеђа Ђукановићевог режима, док опозиција мора престати да српски идентитет третира као увезени поремећај и доказ нелојалности Црној Гори. Али ни Срби не могу захтијевати да буду конститутивни власници тих држава док их, по налогу свесрпских саборника истовремено описују као искључиво историјски бесмислене, неизљечиво непријатељске и погодне једино за напуштање. Не може се истовремено тражити пола куће и доказивати да кућа не постоји, поготово када је тзв. Свесрпски сабор тек папирнати тигар који свечано риче пред камерама, а нема ни политичку снагу ни историјску могућност да оствари циљеве које тако громогласно најављује.
У том смислу, БиХ као парадигма „остатка остатка Југославије“ није толико немогућа колико је немогућом чине самоиспуњујућа пророчанства о њеној немогућности. Ако се настави надметање малих народа у томе ко код комшија може изазвати већи страх, исход неће бити ни Српски св(иј)ет, ни унитарна Босна, ни вјечна Црна Гора без Срба или било који други облик националистичке фикције. Биће то простор празних школа, напуштених села и градова и све свечанијих сабора народа којих је између два саборовања све мање. Србима зато није потребно мање националне свијести, него политика која ће ту свијест претворити у слободу, сигурност и равноправност тамо гдје заиста живе. Све друго је сабирање симбола уз наставак одузимања људи до потпуне истраге и наше и њихове.
