Пише: Редакција
Одлука Управе полиције да санкционише организаторе, утврди одговорност због присуства малољетника који су конзумирали алкохол и позове родитеље да пријаве евентуално непримјерено понашање током наступа Драгомира Деспића Десингерице представља потез који заслужује подршку, али не зато што је ријеч о једном контроверзном извођачу, већ зато што држава коначно шаље поруку да закон не престаје да важи када се угасе свјетла у клубу.
Нико не треба да буде изнад закона, без обзира на популарност, број прегледа или комерцијални успјех. Ако су прекршени прописи, санкције су једини исправан одговор. Посебно када су у питању малољетници.
Међутим, било би погрешно сву кривицу свести на једног човјека. Десингерица није узрок проблема. Он је његова посљедица. И то тешка!
Он није феномен који је створио нове вриједности, већ производ друштва које је одустало од старих. Друштва које је годинама спуштало критеријуме, релативизовало вулгарност, претварало шок у маркетинг, дошло је ваљда на педаљ од провалије, јер када такво окружење награђује најекстремније понашање, није изненађење што управо оно постаје највидљивије.
Уставне измјене: Мање политике у правосуђу, више правила у самом Уставу
Посебно забрињава што су публика на таквим наступима често дјеца и малољетници. Они не долазе сами, неко им прода карту, неко их пусти у клуб, неко им точи алкохол, а неко годинама затвара очи пред чињеницом да су садржаји намијењени одраслима постали дио одрастања дјеце.
Зато је лицемјерно згражавати се само над извођачем. Друштво које је дозволило да малољетници редовно буду присутни на оваквим наступима, које је престало да поставља границе и које је бригу о дјеци препустило алгоритмима, тржишту, естрадним аветима једноставно нема право да се прави изненађеним када се суочи са посљедицама.
Овдје није ријеч о укусу, музичким жанровима или генерацијском јазу. Свако има право да слуша оно што жели. Али нико нема право да занемарује законску обавезу заштите малољетника. То није питање естетике, него јавне одговорности.
Зато треба поздравити реакцију институција. Не као напад на једног естрадног извођача, већ као подсјећање да постоје границе које се не смију прелазити. Истовремено, овај случај треба да буде повод за много озбиљније питање: како смо као друштво дошли до тога да нам је прихватљиво да дјеца буду публика спектакла чији је једини циљ да буде што шокантнији? Одговор на то питање много је важнији од судбине било које естрадне звијезде.
