Posle ovog pisma nikada više nećete Paju Vuisića gledati istovetno. Na stogodišnjicu rođenja Muzej knjige i putovanja i Muzej srpske književnosti Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat po prvi put javnosti objavljuju jedno ljubavno Pavla Vuisića njegovoj supruzi Mirjani, godinu dana posle njene smrti, po njenoj izričitoj želji. Pismo je prvo pročitano na Pajinom grobu u uskom krugu članova i priajtelja Udruženja Adligat.
„Niko Paju ne poznaje, niko. Ako javnost sazna kakav je bio prema meni, možda onda shvate koliki je bio emotivac. Možda onda shvate zašto ga je tako duboko pogađalo sve što se oko njega događalo – dekadencija vlasti i bogataša, plitkoća slave, masovno iskorišćavanje ljudi, pa i glumaca. Ja ne mogu da objavim pisma koja čuvam bolje nego oči u glavi, dok sam živa, jer verujem da on to ne bi još uvek želeo a i neprijatno mi je da me posle progone paparaci“, pričala je osnivaču Udruženja Adligat Viktoru Laziću Mirjana Vuisić.
„Ali ti dajem amanet, izloži pisma odmah u muzeju, a ne dozvoli da ih čitaju, a onda, kada me ne bude, objavi ih javnosti kako ti misliš da treba. Neka konačno svi saznaju ko je u stvari Paja. Ne, Paja nije bio velikan glume. On je bio velikan emocija“, naglasila je Mirjana Vuisić.
„Život je prema njima bio grub, ali su zato oni među sobom razvili nežnost neviđenih razmera. Jedno drugom su tepali. Pisma su napisana bebećim jezikom – „vojim te“, „Mimijanice moj najsađi“ „satki moj“ „neizmelno se vojimo“ napisano je skoro na svakoj stranici. Ta u svakom smislu krupna figura srpskog filma, taj neprikosnoveni samouvereni velikan, prepun je bio, gladan je bio samo nežnosti, nežnosti, nežnosti. Bolovao je jer nema dovoljno nežnosti u svetu, jer je sve što vidi toliko grublje od njega, nepogodno za tananost njegove duše. U više navrata je želeo da se ubije, o čemu mi je Mirjana više puta pričala. To nije učinio, ubeđen sam, samo zbog nje. Ljubav prema njoj ga je držala u životu, o čemu i piše“, izgovorio je na grobu Pavla Vusića 10. jula 2026. godine Viktor Lazić.
Lazić ističe da mu je Mirjana lično poklonila ljubavnu prepisku sa Pajom koja broji tridesetak pisama.
„Poštovao sam njenu želju i njenu intimu. Jedno pismo smo izložili tad u muzeju i bilo je na našoj stalnoj postavci, a iz poštovanja čak ni to pismo nisam želeo da pročitam dok je bila živa. Pekarsku kesu za burek punu pisama nisam od tad dirao. Kako sam ih otvorio iz njih se izlila nežnost pomešana sa surovošću života. Postade mi jasno zašto Mirjana nije želela da ih objavi za života i zašto je insistirala da budu objavljena posle njene smrti.“
Lazić ističe da je u planu stručna obrada, a zatim i objavljivanje celokupne prepiske i svih dokumenata koji se nalaze u Legatu Mirjane i Pavla Vuisića u Udruženju Adligat.
CITAT iz pisma:
Ne znam Mimijanice moj najsađi, ali čini mi se da ono koz život treba da jedem govna da bih mogao da budem srećan, želeo bih da uvek kada ih se najedem i zaslužim nagradu, da ti možeš kada ti nagradu donesem da kažeš: „Satki moj Pajo ti nisi jeo govna. To je posao koji si ladio zato se ti i ja neizmelno vojimo“ – onda bih miskiću najslađi mogao idućeg jutla da ponovo ispočetka. Ja kažem i sigulan sam u to; ovo što kažem nije slabost, ako nešto i jeste, to može da se nazove samo trenutnom depresijom koju je izazvalo tvoje odsustvo.
Izvor: RTS
