Пише: Алекса Ђилас
Да могу, пустио бих одмах генерала Ратка Младића из хашке тамнице. Чак и да му је здравствено стање одлично. А ево зашто.
Године 1983, као политички емигрант у Лондону, приредио сам са пријатељем Ванетом Ивановићем књигу „Зборник о људским правима“. У њој се, између осталог, залажемо за укидање смртне казне и за хуман поступак према затвореницима. Уз то сам присталица скандинавског правосудног система, у коме се лица старија од 70 година не могу држати у затвору и најдужа казна је 20 година.
Од када је Хашки трибунал основан, критиковао сам га и у нашој и у страној штампи као политизован и неправедан. И као пристрастан на штету Срба. Али нисам само због тога био против изручивања наших грађана трибуналу, већ и зато што она изазивају политичку нестабилност, ограничавају државни суверенитет, руше ауторитет нашег правосуђа. Неки моји пријатељи су се слагали са мном, неки не, али често се могло чути како Србија нема избора.
Моји аргументи против Хага ми и данас изгледају исправни, али не осуђујем наше политичаре који су попуштали. Зорана Ђинђића сам површно упознао за време студија филозофије као ангажованог левичара. Био је практичан и прагматичан, вешт и одлучан. Такав ће бити и као премијер и платити најскупљу цену. А мени се чини као да и Карла дел Понте увиђа да је Запад, због својих притисака и уцена, бар делимично крив за његову смрт.
Размишљајући о тим својим давним антихашким размишљањима, увиђам да сам, ако сам желео да будем доследан себи, морао да тражим да сви хашки затвореници буду пуштени. Али зар тек то не би био пут у правно беспуће?
У ствари, увек сам се осећао нелагодно када бих критиковао суђења за злочине у југословенским ратовима деведесетих. Јер идеје и идеологије, дела и недела, свих политичких вођа и војних команданата у ратовима распада Југославије потпуно су ми туђи, баш мрски. (Генерал Младић је сигурно на једном од првих места!) За мене су зато сви они криви. А ето, као да их браним.
Ласкам себи да сам велики и упорни борац за правну државу. Али и ту ми се јављају сумње. Постављам тако следеће питање: Да морам, рецимо, да судим сестри неког младог Бошњака који је настрадао у Сребреници, а која је извршила атентат на генерала Младића, да ли бих се строго држао закона или се трудио да закон изокренем и дам јој што блажу казну?
Ни овде није крај мојим недоумицама. Верујем (или се бар трудим да верујем) у хуманост и националну толеранцију, односно у дужност, неопходност супротстављања национализмима и ратовима. Истовремено се залажем за демократију. У њу не бих веровао да не мислим како је велика већина људи морална, човечна, има осећај за правду. Дакле, нисам ни циник ни нихилиста. Мада знам да демократске владе често греше, ипак се слажем са Черчиловом духовитом опаском да је демократија најгори политички систем осим свих осталих.
За мене, прихватање демократије значи и залагање за суђење поротом – да грађани који немају правног образовања проглашавају оптуженог за кривог или невиног. Јер ако постоји опште право гласа и грађани кроз њега одлучују чак и о рату и миру, зашто не би и о кривици једног човека? Доиста је порота битна демократска тековина која омогућује народу да контролише моћ државе.
Средином седамдесетих година студирао сам две године филозофију у Аустрији. Ишао сам на предавања и семинаре, читао филозофске књиге, учио немачки, али се и занимао за аустријску политику. Моји утисци су били врло повољни. Владе су добро радиле, парламентарни живот био миран, цивилизован.
Привреда је напредовала, незапослености готово да није било, школство и здравство били су доступни најширим слојевима. А ја сам добрим оценама на испитима зарадио добру стипендију! Аустрија је водила мирољубиву спољну политику, била независна од блокова, подржавала антиколонијалну борбу, али имала и наклоности за дисиденте у Источној Европи.
Алекса Ђилас: Црногорцима је Ђидо сувише сложен и разгранат, зато га неће
Аустрија се плашила повратка међуратне нестабилности, насиља, хаоса који су се завршили прикључењем 1938. Хитлеровој Немачкој. Зато су сви водећи политичари тежили компромису и водили рачуна да промене буду поступне. Говорило се да демократија не сме да иде испред друштвених процеса.
Али ова мудра умереност је била примењивана и где јој никако није место – у гоњењу нацистичких злочинаца. Намерно нису узимани у обзир лако доступни докази о њиховим неделима и одуговлачило се са подизањем оптужница. Баш у време када сам ја био у Аустрији, поротници су често – чак у осамдесет посто случајева! – доносили ослобађајуће пресуде. Нису проглашавани за криве ни непосредни учесници у Холокаусту.
Зашто? Традиције покоравања држави, антисемитизам, мржња према Словенима, широко прихватање десничарских идеја и учешће у Хитлеровој војсци – све то је доприносило да уместо да правда буде слепа, то буду поротници. У ствари, друштво је претходно у великој мери прихватило бивше нацисте, самим тим им и опростило.
Шта би било да су уместо трибунала у Хагу злочинцима са подручја бивше Југославије, из „региона“, судили наши судови и наше пороте – Србима српске, Хрватима хрватске, итд.? Нема сумње да би велика већина била ослобођена оптужби. Можда је онда трибунал у Хагу, какав је да је, ипак оправдан? У најбољем случају, тек донекле. Јер његова главна улога је требало да буде да доведе до колективне катарзе, прочишћења, тиме што ће уверити народе да су у њихово име почињена тешка недела. А у томе углавном није успео. Већину није уверио у своју праведност, а када се злочинци враћају кући после издржане казне, многи их дочекују као хероје. Дакле, на неки начин ипак остају некажњени.
Да ли можемо очекивати да ће суд историје донети правду која је промакла трибуналу у Хагу? Како сада ствари стоје, не треба бити оптимиста. У суду историје, историчари су и тужиоци, и судије, и поротници. У својим књигама, они осуђују или ослобађају. А у нашем „региону“, историчари у великој већини виде себе као првенствено бранитеље националних интереса, борце за „свој народ“. Зато генерал Младић може да се нада похвалним текстовима у уџбеницима историје, а и великом споменику и гробници увек окићеној цвећем.
Алекса Ђилас у „Релативизацији“: Шта треба ценити код Јосипа Броза (други дио)
Извор: НИН, бр. 3940, 2.7.2026, стр. 24-25.
