Пише: Вук Бачановић
Сваког 11. јула јавни простор на простору бивше Југославије готово по правилу постаје поприште исте, одавно предвидљиве расправе. Једни понављају да је у Сребреници почињен геноцид, други то одлучно одбацују. Као да се сва трагедија осам хиљада прекинутих живота, хиљада ожалошћених породица и једног дубоко рањеног друштва може свести на један једини одговор: „да“ или „не“. А управо нас најозбиљнија међународноправна литература учи да је ствар далеко сложенија. Не зато што би спорила размјере злочина, него зато што ни сама правна наука не тврди да једна ријеч, па макар она била и најтежа у њеном рјечнику, може исцрпити пуно значење људске трагедије.
Пресуда Претресног вијећа Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију у предмету против Радислава Крстића из 2001. године представљала је прекретницу у развоју међународног кривичног права. По први пут је један међународни суд закључио да су злочини почињени у Сребреници у јулу 1995. године представљали геноцид у смислу Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948. године. Жалбено вијеће је 2004. године потврдило ову правну квалификацију, иако је преиначило Крстићев облик кривичне одговорности, док су касније пресуде у предметима Поповић и други, Толимир, Караџић и Младић у суштини прихватиле и даље разрадиле правне стандарде успостављене управо у предмету Крстић. Тако је ова пресуда постала темељ цјелокупне касније судске праксе о Сребреници.
Шта је, заправо, суштина хашких пресуда?
Међу најпознатијим браниоцима правног промишљања које је произашло из пресуде Крстићу налазе се професор међународног права Пајам Ахаван са Универзитета Мекгил, некадашњи правни савјетник Канцеларије тужиоца ICTY, професор Антонио Касезе, први предсједник Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију и један од најзначајнијих савремених теоретичара међународног кривичног права, као и професор Лери Меј, амерички филозоф права, који је у својим радовима о геноциду и злочинима против човјечности бранио правно образложење Трибунала. Њихови ставови прихваћени су и у бројним каснијим коментарима Конвенције о геноциду и међународног кривичног права, те су значајно утицали на начин на који се данас тумачи злочин геноцида у међународној судској пракси.
Заједничко овим ауторима јесте увјерење да геноцид није нужно усмјерен на физичко уништење читавог народа, већ да Конвенција из 1948. године допушта да се „значајан дио“ заштићене групе може односити и на њен географски или симболички кључни сегмент. Полазећи од таквог тумачења, Антонио Касезе је истицао да се геноцидна намјера може односити и на уништење дијела групе који је од пресудног значаја за њен опстанак на одређеном простору, док је Пајам Ахаван наглашавао да Конвенција није створена само ради кажњавања већ и ради спречавања процеса уништавања људских заједница, па њено тумачење мора бити довољно динамично да одговори савременим облицима масовних злочина. Лери Меј је, са становишта моралне филозофије, бранио став да је систематско уклањање једног суштинског дијела заштићене групе напад на сам њен колективни идентитет, чак и када физички нису уништени сви њени припадници. Из таквог разумијевања произлази и њихов закључак да су ликвидација већине војно способних мушкараца у Сребреници, уз истовремено присилно премјештање жена, дјеце и стараца, могли оправдано упућивати на намјеру трајног уништења локалне бошњачке заједнице као суштинског дијела шире заштићене групе.
Геноцид и да ли га је могуће правоваљано дефинисати?
Истовремено, управо зато што је представљала преседан у тумачењу једног од најрестриктивније дефинисаних злочина у међународном праву, пресуда Крстић изазвала је снажан научни одјек који је остао готово непримијећен у јавности бивших југословенских република, те му је зато потребно поклонити нешто више пажње од етаблираних ставова. Занимљиво је да су најозбиљније критике дошле од водећих свјетских стручњака за међународно кривично право и студије геноцида. Међу њима су били Вилијам Шабас, један од најцитиранијих свјетских аутора о Конвенцији о геноциду; Клаус Крес, професор међународног кривичног права на Универзитету у Келну и један од водећих теоретичара Међународног кривичног суда; Кетрин Саутвик, правница са Универзитета Јејл, чија је анализа предмета Крстић објављена у Yale Human Rights and Development Law Journal; те француски историчар и љекар Ив Тернон, један од пионира савремених компаративних студија геноцида. Иако су полазили од различитих научних традиција и нису увијек долазили до истих закључака, сви су сматрали да пресуда отвара важна питања која заслужују озбиљну стручну расправу.
Заједничко свим овим ауторима јесте да ниједан од њих није доводио у питање чињеницу да су у Сребреници почињени масовни злочини нити размјере страдања бошњачког становништва. Њихова критика била је усмјерена искључиво на правно образложење којим је Трибунал дошао до квалификације геноцида. Према њиховом мишљењу, пресуда је проширила значење појединих елемената Конвенције из 1948. године далеко изван њеног изворног текста и намјере њених твораца, прије свега када је ријеч о доказивању посебне геноцидне намјере (dolus specialis), тумачењу појма „уништења значајног дијела групе“ и постепеном приближавању правних појмова геноцида и етничког чишћења. Управо због тога, умјесто политичке расправе, услиједила је широка академска дебата о томе да ли је судска пракса остала у границама Конвенције или је, судским тумачењем, створила ново разумијевање злочина геноцида.
Шабас је међу првима указао да је Конвенција о геноциду из 1948. године настала као свјесно ограничен правни инструмент. Њени творци намјерно су одбацили појам културног геноцида, ограничили заштићене групе и инсистирали да је суштина овог злочина физичко или биолошко уништење једне националне, етничке, расне или вјерске групе. Због тога је упозорио да је судска пракса ICTY, а посебно пресуда у предмету Крстић, постепено проширила значење Конвенције без њене формалне измјене. По његовом мишљењу, прихватање све ширег тумачења појма уништења, субјективнијег одређивања заштићене групе и све мање јасне разлике између геноцида и етничког чишћења представљају значајан отклон од првобитне концепције Рафаела Лемкина и аутора Конвенције. Истовремено, Шабас је указивао да ни након првих пресуда ICTY није било коначно разјашњено најважније питање: да ли је заиста постојао организовани план уништења босанских Муслимана као групе у смислу Конвенције.
Клаус Крес је критику усмјерио прије свега на начин на који је Међународни суд правде 2007. године прихватио закључке ICTY. Иако је поздравио поједина разјашњења која је Суд дао у погледу појма заштићене групе и односа етничког чишћења и геноцида, сматрао је да Суд није понудио довољно кохерентно образложење зашто прихвата да је у Сребреници почињен геноцид. Према његовом мишљењу, није било довољно позвати се на ранију судску праксу Трибунала, већ је било неопходно самостално одговорити на озбиљне правне приговоре који су се већ појавили у научној литератури. Истовремено, Крес је наглашавао да је геноцид, по својој историјској и правној природи, незамислив без организованог и координисаног плана уништења, јер управо такав контекст овај злочин разликује од свих других облика масовног насиља.
Кетрин Саутвик је у својој опсежној анализи пресуде Крстић, објављеној у Yale Human Rights and Development Law Journal, прихватила чињеничне налазе Трибунала о масовним погубљењима и присилном премјештању бошњачког становништва из Сребренице, али је довела у питање правну аргументацију којом је Суд дошао до закључка о постојању посебне геноцидне намјере (dolus specialis), која представља суштински елемент злочина геноцида. По њеном мишљењу, Претресно вијеће није довољно озбиљно размотрило могућност да је непосредни мотив ликвидације војно способних муслиманских мушкараца био елиминисање војне пријетње, осигуравање контроле над територијом и спречавање будућег војног отпора, а не намјера да се униште босански Муслимани као заштићена етничка група. Саутвик је сматрала да Суд није могао једноставно занемарити питање мотива, јер је управо разликовање мотива од специфичне намјере кључно за правилну примјену Конвенције о геноциду. Ако је циљ био војни или територијални, онда, према њеном тумачењу, та чињеница мора бити озбиљно размотрена приликом утврђивања да ли је заиста постојала намјера уништења групе као такве.
Једнако оштру критику упутила је и начину на који је Трибунал протумачио кључне појмове Конвенције. Посебно је оспорила закључак да убиство војно способних мушкараца, уз истовремено организовано премјештање жена, дјеце и стараца, може представљати „уништење значајног дијела“ заштићене групе. По њеном мишљењу, Суд је превише растегао значење појмова „уништити“ и „у дијелу“, ослањајући се више на претпоставку да локална заједница више неће моћи да опстане него на доказ да је постојала намјера физичког уништења те групе. Указала је да чињеница да су жене, дјеца и старци организовано пребачени на територију под контролом Армије БиХ представља околност која мора бити пажљиво правно анализирана, јер може упућивати на закључак да је циљ био протјеривање и трајно уклањање становништва са одређене територије, што је обиљежје етничког чишћења, а не нужно и геноцида. Према њој, Суд је тиме практично прихватио да се уништење локалне заједнице може изједначити са уништењем дијела читаве етничке групе, иако такво тумачење не произлази јасно ни из текста Конвенције ни из њене дотадашње примјене.
Саутвик је упозорила да овакво тумачење има много шире посљедице од самог предмета Крстић. По њеном мишљењу, прекомјерним ширењем појма геноцида постепено се брише разлика између геноцида, етничког чишћења и злочина против човјечности, што може угрозити досљедност и универзалну примјену међународног кривичног права. Управо зато закључује да би правна квалификација злочина против човјечности у овом случају била досљеднија Конвенцији о геноциду, а да притом ни на који начин не би умањила тежину почињених злочина, моралну осуду њихових извршилаца нити обавезу међународне заједнице да реагује на масовна страдања. Штавише, она предлаже супротан приступ: умјесто ширења дефиниције геноцида, треба проширити међународноправну обавезу спречавања и кажњавања свих масовних злочина, укључујући и оне код којих није могуће доказати специфичну геноцидну намјеру.
Сличном линијом, али из перспективе историје геноцида, кретао се и Ив Тернон. Он је прихватао да је Сребреница представљала најтежи појединачни злочин у ратовима у бившој Југославији и говорио је о „геноцидном чину“, али је истовремено сматрао да се историјски појам геноцида не може свести на један локализован масакр, ма колико он био стравичан. Према његовом тумачењу, геноцид подразумијева систематско и планско уништавање значајног дијела читаве заштићене групе на ширем простору, без обзира на пол и узраст жртава, као што је био случај са Јерменима, Јеврејима или Тутсима. Управо зато упозорио је да је квалификација Сребренице као геноцида отворила „Пандорину кутију“, јер би постепено могла замаглити границу између геноцида, етничког чишћења и злочина против човјечности, што би, по његовом мишљењу, дугорочно угрозило правну прецизност самог појма геноцида.
Народи и човјечанство
Посебан заокрет у овој расправи доноси једна од најугледнијих америчких стручњакиња за међународно кривично право Мадлен Морис, која питање више не поставља на нивоу тумачења Конвенције о геноциду, већ, из понешто другачије перспекиве, на нивоу саме моралне филозофије међународног права. По њеном мишљењу, није саморазумљиво, ни са моралног ни са нормативног становишта, да је злочин почињен са намјером уништења групе одређене расом, етницитетом, држављанством или религијом нужно страшнији од злочина чији је циљ уништење неке друге, макар и потпуно произвољно одабране групе људи. Злочин против човјечности, сматра Морис, већ сам по себи носи најтежу могућу моралну осуду и у потпуности изражава тежину таквог чина. Покушај да се унутар масовних злочина успостави својеврсна хијерархија ужаса, у којој би геноцид био издвојен као категорија изнад свих осталих, по њој више прикрива него што открива стварну величину људске трагедије, јер посредно умањује тежину злочина против човјечности. Управо зато Морис иде корак даље од већине аутора и износи провокативан став да би радије видјела да геноцид није издвојен као засебно кривично дјело, већ да остане у оквиру шире категорије злочина против човјечности.
Управо тај угао разара и наизглед ублажујућу формулу да су убијени Бошњаци Сребренице били „само“ људи способни да носе оружје. Способност да се носи оружје није злочин, нити човјека претвара у легитимну мету када је заробљен, разоружан и стављен под контролу. У тренутку стријељања они више нису били „војна пријетња“, него заточени људи којима је одузета свака могућност отпора. Формула „војно способни мушкарци“ зато не објашњава злочин, него га језички удаљава од онога што се заиста догодило: хиљаде појединачних живота сведене су на једну апстрактну категорију, а затим уништене.
Морисина аргументација подсјећа да морална тежина злочина не зависи од тога у коју су правну или социолошку групу жртве сврстане. Чак и када би починиоци све мушкарце посматрали као могуће будуће борце, намјерно погубљење заробљеника по тој општој претпоставци остаје масовно уништавање људи због особине која им је колективно приписана. Израз „способни да носе оружје“ не може избрисати чињеницу да су међу њима били синови, очеви, малољетници, старци и цивили, нити може претворити организовано стријељање беспомоћних људи у војну операцију. Он само показује колико политички језик може постати средство дехуманизације жртве.
Управо због тога ова расправа о правним квалификацијама не би смјела постати замјена за разумијевање људске патње. Мадлен Морис с правом упозорава да право понекад, настојећи да направи хијерархију најтежих злочина, ризикује да засјени саму величину људског страдања. У том упозорењу крије се важна истина.
Геноцид као духовна категорија
Ријеч геноцид (од грчког γένος – народ, род и латинског caedere – убити) у српском, односно босанском језику није само правни термин. Њен најдословнији превод јесте народоубиство. Она не говори о само бројевима, статистици или правним категоријама. Она говори о томе да је неко донио одлуку да један народ остане без својих људи. Управо зато та ријеч није само правни појам; она је један од најстрашнијих израза које је људски разум може створити. Прије него што је латинска кованица ушла у суднице и правне коментаре, српски/босански термини као покољ, и убиство народа су у људску савјест продрли као покушај да се именује зло које превазилази уобичајене представе о злочину. Али ниједна ријеч, ма колико тешка била, не може сама обухватити дубину онога што се догоди када човјек свјесно приступи уништавању другог човјека. Зато то више није само питање права. То постаје питање историје, антропологије, теологије и, на крају, питање наше сопствене савјести.
За српски народ Сребреница – без обзира на правне квалификације и мишљења различитих стручњака за међународно право – остаје најтежи злочин почињен у његово име у модерној историји. Управо зато што је XX вијек за Србе био вијек незамисливих страдања, од албанске голготе и Првог свјетског рата, преко Јасеновца, Јадовна, Пребиловаца и безбројних других мјеста гдје су Срби искусили шта значи народоубиство, Сребреница представља страшан не само политички, војни, већ и суштаствено духовни пораз на самом крају тог истог вијека. Народ који је толико пута ридао над својим јамама и својим гробљима морао је боље од других разумјети шта значи када мајка остаје без сина, када дијете остаје без оца и када земља годинама крије кости оних који се никада неће вратити. Управо зато Сребреница није само историјски него и кључно морално питање, који се не тиче само бошњачких жртава и њихових породица које су претрпиле незамисливу бол, него и колективне српске савјести.
Православно предање учи да је сваки човјек икона Божја. Зато масовно убиство никада није само уништавање живота; оно је покушај брисања свештеног лика Божјег из материјалног свијета. У том смислу, ријеч народоубиство не означава само уништење једног народа него и рану нанесену читавом човјечанству. Због тога ниједна пресуда или правно промишљање, ма како они гласили, не могу бити посљедња ријеч о Сребреници. Посљедњу ријеч морају имати истина, саосјећање и покајање.
Јер тек заједница која у сузи „другога“ препозна исту бол која је текла његовом историјом, и која над туђим мртвима утиша сваки изговор и сваку мржњу, постаје истински достојна да и њене ране буду примљене са истинском љубављу и разумијевањем простога човјека, што је далеко врједније од сваког глобалног тврђења геноцидног политичког пазара. То нема никакве везе са политичком трговином геноцидом, у којој мртви, туга и сјећања постају дипломатски капитал, средство притиска, цјенкања и оружје против живих. Истинско памћење не пита каква се корист може извући од жртве, или њеног признавања као такве, већ како се пред њом може стајати са пијететом без бјеснила, лажи, користољубља, политиканства и мржње.
