Пише: проф. мр. Вељо Станишић, судски процјенитељ ликовне и примијењене умјетности
Осврт на изложбу награђених радова на конкурсу за споменик Петру II Петровићу Његошу (26. 1. 2026. Године, општина Никшић)
Првонаграђени рад није интерпретација ни компилација, већ првенствено рјешење које у потпуности слиједи већ постојећи узор. Наиме, ријеч је о два и по метра високом споменику љекару Парцелзусу из 1943. године у Салцбургу (Аустрија), аутора Јозефа Торака (1889 – 1952). Торак је био један од најистакнутијих вајара Трећег рајха и један од омиљених Хитлерових умјетника (Википедија).
Сами концепт идејног рјешења, са системском структуром рада (сједећа или полусједећа фигура са рефлексом на мисаони контекст, композиција, анатомија, гест, покрет, став и моделовање упрошћене форме), преузет је у потпуности. То је више него очигледно, што су уочили и грађани, о чему свједоче бројне објаве на друштвеним мрежама.
Такав утисак додатно потврђује и образложење стручне комисије од 15. 6. 2026. године, које се углавном заснива на уопштеним вриједносним оцјенама, без конкретног образложења кључних оцјена. Навешћу кључни сегмент: ‚‚…умјесто монументалности засноване на портрету и просторном ширењу форме, аутор се опредјељује за затворену и сабрану композицију која простор активира суптилно подстичући посматрача на промишљање универзалних питања људског постојања …” (Питање сличности ове формулације са другим текстовима овдје неће бити предмет разматрања.) Логично се намеће питање: на којег се аутора и на које дјело ова формулација односи – на споменик Парацелзусу или на споменик Његошу? (РТВ Никшић, 24. јун 2026.)
Најбоље идејно рјешење споменика Његошу у Никшићу осмислио Игор Ђорђевић
И непосредним визуелним запажањем и теоријском анализом потврђује се идентичност ова два рјешења. Могло би се говорити о свега десет одсто ауторске инвенције, која се огледа у деструисаној анатомији фигуре, набаченој црногорској ношњи, промијењеном положају руке и упрошћеној интерпретацији лика преузетој са Мештровићевих портрета. Уколико су наведене измјене резултат ауторске инвенције или употребе вјештачке интелигенције, оне ни у ком случају не мијењају суштинску подударност ова два рјешења.
Сви наведени елементи нијесу могли да прикрију чињеницу да је рјешење преузето, нити да раду обезбиједе ауторски интегритет или основ за његово оцјењивање као аутентичног ауторског остварења. Да је могућност подударања умјетничких исказа испод 0,1%, потврђује досадашње умјетничко искуство. Да је у рјешењу макар задржана кугла, а у другу руку додат билијарски штап, могло би се говорити о обради теме према постојећем узору, који би аутор требало да именује. То би отворило могућност да се о раду формира наратив о контемплацији прије билијарског поентирања… Кад је ријеч о вјештачкој интелигенцији, сваки грађанин може да унесе одговарајући упит на основу одабраног узора и генерише идејно рјешење. Примјера ради, може затражити да Његош буде представљен као у овом случају или, рецимо, као космонаут, пастир или ратник.
Парадоксално, ‚‚стручна комисија – жири”, је у конкурсном упутству од 26. 1. 2026. године потенцијалним ауторима нагласила да децидно преношење није прихватљиво, а упркос том упутству и другонаграђено и трећенаграђено решење карактерише дословно преношење лика са дате изворне грађе (синдром рибље памети).
У односу на овај фијаско, може се рећи да је споменик Љубу Чупићу у Никшићу коректнији од овог Његошу, иако је дилетантски измоделован, наивни приказ, али, ипак, са потенцијалом да буди неку емоцију. Све у свему, награђена анахрона рјешења представљају еманацију културне инфериорности, провинцијске свијести и лоповског духа.
Такође, континуирано истрајавање на приказивању Његошевог лика са фацијалним гримасама, карактеристичним за поједине умјетнике сецесије из прве половине 20. вијека, више је него неувјерљиво. Опште је познато да мишљење продуховљује човјеково лице, а не да на њему производи гримасе. Оне су прије карактеристичне за друге видове тјелесног напрезања. Рецимо, за глупост се каже да ‚‚боли“, па се, метафорично говорећи, може препознати и на нечијем лицу у виду гримасе.
Срећно, Никшићу! Срећно, Црна Горо!
