Пише: економиста мр. Стеван Гајевић
Хипербореја је једна од оних митских земаља које више говоре о човјековој чежњи него о географији. Стари грчки писци попут Платона Хпрбореју су смјестили на сјевер, „иза Бореја“, иза сјеверног вјетра, у простор свјетлости, дугог живота, мира, обиља и нарочите блискости са божанским. Код Грка Хипербореја није била само далека земља, него слика савршеног поретка: мјесто гдје природа није непријатељ човјека, гдје народ живи у складу, гдје вријеме тече другачије, а живот није стална борба за опстанак.
У том смислу, Хипербореју су посматрали не само као мит о непознатој земљи. Она је мит о људској потреби да негдје постоји бољи свијет. Свијет у којем је све уређеније, чистије, богатије, праведније и узвишеније него овдје гдје живимо. Свака епоха има своју Хипербореју, савремени човјек је тражи у политичким пројектима, идеологијама, обећањима, интеграцијама и великим ријечима.
Српски археолог Милоје Васић, истражујући Винчу, ишао је много даље од уског археолошког описа налаза. Он је у Винчи у “Дунавској цивилизацији” видио трагове великог културног и духовног свијета, свијета без рата у хармонији са природом, а у појединим тумачењима повезивао је винчански простор са старим грчким представама о Хиперборејцима. Истини за вољу Винчанска култура је имала све атрибуте једног митског бескласног друштва, друштва које је обрађивало и користило метал далеко у неолиту и друштва у којем нису запажени трагови насиља. Ова теза не мора се узимати као коначан археолошки доказ, нити је као такву узимамо јер није тема овог есеја али оно што јесте важно је да је постојала цивилизација прије грчке која је обухватале европске просторе на којим ми живимо а која је имала алфабетско писмо, улице, градове и обраду метала. За нашу тему неупоредиво је важније да постојање овакве цивилизације са центром на простору данашњег Београда и Балкана, руши једну дубоку и штетну представу — да смо ми само периферија Европе.
Ако је Винча један од најстаријих културних слојева Европе, ако је Подунавље простор великих праисторијских насеља, симболике, заната, размјене и обраде метала, онда Балкан није предворје европске цивилизације, него један од њених најстаријих темеља. Ми не помињемо Винчу зато да бисмо доказивали да смо „старији од свих“, нити да бисмо се такмичили са другим народима у митолошкој археологији. Винчу помињемо да бисмо подсјетили да Европа не почиње у Бриселу, да се европски идентитет не добија на шалтеру, нити се цивилизација стиче даном приступања некој организацији.
Још је Бизмарк говорио да је Балкан дио блиског истока те да он почиње Балканском улицом у Минхену.
Овдје настаје парадокс нашег времена. Народи који живе на простору врло старих европских слојева данас често говоре о Европи на начин као да тек треба да буду примљени у цивилизацију. Као да нам је потребно спољашње признање да бисмо постали оно што већ историјски јесмо. Као да ћемо тек уласком у Европску унију постати Европљани, иако су наши простори вјековима били раскрсница античког, византијског, словенског, медитеранског, хришћанског, оријенталног и средњоевропског свијета.
У том смислу волим да кажем да смо ми први Европљани али и последњи уколико питате такво нешто неког у Бриселу.
Не можемо олако подвући знак једнакости између Европе и Европске уније. Европа је континент дугог трајања, простор који су његови народи, језици, вјере, ратови, градови, универзитети, сељаци, занатлије, морепловци и мислиоци обликовали кроз вјекове, често мукотрпно и крваво. Европска унија је, насупрот томе, новија политичка творевина, настала из потребе за миром, тржиштем и институционалним повезивањем, али она није исто што и Европа у њеном историјском, културном и духовном значењу.
Проблем настаје онда када Европска унија почне да се представља као једини легитимни израз Европе, као да изван њених процедура нема европског идентитета. Тада се богата европска самосвијест, саткана од народа, предања, језика, различитости и историјских искустава, своди на модел унитарне потрошачке државе: грађанин постаје потрошач, култура постаје декор, а историја сметња новом административном поретку. Зато питање није да ли треба бити против европског повезивања, него да ли смијемо пристати да се Европа као цивилизација замијени Европском унијом као бирократским пројектом.
Савремени човјек у Црној Гори своју Хипербореју све чешће не тражи у предању, раду, земљи, знању и унутрашњем поретку, него у Европској унији. У нашем јавном говору она се не приказује само као политички и економски савез, већ као нека врста обећане земље, нама старијима познате под старим изразом „земља Дембелија“ — простор лаког, сигурног и удобног живота, ослобођеног напора, одрицања и стварања. У тој представи ЕУ постаје земља реда, плата, институција, фондова, сигурности и изобиља; мјесто на којем ће се, готово магијски, ријешити оно што сами деценијама нијесмо умјели или нијесмо хтјели да ријешимо.
Зато улазак у Европску унију у нашем политичком наративу поприма скоро митски карактер: то више није само институционални процес, него прелазак из хаоса у ред, из сиромаштва у благостање, из провинције у центар, из историје у срећну будућност. Умјесто тешког питања шта морамо промијенити у себи, у својој држави, економији, школи, породици и радним навикама, нуди нам се лакша слика: довољно је стићи „тамо“, и живот ће коначно постати уређен.
Дубљи теоријски оквир оваквог духа може се тражити и у насљеђу културне револуције 1968. године, која је под паролама слободе често отворила и побуну против ауторитета, хијерархије, дисциплине, професора, оца, рада и наслијеђеног поретка. Од тада се у европском човјеку све снажније развија сан о праву без дужности, слободи без одговорности и једнакости без заслуге. Када се тај дух спусти на малу и економски рањиву земљу, добија се наша локална верзија исте заблуде: очекивање да се историја, сиромаштво и нерад могу превазићи приступањем једном великом систему, а не обновом сопствене радне и моралне снаге.
Политичари ову слику радо хране, јер је лакше обећавати долазак у уређени свијет него објашњавати цијену тог уређења. Они о Европској унији најчешће не говоре као о простору правила, конкуренције, дисциплине, рада, производње и одговорности, већ као о вратима иза којих нас чека нека велика историјска накнада за све наше пропуштене реформе. Као да ће буџет сам постати стабилан, зараде саме порасти, млади сами остати, институције саме прорадити, а новац сам пронаћи пут до наших општина, плата и домаћинстава.
Стеван Гајевић: Између готовине и алгоритма – куда иде новац?
У таквом говору готово да нема Европе као цивилизације. Ријетко се помињу њене културне различитости, народи, језици, универзитети, манастири, катедрале, филозофи, научници, писци, умјетници, државници и велике историјске личности које су је стварале. Европа се своди на фондове, стандарде, процедуре, поглавља и приступне рокове. Тако замишљена Европска унија постаје нова Хипербореја савременог црногорског човјека — не она античка и аполонска, земља свјетлости и вишег реда, него административна и потрошачка земља обећаног комфора.
У таквој представи савремени човјек, исцрпљен сопственом празнином, не тражи више истину, поредак и смисао у себи, у предању, у раду и дисциплини, него у великом спољашњем центру који треба да га преобрази. Он не жели да се врати себи, него да буде примљен негдје другдје. Не жели обнову сопствене куће, него пресељење у туђу уређеност.
Зато је европски сан у Црној Гори двострук. Са једне стране, он је разумљив. Мале земље траже стабилност, тржиште, сигурност, правила и већи простор. Није спорно да Европска унија може донијети важне институционалне и економске користи. Али са друге стране, опасно је када се политички савез претвори у мит о избављењу. Јер народ који своју Хипербореју тражи само изван себе лако заборави да ни једна земља изобиља не прима оне који нијесу спремни да раде, производе, уче, штеде, планирају и бране сопствено достојанство.
Европска унија није Хипербореја. Она није митска земља изобиља, него сложен политички, економски и бирократски поредак, са својим интересима, кризама. Данашња ЕУ све мање личи на стару културну Европу народа, а све више на простор регулатива, администрације, геополитичке мобилизације и производње новог Европљанина који не памти превише, не пита много и нема снажну везу са прецима.
Црна Гора, зато, не би смјела да иде према Европској унији као народ без историје који моли да буде примљен у цивилизацију. Она би морала да иде као мала, али стара европска земља, свјесна да се Европа не добија, него се носи. Наша Хипербореја не смије бити само Брисел, фондови и обећање виших плата. Она мора бити и сјећање на земљу, на претке, на рад, на језик, на културу, на државу и на одговорност.
Јер ако у Европу уђемо без себе, ући ћемо само као територија.
