Пише: Александар Павловић
Двобој између Бановић Страхиње и Влах-Алије трећа је и последња сцена у којој љуба има активну улогу, коју додуше овде видимо не кроз њене речи него кроз дела.
За разлику од других певача, који Страхињу јасно приказују као надмоћнијег од непријатеља (у Ферићевој бугарштици, на пример, Алију спопадну крваве пене, а Страхињу само беле пене, што је знак да Турчин посустаје), Милија је свом јунаку супротставио достојног, штавише физички надмоћнијег противника, ког описује као „мучну алу, силна Влах-Алију“, дакле поредећи га са аждајом.
„Непобедиви“ Влах-Алија
Влах-Алијино копље не погађа Страхињу само зато што он „има ђога коња од мегдана“ који се спусти на колена, када Турчин удара буздованом, избацује Страхињу из седла, али кад Страхиња њега удара „из седла га маћи не могаше“. Коначно, када су све оружје поломили, сјашу па крену да се рву „љетни дан до подне“. Најзад, почне да их издаје снага, али док Турчина беле „пјене попануше/ Страхин-бана бјеле, па крваве“, што значи „крвави зној“, односно да му је живот на издисају.
Управо у том тренутку „кад бану мука досадила“, дакле када осећа да губи двобој, он зове љубу да одлучи победника:
Удри, љубо, мене, ја Турчина:
Мисли, љубо, кога тебе драго.
Ни Турчин, међутим, није мутав. Уместо Страхињиног достојанственог и витешког удри мене или њега, Влах-Алија јој два пута, на почетку и на крају, експлицитно каже да удари Страхињу, а приде јој обећава и да ће је волети заувек („Мене бити мила до вијека“) и обасути раскоши, богатством и окружити слушкињама.
Истини за вољу, иако Страхиња своје обраћање љуби исказује достојанственије од Влах-Алије, ипак се не би могло рећи да је позив који упућује љуби неутралан. Понављам, Страхиња јој се обраћа први, у тренутку када губи двобој, и апелује на њу да изабере онога који јој је дражи. Ма колико изазовно било овде спекулисати шта је Страхиња овим мислио и намеравао, ваља нам остати унутар конвенција српске епике, која само изузетно представља директно шта јунаци мисле и о чему размишљају, а њихов унутрашњи свет или изоставља потпуно или донекле представља, али путем устаљених фраза или гестова датих споља. Стога, ићи ћу овде у психолошку анализу само донде докле ју је експлицитно назначио сам певач и у оквирима законитости жанра. Враћајући се с овом оградом анализи стихова, мислим да је извесно да се Страхиња љуби обратио за помоћ.
То, просто, произлази из чињенице да, након неутралног „удри љубо, мене, ја Турчина“, бан изговара још нешто: „Мисли, љубо, кога тебе драго.“ Елементарна логика нам, стога, налаже да закључимо како јунак овде заправо не рачуна с могућношћу да је Влах-Алија љуби дражи од њега, јер да јесте, не би је ни звао да одлучи двобој. Да је овај здраворазумски закључак исправан, потврђује певач који, у тренутку кад љуба удара Страхињу, вели: „Препаде се Страхинићу бане/ Ђе погибе лудо и безумно.“ Најбоље објашњење зашто би његова погибија била луда и безумна видим не у томе што он иде у потеру за женом, што одлази сам у турску војску, што не одустаје иако му је стари дервиш рекао да је Влах-Алија „ала“ и непобедив, већ што гине од руке сопствене жене, коју је сам позвао да одлучи двобој. То је, по мени, једино што је у његовим поступцима лудо и безумно, док је све остало што сам навео јуначко и часно по мерилима ратничко-патријархалног динарског света.
Да ли љуба намерно удара Страхињу?
Остаје још да донесемо кључни суд о љубином поступку – удара ли она мужа намерно, такорећи с предумишљајем, или нехотице и у афекту? У Милијиној песми „Бановић Страхиња“ видимо јасно да је овде у питању „злочин са предумишљајем“:
лако скочи ка да се помами,
она нађе један комад сабље,
зави комад у везени јаглук
да јој билу руку не обрани,
па облеће и отуд и отуд,
чува главу Турчин-Влах-Алије,
а ошину господара свога.
Дакле, она обавља припремне радње, сасвим рационално поступа у овако драматичним тренуцима – завија комад сабље у марамицу да се не би посекла и, најзад, опрезно обилази око мегданџија („облеће и отуд и отуд“), пазећи да случајно не повреди Турчина („чува главу Турчин-Влах-Алије“) и тражи најбољи положај из ког ће најсигурније и најбоље ударити управо онога кога жели, Страхињу. Ово њено хладнокрвно и нечасно држање у драматичним околностима неодољиво подсећа на понашање њеног оца Југ-Богдана, који се у трену мири с њеним губитком („Нека иде, враг је однесао!“)
Певач је, дакле, њен напад на Страхињу брижљиво и доследно мотивисао, развијајући љубин лик кроз три критичне сцене. Најпре, док се Страхиња приближава Влах-Алијином шатору, пратимо њене перцепције, видимо је како мирно разгледа околину око себе док јој Влах-Алија спава у крилу, што сугерише да се она брзо навикла на новонастале околности те да свој положај не доживљава трагично. Затим, када угледа Страхињу, она буди Влах-Алију и упозорава га на његов долазак, који доживљава као претњу и опасност („сад ће мене очи извадити“), а не као прилику за избављење. Тиме је певач сасвим уверљиво мотивисао и припремио љубин поступак током двобоја, током кога она намерно и свесно насрће на мужа.
Све док му није затребала њихова помоћ, Страхиња није знао какви су стварно Југовићи – веровао је да су прави јунаци, да држе до части и морала, да су му „главни пријатељи“ у двоструком смислу савезништва и врлине, а испоставило се да су кукавице и издајници. Исти се случај поновио када му је затребала помоћ Југове ћерке, и када је ту помоћ очекивао. Тек тада је видео да је и она иста као и остали Југовићи – отуда, њен покушај да убије Страхињу само је театралнији, али не и суштински различит од поступања осталих Југовића, који, остављајући га самог, такође га практично шаљу у смрт.
Како је Страхиња (ипак) успео да савлада непријатеља?
Па како је, онда, упркос свему томе, Страхиња успео да савлада непријатеља? Одговор се налази у стиховима који долазе након љубиног напада. Страхиња је, дакле, рекло би се у безизлазној ситуацији. Он је крвав, додатно рањен у главу, и нема више никаквих изгледа да физичком снагом савлада противника, који је сада неупоредиво надмоћнији. „А нешто се бане домислио“, каже певач на овом месту, и позвао свог пса, кога је, принуђен да сам иде на Косово, повео из Крушевца („а кад виђе јутрос у невољи/ да му нема главна пријатеља/паде на ум, па се досјетио/ за његова хрта Карамана“). Хрт напада љубу „те се шњиме коље низ планину“, она „љуто врисну, далеко се чује“, а Влах-Алија, фатално по себе, у том часу испољава емоције, односно не успева да обузда своја осећања и страсти:
А Турчину очи испадоше,
колико му нешто жао бјеше,
те он гледа што се чини с њоме.
Видећи да је Алији за тренутак попустила пажња, Страхиња користи ту слабост, па прикупља сву своју снагу и, пошто су саломили све оружје, коље га зубима: „закла њега као вуче јагње“. Страхиња затим одмах опозове пса: „Скочи бане, па из грла викну/ Те набрекну оног хрта жута/ Доке своју курталиса љубу“, те уграби љубу која је кренула да бежи и упути се у Крушевац.
Слободан Орловић: Има ли те Страхињићу Бане у маленој Бањској
Из оваквог исхода двобоја произлазе два важна закључка. Прво, језиком патријархалних динараца, искључиви разлог Влах-Алијиног пораза је сладострашће, а Страхињине победе његова морална супериорност. Видели смо јасно да је Влах-Алија физички супериорнији, снажнији од Страхиње и неустрашив („не боји цара ни везира“). Једино што њему недостаје јесте етичка компонента његовог карактера и чињења, јер је он „самовољан“ и дела искључиво по сопственом нахођењу и зарад сопствених побуда, не подређујући своје акције било каквом вишем циљу или принципу. Хвалећи дела једног динараца као праве примере чојства, Марко Миљанов за њих каже: „Није то било зверско јунаштво, него питомо, пуно побожности и великодушности.”
Влах-Алија је, дакле, несумњиво јунак, али његово делање је баш такво, „зверско јунаштво“ – спаљивање Страхињиног дома, гажење коњима његове мајке, одвођење љубе, нису подвизи који заслужују дивљење и похвалу, јер жене, а посебно мајке, не би смеле бити предмет насиља правих јунака. Мајка писмом обавештава Страхињу да Влах-Алија „беза зла, сине, проћи не шће“, дакле он чини зло и стога су, у ствари, његови поступци управо прави пример и илустрација „варварске самовоље“, како би рекао Гете.
Најзад, он је и сладострасник, који „сву ноћ љуби Страхињову љубу“, спава јој у крилу, с њом разговара и опходи се присно („душо моја“) – што се све у свету патријархалних динараца сматра скаредним делањем из телесних побуда, путених нагона и страсти. Наиме, прави јунак не треба да се позадуго гости за трпезом, па стога и певач каже за Страхињу у Крушевцу „позадуго бане зачамао“, дакле задржао се, закаснио-задоцнио да одбрани дом, већ да тежи јуначким подвизима и брани своје домаћинство, на шта Страхињу, кунући га, подсећа и рођена мајка („А ја, сине, кукам на гаришту/ А ти вино пијеш у Крушевцу!“). Још и више то важи за сладострашће, којем јунак не сме да се препушта јер слаби његов карактер, борбени морал и пажњу. Захваљујући томе што, када пас коље љубу, Страхиња остаје без-страсан, односно контролише своја осећања, а Влах-Алија им не одолева („А Турчину очи испадоше/ Колико му нешто жао бјеше/ Те он гледа, што се чини шњоме.“), потоњи, и поред физичке супериорности, губи двобој и живот. Према логици ратничког патријархата, осећања према жени нису само непожељна, већ (потенцијално) и погубна.
Спасавање љубе
Други важан закључак из завршнице двобоја, који готово да није могуће пренагласити, јесте да Страхиња љуби одмах након двобоја спасава живот, дакле пре самог финала у Крушевцу већ је једном поштеђује, што је претходна критика необјашњиво и, управо, недопустиво превидела. Јер, наиме, да по окончању двобоја није одмах („Скочи бане, па из грла викну“) опозвао хрта, овај би је заклао зубима, баш као што је и Страхиња заклао Влах-Алију.
Такав бисмо паралелизам уистину могли видети као дослован пример „поетске правде“, где би неверна „куја“, како Југ-Богдан назива своју ћерку у последњим стиховима песме, страдала управо од пса, и то на исти начин и у истом тренутку када и њен иноверни љубавник – клањем. А прави разлог за поштеђивање жене, наравно, поново нема везе са осећањима („нема интимног живота“), па суштински ни са њом самом нити тежином њеног греха („Овде се не ради о томе да ли та жена – као човечија душа или као женско тело – нешто вреди или не”), већ са јуначким кодом и законитостима освете, које сам на другом месту назвао „суровом економијом крвне освете“, односно обавезом да се симболички дуг у виду проливене крви или нанесене увреде наплати „с каматом“.
Наиме, као што наводи Караџић у поменутој књизи о Црногорцима: „Ако је кривац какав незнатан човјек, то се на њему освета нарочито не врши, већ се за то бира каква угледнија личност.“ Исто каже и Марко Миљанов у својим „Примјерима чојства и јунаштва“: „Такви је обичај био и слабог свога с најбољијем да свети, јер ако би рђавога убио за освету, ругали би му се.“ Другим речима, Страхиња се не свети на жени управо зато јер су жене уопште обележене „негативним симболичким коефицијентом“, па дакле освета на жени нити доприноси части нити представља јуначки подвиг. Штавише, убиство жене само би умањило, бацило љагу на такав апсолутни јуначки подвиг какав је убиство „мучне але“, аждаје, „силног“ Влах-Алије, пред којим су немоћни и цар и везир. Подсећам на други „кључ“ решења загонетке којем је био посвећен овај одељак, а који се може једноставно сажети као – љуба је у песми представљена не као жена уопште, него као „жена онакве лозе“, једна од Југовића, заступница истог кукавичког и нечасног понашања као и њен отац, Југ-Богдан.
Стога, пошто „ако је кривац какав незнатан човјек, то се на њему освета нарочито не врши већ се за то бира каква угледнија личност“, Страхиња је води у Крушевац, где ће се са тим Југовићима (укључујући, дакле, и њу) обрачунати преко најугледнијег, најзнатнијег међу њима – „силног“ Југ-Богдана.
Извор: НИН
