Пише: Редакција
Политиколог и политички савјетник Александар Мусић изјавио је за подгоричке Вијести да Андрија Мандић кроз свој наратив покушава да споји неспојиво: „српски национализам и европску цивилизацију.“ Том изјавом Мусић је самога себе дисквалификовао из сваке озбиљне дискусије јер је очито да његова перцепција Европе и њене цивилизације почива на романтичарским и наивно идеалистичким концептима, односно да он о Европи не зна оно што би један политиколог морао знати.
Прије свега, национализам јужнословенских народа, па самим тим и Срба, можда је и најевропскија супстанца тих народа, јер су националистичке идеје на Балкан стизале управо из њихове колијевке, западне и средње Европе. Легитимно је дискутовати о варијететима националистичких политика и о њиховој компатибилности са модернистичким тековинама, али оне нипошто нису супротстављене Европи и њеној цивилизацији, штавише, налазе се у самим темељима те цивилизације. Притом ваља бити опрезан са синтагмом „европска цивилизација“ и за њом посезати само условно и контекстуално, јер она у стварности чињенично не постоји као монолитни и хомогени феномен.
Уколико се Европа не одриче Роланда и Сида, зашто би се Андрија Мандић одрицао Косовског боја. И у име чега би Мандић морао беспоговорно пристати на нови црногорски националистички наратив који је прекривен шећерном глазуром и чоколадним мрвицама модернитета. Али испод њих и даље се налази један ригидан, искључив, максималистички и нетолерантан националистички образац који све чешће губи контролу над собом и умјесто критике српских политика, укључујући ту и оне националистичке, као темељни проблем црногорске државе и нације поставља само постојање Срба у тој земљи.
Андрија Мандић представља европско лице Црне Горе у истој мјери у којој га представља и Милојко Спајић. А најуређенији и за живот најугоднији простори у Европи они су у којима су националне и грађанске идеје пронашле складан модел коегзистенције и кооперације, дјелујући међусобно као корективни фактор. То што Мусић сматра да је предуслов за пуноправно учешће у политичком животу Црне Горе одбацивање историје која се десила прије осамостаљења, то само говори на како крхким ногама стоји нови црногорски национализам, то кочоперно али ипак нејако чедо Ђукановићевог режима.
Да није било косовског завјета, питање је да ли би Црна Гора икада стигла до прослављања своје независности или би данас била дио Италије, Хрватске или ко зна кога већ. Можда је управо то оно што жуља Александра Мусића на чијој званичној страници постоје само двије опције за избор језика: хрватски и енглески.
