Пише: Ђуро Радосавовић
Цио се свијет овог љета врти око фудбала, а наш парламент то не може да поднесе, толико скретање пажње са наших политичара је за њих недопустиво. Нису били лијени, па су се посвађали. Ко није пратио фудбал, могао је да прати наш парламент, а тамо, у том храму ораторства, чојства и поштења, тамо гдје су сви у праву и сви све знају најбоље, било је увријеђених и понижених.
Заиста није важно ко је кога увриједио јер нису довитљиви чак ни у томе. Треба знати некога и увриједити, није то лако. Највеће увреде у историји политике изречене су без псовке, кроз метафоре и увијене форме. Кад би наши политичари имали времена, могли би да читају како је то радио Черчил, а опростили би им иако би некад по коју реченицу цитирали или копирали. У овом нашем случају понижених и увијеђених, неко је потегао ријеч “магарац“. Занимљиво. Јер, магарци то нису заслужили.
Магарац је библијска животиња, на њој је Исус дојахао. Тако је исказана скромност, једноставност и идеја о важности пређеног пута, а не брзини. Магарац је симбол постојаности, упорности и скромности, док је коњ симбол брзине, рата и охолости.
Ако посматрамо шире Црну Гору и схватимо да јесмо (силом прилика) дијелом Медитеран, више географски него ли ментално, треба да смо поносни на магарца, а не да се вријеђамо користећи име те племените животиње која никоме ништа није скривила.
На Балкану је Антонио Нуић снимио диван филм о магарцу, а назив је баш онакав какав се у добром дијелу Херцеговине и Далмације магарац и зове: Кењац. У филму игра Небојша Глоговац, а све се врти око једног магарца. Он може да носи филм на плећима, ето каква је то личност и животиња. Рат и границе падају у други план, јер “кењац“ је емоција, кроз његову призму све постане небитно и депласирано.
У пјесми “Боже, Боже“ великог Ђорђа Балашевића, пројектује се лик који ће све продати јер га јуре сви због дугова, али лијепо и емотивно каже: “Све ћу дати, све ћу пропити / Само нећу моје мало магаре / С белегом на левој копити / Нико мене не зна слушати / Ко мој верни другар ушати / За мном ићи и сањарити / А не кварити.“
Погледамо ли старе фотографије са Крита, Далмације, Сицилије, па и Црне Горе, видјећемо да је свим фоторепортерима неки магарац запао за око. Он умије и да позира, као да прича погледом тужним своју судбину и живот на том простору између мора и крша, сунца и соли.
Али У Црној Гори, сви би да се одрекну магарца, скоро свака га је фамилија имала до прије стотину година али неће нико да призна. Сви говоре о поријеклу као да су јели златним посуђем, као да су производили вино са наљепницом и породичним грбом, као да је свима испред куће био базен. Било би сјајно спровести анкету, да видимо колико ће политичара из нашег парламента признати да је њихова породица имала магарца у свом посједу и до кад.
Тешко ће то превалити преко уста, јер се не слаже са скупим одијелима и имиџом који упорно покушавају да изграде. Новак Ђоковић се управо сликао окружен козама и јарићима. Озбиљна кампања и озбиљни брендови то тако раде. Понета је у повратку природи и неисквареним животињама. Наравно, кампања са Ђоковићем има двоструко значење због скраћенице G.O.A.T. што наравно значи “greatest of all time“. Али ето, највећи тенисер и спортиста свијета нема проблем да загрли козу и читав свијет о томе бруји као о нечему лијепом.
Наши политичари се свађају ко је магарац а ко није. Како ствари стоје, увреда за магарца би можда била да му се каже да је политичар. Јер, магарац макар зна што ради и за кога ради. Магарац своју плату мора да заради.
Извор: РТЦГ
