Пише: Михаел Мартенс
Стотине богатих мушкараца путују у ратну зону и плаћају велике своте новца да би, из забаве, убијали беспомоћне цивиле: то је прича о „Сарајевском сафарију“, како је посљедњих мјесеци преносе бројни медији. О томе је извјештавао и Ф.А.З. Поприште ове језиве приче јесте главни град Босне и Херцеговине, који су од 1992. до краја 1995. године под опсадом држале трупе босанскосрпског генерала Ратка Младића, касније пред Трибуналом за ратне злочине осуђеног на доживотну казну затвора.
Потврђено је сљедеће: више од 10.000 становника Сарајева страдало је током вишегодишњег, систематског гранатирања града. Посебно су се страховали снајперисти, који су вребали са висова изнад града смјештеног у котлини.
Али наводна открића из протеклих мјесеци иду још много даље: богати, бијели мушкарци, којима је лов на крупну дивљач у Африци постао превише досадан, наводно су у убијању људи у Босни тражили ново узбуђење. Тако се може прочитати у стотинама извјештаја.
У многим публикацијама наводе се три кључна извора за ову причу. Најприје филм „Сарајево сафари“ словеначког режисера Мирана Зупанича из 2022. године. Потом је 2026. услиједила књига „I cecchini del weekend“ („Викенд-снајперисти“), италијанског писца трилера Еција Гаваценија. Такође 2026. године и хрватски аутор Домагој Маргетић објавио је књигу на ту тему: насловљена је „Плати и пуцај“.
Када се погледа пажљивије, од извора не остаје готово ништа
Само што ниједно од та три дјела, када је ријеч о њиховој употребљивости као извора, не може ни приближно издржати критичку провјеру. Ко погледа филм и прочита књиге, послије тога зна прилично тачно: ништа. Скандал о богатим ловцима на људе у тим се дјелима додуше злослутно наговјештава, али се не доказује нити се увјерљиво објашњава. То што се Зупанич, Гавацени и Маргетић у многим медијским извјештајима појављују као „истраживачки новинари“ никако не оправдава њихов рад.
Када је Зупаничев филм 2022. године приказан у Сарајеву, тадашња градоначелница Сарајева Бењамина Карић поднијела је, због злочина који се у филму тврде, кривичну пријаву против непознатих починилаца. Сарајевско тужилаштво, међутим, ни готово четири године касније није подигло оптужницу. Није ни чудо: не постоје докази који би издржали судску провјеру. Најважнији извор наводног документарног филма о наводном лову на људе јесте један анонимни свједок. Не види се, не зна му се име.
Тај човјек прича да му је 1991. године у Љубљани било понуђено да ради за „једну важну америчку агенцију“, вјероватно за неку обавјештајну службу. Понуду је прихватио, по свој прилици привучен и новцем: „Веома сам волио да играм рулет, и када бих за једно вече изгубио четири или пет хиљада њемачких марака, то за мене није представљало никакав трошак, јер сам био врло добро плаћен“, каже безимени протагониста о свом тајанственом послу.
Тврди да је између 1992. и 1994. године, за своје налогодавце, готово три десетине пута путовао у Босну и да је том приликом видио и стране ловце на људе.
Једва увјерљиво образложење
У казивања анонимног свједока о томе како је, наводно, посматрао како богати странци убијају дјецу, уметнути су аутентични и тешко гледљиви аматерски снимци из ратног времена: жртве снајперске ватре. Такође се износи и потресна прича о брачном пару који је од снајпера изгубио малу кћерку. Снимци и прича јесу стварни – али они доказују само саме злочине, а не то да су их починили страни стријелци. Међутим, монтажом која дјелује манипулативно, таква се кривица барем испод површине сугерише.
Необично звучи и објашњење које анонимни свједок даје за то што говори само као силуета: Срби су га, наводно, упозорили да никада не смије говорити о ономе што је видио у Сарајеву. На другом мјесту, међутим, тврди да су га сами Срби водили до положаја својих страних снајперских „клијената“ – иако су знали да ради за једну, по свој прилици америчку, обавјештајну службу.
Али зашто би Срби Американцима на тацни испоручивали доказе о сопственим ратним злочинима?
Још један извор у филму барем има име: бивши припадник босанске обавјештајне службе Един Субашић каже да је један заробљени српски војник 1993. године, током испитивања, испричао како је на путу према фронту примијетио петорицу Италијана, од којих су тројица наводно тврдила да су платили новац како би у Сарајеву убијали људе. Та се анегдота појављује и у Гаваценијевој књизи. То би, у најмању руку, био некакав извор.
Да ли су свједоци уопште постојали?
Постоји ли још записник са тог испитивања? Да ли је заробљеник преживио рат? Да ли је још жив? Ако јесте, гдје је? Да ли би поново свједочио? Та питања, која се сама намећу, не постављају ни Гавацени ни филм. А из њих произлазе нова питања: да ли је заробљени Србин на том испитивању говорио истину? Шта је тачно рекао? Да ли је уопште постојао?
Филм оставља још многа питања без одговора, али она су готово безазлена у поређењу са понекад нехотично комичним фестивалом бизарности који Гавацени нуди својим читаоцима. Гавацени, који није сматрао потребним ни истраживање на мјесту догађаја ни разговоре у Сарајеву, корача кроз терен о којем пише с веселом безазленошћу незналице. Тако се, рецимо, помиње нека југословенска пјешадијска јединица која је, наводно, била стационирана у Нориљску – само што се тај град не налази у Југославији, него у сибирској зони вјечитог леда.
Шеф кухиње гласина Гавацени својој публици на сваких неколико страница сервира понеки узорак своје изразите способности да не разумије балканске везе и односе. Час су то његове сопствене заблуде, час без коментара преноси заблуде својих саговорника. Тврдња да је вијест о масакру у Сребреници у јавност продрла тек двије седмице након злочина, у јулу 1995. године, једнако је нетачна као и тврдња да су у вријеме рата у Босни бомбардовани аутопутеви у Србији – то се догодило тек 1999. године — или да је у Румунији у то вријеме такође бјеснио рат.
Како се сљеће на затворени аеродром?
Важније од тих грешака јесу, међутим, основне погрешне претпоставке. Тако су „викенд-снајперисти“ наводно долазили авионом. На једном мјесту, као полазиште тих ловачких излета, у цитату се помиње „неколико европских аеродрома“. Гавацени тврди да је открио како је та крвава „тура“ „вјероватно“ сваки пут почињала у Трсту, или пак у Парми, летом за Београд, одакле би се настављало копном.
Али београдски аеродром и читав српски ваздушни простор били су, Резолуцијом 757 Савјета безбједности УН из маја 1992. године, затворени за ваздушни саобраћај. Изузеци су морали бити појединачно пријављени и одобрени. Блокада је укинута тек крајем 1994. године.
Да је представа по којој су се током рата из иностранства могли организовати викенд-излети у Сарајево прилично пустоловна, потврђује и британски новинар Тим Џуда, који је 1992. године био дописник „Тајмса“ и „Економиста“ из Београда и извјештавао са свих фронтова. Сјећа се да је било потребно бескрајно много времена да се уопште уђе у Босну и да се потом по њој креће, већ и због бројних путних блокада. „Нешто од онога што сам прочитао – рецимо о логистици, са летовима из Трста за Београд — могли су написати и у то повјеровати само људи који немају појма да је београдски аеродром био затворен“, каже Џуда.
Наравно, он не може искључити могућност да је било понеког појединачног случаја страних стријелаца који су плаћали за такво нешто. Али да је годинама постојала масовна појава са стотинама учесника, а да је нису примијетили ни новинари, ни радници хуманитарних организација, ни особље УН-а на терену? То је, каже, „сензационалистичка прича коју прихватају људи који тамо нису били и који не могу ни да замисле да би нешто такво, у било каквом већем обиму, било крајње мало вјероватно“.
Логичке слабости и кружна доказивања
Таквој скепси Гавацени и његови бројни анонимни свједоци — „Француз“, „Безимени“, „господин X“, „NNN“ – углавном супротстављају безначајности. И Гаваценијеви бројчани подаци отварају многа питања. Према Мирсаду Токачи, водећем стручњаку за број жртава босанског рата, снајперисти су у Сарајеву током опсаде били одговорни за око 350 убијених. Према Гаваценију, у истом периоду је само из Италије у тој убилачкој игри учествовало око 230 стријелаца, „из Француске и Белгије нешто мање, неколико из Швајцарске, а и понеки из Аустрије“. Многи починиоци су, наводно, током једног излета убијали више жртава.
Један италијански стријелац „за шест сати је ликвидирао двоје дјеце, једну жену и, на крају, троје стараца“, цитира Гавацени наводног свједока. Ако се такве бројке пројектују на цијелу причу, онда српске трупе, изгледа, са снајперским терором над Сарајевом нису имале никакве везе – све жртве снајпера морали би, по тој логици, убити странци, док би Младићеве трупе биле тек заинтересовани посматрачи.
Набрајање Гаваценијевих логичких слабости и кружних доказивања испунило би читаве странице, али књига Домагоја Маргетића све то још једном баца у сјенку. „Frankfurter Rundschau“, „taz“, „Bild“, Швајцарски радио, „El País“, „Politico“, „Times“ и други медији цитирају тог Хрвата као „истраживачког новинара“. У Хрватској га озбиљни новинари оцјењују другачије. Угледни хрватски аутор и публициста Борис Рашета, на примјер, Маргетића назива „приповједачем бајки за одрасле“. Његова наводна открића, каже Рашета, у принципу и не прати, „јер му ништа не вјерујем“. Познати хрватски писац Ивица Ђикић назива Маргетића „невјеродостојним и непоузданим извором“ и теоретичарем завјере. Сличних оцјена у Хрватској има напретек. Маргетићева књига „Плати и пуцај“ потврђује таква мишљења.
Маргетић, кога је Хашки трибунал за бившу Југославију 2007. године осудио на три мјесеца затвора и новчану казну од 10.000 евра, зато што је објавио имена заштићених свједока у процесима за ратне злочине и тиме их довео у опасност, има изразито бујну машту. У својој књизи, рецимо, тврди: „Један европски краљ долазио је да убија дјецу из Сарајева и силује жене.“ Међу ловцима на људе у Сарајеву била је, наводно, „најмање“ једна крунисана глава из Европе: „Краљ је волио да убија дјецу. (…) Понекад је бирао малу дјецу коју су мајке држале у наручју, или барем за руку“, стоји у књизи.
Наводни свједоци су или мртви или анонимни
Извор? Извјесни „Драган“, који је на српској страни наводно припадао јединици задуженој за „логистику“ краљевске посјете. У паузама од убијања дјеце, краљ је, пише Маргетић даље, радо налазио забаву у силовању младих дјевојака, које би потом нестајале, да би затим пустио једног од својих наводних свједока да каже: „Послије рата овдје су дјеловали краљеви људи, како би провјерили има ли икаквих трагова његових убистава и силовања, има ли доказа или свједока који би га могли препознати; копали су свуда, само да спријече да се о томе ишта сазна или да ишта изађе у јавност.“
Ипак, Маргетићеви свједоци понекад нису само анонимни „Драгани“ или „Јовани“, него и људи наведени пуним именом. Такав је, рецимо, некадашњи хрватски премијер и шеф обавјештајне службе Јосип Манолић. Према интервјуу који је у Маргетићевој књизи пренесен на много страница, Манолић је наводно још 1995. године до најситнијих појединости говорио о тобожњем лову на људе у Сарајеву. При томе упадају у очи двије ствари: Манолић је мртав. Умро је 2024. године, у 105. години живота. Постоји ли тонски снимак који би могао потврдити Манолићеве наводне изјаве, у књизи пренесене готово до посљедњег зареза? Или је Маргетић умјетник памћења?
Упадљиво је и то што је Манолић, наводно, причу о „Сарајево сафарију“ Маргетићу испричао у раскошном обиљу детаља, али о њој ћути у својим обимним мемоарима. Зар у два тома од 800 страница можда није било довољно мјеста?
Образац код Маргетића у сваком случају упада у очи: најмање четири свједока, јасно наведена именом и презименом, знала су, изгледа, невјероватно много о „Сарајево сафарију“ и баш су све о томе испричала Маргетићу, који у Хрватској не ужива нарочито добар углед. Само што су сва четворица мртва. Маргетићеви живи свједоци, напротив, најчешће се не могу идентификовати – или су сумњиве вјеродостојности.
У складу са досјетком да и параноике заиста могу прогонити, то не мора значити да је све у Маргетићевој књизи нетачно. За разлику од Гаваценија, Маргетић барем познаје регион и контекст. А и теоретичари завјере можда понекад наиђу на зрнце истине.
Али у цјелини, и Маргетић прије свега доприноси ловачким причама о ловцима на људе, које су многи медији, нажалост, превише жељни кликова, радо ширили као наводни „Сарајево сафари“. Притом нису проблем Зупанич, Гавацени и Маргетић. На крају крајева, није забрањено снимати лоше филмове и писати лоше књиге. Забрињавајуће је, међутим, новинарство које такве рукотворине углавном некритички усваја као своје, само ако им идеолошки правац одговара – зли, стари бијели мушкарци као починиоци.
Можда је лов на људе у Сарајеву постојао. Али из извора који се изнова и изнова наводе као доказ за то, такав закључак се не може извести.
Михаел Мартенс је њемачки новинар и публициста, рођен 1973. у Хамбургу, дугогодишњи политички дописник Frankfurter Allgemeine Zeitunga, који се од деведесетих бави источном и југоисточном Европом: најприје је радио из Киргистана, Казахстана, Украјине, Русије и извјештавао о Авганистану, а од 2002. постаје FAZ-ов дописник за југоисточну Европу, са сједиштима у Београду, Истанбулу, Атини и потом Бечу. Његове главне теме су Балкан, постјугословенски простор, Турска, Грчка, ратно насљеђе деведесетих, национални митови, европска политика и односи региона са Западом. Поред новинарства, аутор је књига и историјско-публицистичких радова, међу којима се посебно издваја биографија Иве Андрића „Im Brand der Welten. Ivo Andrić. Ein europäisches Leben“, у којој Андрића тумачи као сложену југословенску и европску личност 20. вијека.
Извор: FAZ.net
