Пише: Милош Лалатовић
Зана је филм са Косова албанског говорног подручја. Врло је хваљен у иностранству, чак је био кандидат за Оскара.
Прича се врти око косовске жене Луме, која је у току рата изгубила кћерку Зану, и у послератном периоду је под притиском мужа, свекрве, својих родитеља да поново затрудни, иначе ризикује да јој муж доведе у кућу другу жену поред ње. Међутим, Луме као да је искључена, није јој стало до мишљења и захтијева средине, без обзира што уредно и вриједно обавља све сеоске и кућне послове. Услед пострауматског стресног поремећаја у њој се формира одређени индивидуализам који није карактеристичан за ту средину, гдје су патријархална схватања живота још увијек врло јака без обзира на утицај Запада.
Филм као да описује паралелне свјетове, подређеност ономе што зовемо паланачка, патријархална или провинцијска свијест, карактеристична за балканско подручје, посебно за средина са снажним отоманским наслеђем, гдје мишљење, жеље, па и саме егзистенцијалне потребе појединца нијесу толико важне у односу на колектив, обичаје, породичну част. Гдје се води рачуна о сваком кораку, нарочито жена и дјевојака, како не би осрамотиле породицу, али и ширу заједницу попут села, града, чак и народа, а у свему томе Луме нигдје не проналази излаз. Без обзира на жељу да се врати својим родитељима, они на челу са врло строгим и патријархалним оцем, који као да је заробљен у неком прошлом времену, то строго одбијају, враћају је њеном мужу, а отац му строго пријети да пази да Луме поново не дође, јер ће му запалити кућу, а даље шта може бити, да и не говоримо, иако Лумин супруг није ништа крив, чак је доста и снисходљив према женином необичном понашању.
Оно што је Лумина скривена тајна јесте да она и не жели да има дјецу, што је за такво конзервативно друштво катастрофално. Јер, овдје као да још увијек владају старозавјетни модели понашања да је човјек без потомства, поготово мушког, готово ,,проклет“ и мање вриједан. Без обзира на супругино ,,аутистично“ понашање Лумин супруг Илир, као и њена свекрва, имају велику толеранцију према њој, не жале новца да добију дијете, иако су сиромашни. Пошто конвенционална медицина није дала резултате окрећу се мистичним исцјелитељима, гатарама и врачарама карактеристичним за Балкан, а и онима који су се појавили у периоду транзиције и ратова, а рекламирају се путем телевизијских програма.
Луме све ово замара, али под свекрвиним притиском обилази ове тзв.исцјелитеље. А стално јој је настрадала кћерка у мислима. Тако на крају завршава смрзнута и прекривена снијегом на гробу Зане, четворогодишње кћерке.
У филму је интересантан и косовски амбијент који одудара од онога у западним филмовима. Приказују се у значајној мјери домаће животиње, природа, стварајући на крају меланхоличну и тужну сцену, попут оне описане на слици Уроша Предића ,,Сироче на гробу мајке“. У овом случају мајка, која се и сама у традиционалној средини осјећа попут несхваћеног дјетета, уточиште и мир проналази на гробу свога чеда и то за сва времена.
Овај филм отвара низ питања, попут статуса жена у балканским, посебно сеоским срединама, њиховој зависности од околине, повиновању наметнутим нормама по сваку цијену, немогућност појединца, а посебно жена да им се одупру без великих последица по себе и своје најближе. Такође, може се јасно видјети да балканска средина, поготово области под некадашњом Отоманском империјом, по менталитету су ближе земљама Блиског истока него Европи, без обзира на улагање западних држава у разне невладине организације за просвећивање друштва, изгледа да је њихов труд можда загребао само површину, док суштински друштво остаје исто, паланачко и провинцијско са додатком разних аномалија које су са собом донијели ратови и транзиција.
