Пише: Жикица Симић
Пријатељство између Веље и мене личило је на оно између Бена Газаре и Денхолма Елиота у филму Питера Богдановича „Saint Jack“. Нисмо се често виђали. Нисмо припадали истом серклу. Али кад год би се срели били смо пријатељски расположени, жељни дружења и разговора.
Веља је био јавна личност, познати новинар, шармантан и комуникативан лик са ауром светског човека. Ја сам са своје стране био мрзовољни, свакодневни човек, уз то интровертан, анксиознo и мизантропски настројен.
Мизантропију сам покупио успут. Бавио сам се клиничком психологијом. Имао сам тешку клијентелу. Схватио сам да изјава једне моје другарице – „Људи су највеће џукеле“ – има упориште у психолошком материјалу који ми је током вишедеценијске праксе био доступан.
Иза појавне различитости Вељине и моје личности крила се једна заједничка особина које нас је повезала. И Веља и ја смо, тако ми се чини, крстарили улицама овог града трагајући за сопственим идентитетом. Оријентири су нам били лажни, бусоле погрешно баждарене, али жеља је била племенита и искрена. Тражили смо себе у концертним дворанама, на позоришним представама, биоскопским пројекцијама, међу књигама и рок песмама, у галеријама и изложбеним салонима, пред микрофонима независних радијских кућа.
У ефемеријама популарне културе откривали смо зрнца разума и истине. Тај материјал смо уграђивали у сопствени персонални идентитет. Наше дечачке душе биле су отворене за нове утиске, нова знања. У свету бркатих, намрштених и свезнајућих били смо странци. Такав след ствари је чинио да наша повремена и кратка дружења буду интензивна и незаборавна.
Овде би добро дошао Боб Дилан. Његова „жива“ верзија песме „He was friend of mine“ казује више од хиљаду речи:
„He was a friend of mine
Everytime I think of him now
Lord, I just can’t keep from cryin’
Cause he was a friend of mine“
***
Веља и ја смо срели у Студију Б. Сећам се као да је јуче било. Дошао сам на своју редовну шихту музичког сарадника. Пролазио сам поред стола дежурног новинара. Ту је стајао неки лик. Изгледао је као Брајан Џонс. Модерно обучен, као да се телепортовао из лондонског Карнаби стрита. Кад ме је видео, осмехнуо се, пружио руку и рекао: „Ја сам Веља Павловић“.
То је био наш први сусрет. Тако се сећам. Можда конфабулирам. Често ми се то дешава у последње време. Уосталом, то није ни важно. Ионако је прошло поле века отада.
Био је то Студио Б Душка Радовића, Љерке Драженовић, Ђока Вјештице, Слобе Коњовића, Драгана Јелића, Марка Јанковића. Веља је суботом од 5 до 6 имао емисију из културе. Ја сам ту радио као музички сарадник. Бирао сам добру музику која је била у складу са садржајима који су се третирали.
Ако ме сећање не вара, писао сам и најаве за прву песму. Веља би то прочитао на почетку емисије. У једном тексту сам употребио реч „вехементан“. Тешка и ретка реч, нема шта. Вељи се то допало. Често ме је касније ословљавао са „Вехементни“.
После емисије би Веља и ја би одлазили у „Полет“ или „Ариље“. Биле су то сјајне седељке. У „Полету“ уз шкарпине и плавац, у „Ариљу“ уз хладно пиво. Ту би распредали бескрајне приче о рок музици, уметности, филму, људима, градским збивањима. За суседним столовима у „Полету“ су били глумци и редитељи из ЈДП-а. Ту су нашли уточиште после напорних проба. У „Ариљу“ за суседним столом би седео легендарни Мишко Брада. Мрзовољан и намрштен мислио је своје мисли. Понекад би нас погледао и прекорно вртео главом.
За то време смо Веља и ја причали, упадали један другом у реч, смејали се или заверенички шапутали. Знали смо све шта се дешава у граду, у култури и уметности. Размењивали смо информације, тумачили их, тражили скривене конотације, вредновали и систематизовали.
И трачали смо. Што јесте – јесте. Али не да би неком нашкодили, већ да би црно-бели и досадан свет око нас учинили живописнијим и занимљивијим.
***
Једна телевизијска сцена представља врхунац Вељиног и мог дружења. Веља је једном снимио репортажу о мени. Није то била емисија „Ниво 23“ већ нешто друго. Узгред буди речно био сам гост у „Нивоу 23“ три-четири пута. Вељин лагани, ноншалантни водитељски стил ми је одговарао. Било ми је лако да се изразим и кажем оно што сам хтео. Веља је увек био добро припремљен, али дискретан и ненападан.
Елем, да се вратим на ону репортажу. Снимали смо је на више локација по граду. Последњу сцену смо снимали у подземном пролазу, где Јужни булевар удара на Аутокоманду.
Пролаз је у то време био украшен муралима и графитима. Изгледао је ултра урбано. Као из филма Волтера Хила „Ратници подземља“.
Требало је да прођем кроз њега и да преко степеница изађем на Јужни булевар… И ту се десила филмска магија.
Било је вече, на огради степеница је седела једна девојчица, десетак година. Једна од оних што перу шофершајбне на семафору.
Ја сам се пео уз степенице, Веља је режирао, сниматељ је снимао, Хау Гелб је певао „Torque (Tango De La Tongue)“. Одједном, кад сам се приближио врху степеница и изласку из тунела, она девојчица скочи са ограде, прође испред мене и камере и оде у ноћ.
То је на екрану изгледало савршено. Као сцена из неког француског, новоталасног филма. „До последњег даха“ и „400 удараца“ у једној сцени.
Та секвенца сублимира Вељин и мој однос. Ништа стварно ни опипљиво. Само неки флуид, магија, варка, вар… И одлазак у ноћ.
***
Веља и ја смо се последњи пут видели 22. маја 2021. године у кафеу „Харизма“ на Цветном тргу. Био је то још један уобичајен сусрет. Направили смо и фотографију. Окачио сам је на Фајсбук. Написао сам „Тајанствени воз и Ниво 23“. Неколико дана касније јавио ми се Веља из болнице. Водили смо тежак и нервозан разговор. После тога смо се још неколико пута чули телефоном. Не могу о томе. Заправо нећу о томе.
Боље од било кога овај текст ће завршти Бард са Ејвона, кога у једној причи Ентонија Барџиса Сервантес зове Ћекспир:
„Весео буди. Наша забава
Свршена је сада. Наши су играчи,
Као што сам ти већ и рекао,
Духови били, и ишчезли су сад
У невидљиви ваздух.“
Извор: РТС ОКО
