Пише: Слободан Шоја
Почетком јануара ове године у Пекингу је одржана званична државна церемонија на којој је покренут ”Истраживачки центар за изградњу заједнице за заједничку будућност човјечанства”. Идеја није нова, о њој се прича већ двије године, али ове године би се требала проширити по цијелом свијету.
То је једна од безброј кинеских иницијатива за добро(бит) човјечанства. Ову иницијативу са много амбиција и очекивања покреће некадашња велика сила, а данашња хиперсила, која свијет и своју улогу у свијету посматра сасвим другим очима него што су то чинили досадашњи владари планете.
Кинеско посматрање природе и улоге глобалне владавине потпуно је другачије у односу на једну другу хиперсилу која доминира планетом од 1945. године и намеће свијету своја, често нехумана, правила игре.
Двадесет прво стољеће биће упамћено као вријеме смјене у врху планетарне моћи и почетку свјетске доминације једне земље која жели увјерити свијет да је могуће богатити се и јачати у сваком погледу без убијања земаља и невиних људи, као и без додатног унесрећивања већ унесрећеног сиромашног становништва.
Фатални проблем због којег планета већ деценијама пати је убјеђење најјачих сила да се њихова моћ на свјетској разини једино може досегнути и сачувати обијесном и необузданом манифестацијом силе, пљачкањем, убијањем и рушењем свега.
Кинеска политичка философија као велике силе, силе која савршено озбиљно и крајње амбициозно приступа глобалном управљању, почива на потпуно супротним начелима и то је оно што човјечанству даје мало наде да можда долази боље доба.
Умјесто необуздане силе којом се шибају слабији, ако се нађу на путу болесним и најчешће пљачкашким амбицијама, Кинези сматрају да је боље поштовати сваку земљу, нарочито ону која је или мала или сиромашна или и једно и друго. То је постао један од принципа кинеске спољне политике.
Умјесто слабљења, понижења или пљачке других земаља на хиљаду начина, нарочито оних који су увијени у приче о универзалним вриједностима, боље је понудити свакој земљи подјелу добити, односно заједничку корист по вин-вин начелу.
По истом принципу свако рушење боље је замијенити изградњом, а Кинези су одавно постали краљеви изградње, нарочито инфраструктура.
Најважнија, најучинковитија, најзахтјевнија и најтежа изградња, међутим, биће изградња повјерења међу државама, народима и људима, али то не зависи од оних који нуде иницијативу. Управо овакву хуману концепцију управљања свијетом понудиће Кина цијелој планети.
Ускоро ће велики дио свијета помније пратити оно што им је данас још непознаница јер медији још стидљиво причају о четири велике кинеске глобалне иницијативе које свијету могу донијети само добро.
То су Иницијатива за глобални развој (2021), Иницијатива за глобалну безбједност (2022), Иницијатива за глобалну цивилизацију (2023) те Иницијатива за глобално управљање (2025). Иза ових иницијатива, као и оних које ће доћи, стоји и стајаће сва мудрост једног свијета и сво богатство и снага савремене Кине.
Успјех свих поменутих кинеских иницијатива зависиће од тога да ли ће коначно сви прихватити једноставне принципе на којима је одавно требао почивати овај свијет: да су равноправност међу државама, поштовање суверенитета и немијешање у унутрашње послове нужни, а да су заједнички развој, колективна безбједност и заштита животне средине заједнички интерес и историјски задатак свих.
Истовремено, судбина свијета у овом стољећу зависиће од тога да ли ће нови хуманистички приступ однијети превагу над тренутно страховито нехуманом глобалном управљању. За почетак је довољно и важно да најјача сила на планети буде предводник нечег што је позитивно и повезано са миром и поштовањем. И то је већ нешто.
Осмог јуна ове године у Сарајеву је отворен ”Истраживачки центар заједнице за заједничку судбину човјечанства” за Босну и Херцеговину, један од безброј који ће се отварати диљем свијета. Почаствован сам што су ме Кинези предложили у савјетодавни одбор Центра.
Кинеским темама често ћу се бавити јер оне то заслужују. У овом тексту, желио бих испричати двије симболички занимљиве приче. Једна с другом немају наизглед никакве везе, али обје свједоче и објашњавају зашто је Кина постала чудо планете. Ово стољеће биће стољеће Кине.
Прва прича је о томе како се Кинези већ деценијама брижно и упорно боре против некад масовног сиромаштва. Већина људи зна да је Кина успјела значајно смањити стопу сиромаштва, али мало коме је јасно како се и зашто се то све релативно брзо одвија.
Најчешће се помињу статистике и задивљујући бројеви који говоре да су стотине милиона људи изашли из онога што се зове крајње сиромаштво. Помињу се и велике инвестиције у инфраструктуре и рурални развој.
Бројеви које читамо су реални и тачни, али они скривају најзанимљивији аспект система борбе против сиромаштва, онај помоћу којег се може разумјети дух кинеског човјека и државног система.
Најзанимљивији аспект није новац већ систем одговорности локалних власти у цијелој земљи. Није довољно само идентифицирати огњишта која не прелазе границу која припада крајњем сиромаштву и дати им новчану помоћ. Људски фактор је незамјењив.
Кинези заправо праве базу података у коју се уноси све што је потребно и прати се сваки породични случај. Али оно што је оригинално јест додјела свакој породици једног државног службеника односно повјереника задуженог да прати пут сваке породице до планираног изласка из зоне сиромаштва.
Тај повјереник редовно посјећује и прати сваку од бројних породица за које је задужен, брине се да ли барем један члан породице ради, да ли имају бесплатну медицинску његу, да ли се дјеца редовно школују, да ли им је дом у пристојном стању и слично.
Док дежурни повјереник прати породице и редовно писмено извјештава о стању у њима, други прате шта пишу повјереници и на основу тога одлучују да ли ће некога наградити или казнити.
На тај начин сваки службеник је мотивиран да његови штићеници живе сваки дан све боље јер неуспјешни повјереници могу изгубити посао. Напросто, не смију бити награђени што нису помогли људима у невољи.
Код Кинеза фактички не постоји систем колективне одговорности јер се тачно зна ко је задужен за које огњиште за које једино одговара. Тако је одговорност за оно за шта повјереник није крив фактички немогућа.
Читав систем и читава борба почивају на организационом притиску који приморава стотине хиљада службеника не само да смање стопу сиромаштва већ и да напредују у каријери.
Према званичним подацима кинеских власти око 775 хиљада повјереника било је распоређено по селима у склопу програма смањења сиромаштва. Изнад њих је распоређено око 200 хиљада службеника надзорника. Рад тих скоро милион људи трајао је и траје десетљећима и трајаће још дуго јер је земља огромна а број становника још већи.
Друга прича везана је за Трампов однос према Кини. Кад је по други пут постао газда Америке и планете (”I’am the boss!”, рече у Евиану 17. јуна ове године на самиту Г7), Трамп се разметао царинама и таксама па је разрезивао свакоме онолико пореза колико му падне на памет. Ко га мрко погледа добија додатну таксу!
Тако је у марту 2025. године забранио извоз полупроводника, а нарочито чипова, у 80 кинеских компанија. Очекивао је да ће то изазвати толике проблеме Кини која ће потпуно поражена пристати на разне концесије.
Пекинг није реагирао, само је ћутао. Ни коментара, ни приговора, ни критике, ни срџбе… Ништа. Али далеко од јавности кинеско руководство имало је јасан план.
Најприје је наредило свим кинеским фирмама које би могле увозити полупроводнике и чипове из Америке да обуставе увоз. Потом су све технолошке капацитете, врхунске стручњаке и огроман новац усмјерили у властити развој чипова. Кад су их почели производити, а то код Кинеза иде брзо, наредили су свим кинеским компанијама да купују само кинеске чипове.
Годину дана послије кинески нови чип за вјештачку интелигенцију Атлас 350 пуштен у промет у марту ове године. Он је трипут ефикаснији од Х 200 који производи амерички гигант Нвидиа!
Успаничени генерални директор групе Нвидиа је интервенирао директно код Трампа да повуче одлуку из марта 2025. године како би Кинези наставили куповати све што пожеле. Кад су Трампу све објаснили, повео је директора у Пекинг на састанак код кинеског предсједника.
Кад је на билатералном састанку 14. маја покренуто то питање и кад су Американци пристали на капитулацију, Си Ђинпинг се само насмијешио и одбацио било какав разговор. Трамп је наводно само ућутао. Ни налик на оног самоувјереног Трампа из марта 2025. године! Делегација се вратила у Америку подвијеног репа.
Обје ове приче на различите начине свједоче да је Кина земља здраве мудрости у којој живи посебан свијет јединствене културе живота, практичног ума и дисциплине, невјероватне упорности и истрајности те великог умреженог и савршено организираног знања. Свијет ће све више учити од Кине. Ко не жели не мора, а ко буде учио неће се покајати.
Давно је то било кад је будући оснивач Комунистичке партије Кине, професор Универзитета у Пекингу Чен Дусиу, у уводнику првог броја часописа ”Нова омладина” из 1915. године написао: ”Свијет непрекидно напредује и неће се зауставити. Сви који не успију да се промијене и ухвате корак с промјенама, тешко ће опстати и биће елиминисани природном селекцијом.”
Срећна је околност што је први генерални секретар партије био угледни професор универзитета. Тај лидер отвореног духа и окренут будућности окупио је око себе прогресивне интелектуалце који су били отворени према свим идејама које воде друштво у најбољем правцу.
Кина је тако деценијама, а нарочито откад је власт у Кини преузео Денг Сиаопинг, слиједила у корак све промјене, реформе и технолошки напредак у свијету. Потом би их примјењивала у земљи прилагодивши их локалним бојама и обичајима.
Било је очекивано и суђено да мудра и вриједна Кина не само ухвати корак са свјетским промјенама и новинама, већ је Кина сама изазвала неке промјене и отишла најмање један корак напријед.
Кина наставља пратити промјене у свијету, али прича о чиповима, и не само та прича већ хиљаде других, нам говори да ће убудуће остале земље свијета бити приморане пратити у корак Кину и њен ритам.
Извор: Аутограф.хр
