Разговарао и превео: Бојан Савић Остојић
Почетком године издавачка кућа “Zepter Bookworld” објавила је књигу Жена на телефону француске ауторке Карол Фив, у преводу Бојана Савића Остојића. Карол Фив (1971) објавила је, између осталог, и следеће романе: Que nos vies aient l’air d’un film parfait (Нек наши животи личе на савршен филм, 2012), C’est dimanche et je n’y suis pour rien (Недеља је и шта ја ту могу, 2015), Une femme au téléphone (Жена на телефону, 2017), Tenir jusqu’à l’aube (Издржати до зоре, 2018), Térébenthine (Теребентин, 2020), затим Quelque chose à te dire (Имам нешто да ти кажем, 2022) и Le jour et l’heure (Дан и сат, 2023), већином у издању Галимара. Недавно је објављен и наставак романа Жена на телефону, под називом Appel manqué (Пропуштен позив, 2026). Приликом њеног гостовања на фестивалу “Молијерови дани”, који је у мају организовао Француски институт у Београду, за “Време” је направљен разговор о Жени на телефону.
“ВРЕМЕ”: Снага вашег романа почива на јединственом гласу главног лика, шездесеттрогодишње Шарлен. Тај глас се намеће без посредника и некако, између редова, успева да исприповеда причу. Како сте дошли до форме у којој све стоји на интонацији тог гласа?
КАРОЛ ФИВ: И пре те књиге писала сам романе. Али кад сам почела да пишем Жену на телефону, мојој мајци је констатован рак. Пожелела сам да забележим њене телефонске поруке, чисто да остане траг. То су стварно изговорене реченице које сам чула па записала, отприлике као редимејд.
Пошто сам се, стицајем околности, тиме бавила неколико година, сама од себе ми се указала драматургија. Хтела сам да прикажем како се однос између мајке и ћерке развија с временом, како мајке старе, али и ћерке с њима. У књизи се чује само Шарленин глас и може се наслутити шта јој ћерка одговара. Ја ту форму не бих назвала монологом већ једносмерним дијалогом.
Шарлен је оригинал. Она се намеће од своје прве речи и одмах постаје препознатљива, блиска. Ваш је преводилац имао утисак да у њеном гласу чује глас своје мајке или бабе. “Када долазиш? Кад је то ускоро?”
Много сам се смејала пишући. Чињеница да је текст заснован директно на порукама на телефонској секретарици, без дидаскалија, омогућава читаоцу да се пројектује и да постигне осећај снажне блискости. Многи читаоци и читатељке препознају у Шарлен своју мајку, оца или некога из породице. А ја сам у томе свему пре свега хтела да прикажем амбивалентност односа између родитеља и деце. Чак и кад су неподношљиви, симпатични су нам. Шарлен манипулише, уме да буде напорна, често вам дође да јој залупите слушалицу у пола речи. Али она је истовремено веома забавна, дирљива. Има језичину. У њој се отелотворује генерација коју у Француској називају бумерима. Међутим, она је бумерка, а бумерке су често финансијски нестабилније од мушкараца. Зато говоре слободније, без филтера, немају много тога да изгубе и без зазора гласно износе оно што многи држе за зубима.
Отворена тродневна манифестација „Стрип и документарни филм“
Шарлен изневерава улоге резервисане за старије жене: она је срећно разведена, пуши, псује, неуморно тражи љубавника. То није жена која ћути или која се нечега стиди.
Шарлен заиста тражи љубавника на сајтовима за упознавање. Чита те огласе ћерки која, што брзо увиђамо, не жели да има ништа с тим. Затим, свађа се са другарицама и не жели никако да се бави унучићима. Она не пристаје на устаљене уске оквире који су резервисани за жене. Шарлен је у ствари жена која се рано удала и која непрекидно проживљава своје пропуштене тинејџерске године. Има, осим тога, много жена које се више осећају као жене него као мајке – Шарлен је једна од њих. Њена старост (она има 63 године) такође је својеврсно ослобођење: она није затрпана кућним обавезама. Имаће епизоду са оболевањем од рака. Али и та епизода ће накратко нагласити интензитет њеног живота, као да ју је, малтене, снашла нека пустоловина.
Улога жене која се сексуално остварује у најбољим годинама подсећа на Ани Ерно, наравно, на Једноставну страст. У питању је статус жене која се “одужила друштву”. У Жени на телефону показује се и то да Шарлен није мајка за пример. На једном месту она изговара: “Глупо је што си ми ћерка, више бих волела да си ми мајка. Живот није фер.”
Шарлен се није остварила као мајка. Али у то време женама није падало на памет да би могле да заобиђу материнство. То је табу тог доба. Постоји, такође, њена тежња да се, што услед старости, што услед болести, препусти деци, управо као да су јој родитељи. Али Шарлен увек варира између ауторитарних испада и детињастог тона. У питању је генерација жена која није увек успевала да се ослободи, иако је оставила неколико феминистичких победа. Чињеница да сам писала о бумеркама навела ме је да им приступим с више љубави.
Док се исповеда, Шарлен нам нуди и портрет своје ћерке. Сукоб између две генерације пун је нежељене комике. Шарлен критикује млађу генерацију жена заглупљених послом, које би радије отишле код психијатра него што би изашле на улицу да се боре за своја права. Да ли је уопште могућ разговор између та два различита кода?
Тако је. Шарленина ћерка много личи на мене, сама подиже свог сина и јасно је да јој Шарленини телефонски савети нису много од користи. Шарлен јој сугерише да буде ауторитарнија, каже јој да благонаклоно васпитање не функционише, да јој је син неваспитан… Истовремено, осећамо да Шарленине речи постепено ослобађају ћерку. Моја генерација носи претежак родитељски терет. Сви хоћемо да се према деци понесемо најбоље, често претерујемо, исцрпљујемо се… Шарленини савети – који се отприлике своде на ово: пусти га да сам ради домаће задатке, пусти га накратко да гледа серију – успевају да олабаве атмосферу управо тиме што су неумесни. А Шарлен уопште не греши када каже да се револуција не диже у ћаскању са психијатрима.
Сликар свјетлости, Дадо Ђурић у разговору са Ранком Павићевићем
Осим Ани Ерно, у Жени на телефону наилазимо и на друге ауторке, пре свега Натали Сарот и Валери Мрежен, чији су одломци наведени као мото књиге. “Зептер Боокwорлд” је објавио и Све је добро прошло Емануеле Бернем, ауторке и сценаристкиње која је такође веома важна за вас.
Најпре, веома ми је драго што сте ви превели Жену на телефону, будући да сте већ преводили Валери Мрежен, Брижит Жиро и Емануелу Бернем, ауторке које су ми веома битне. Сарот је такође била изузетно важна: њени текстови “За једно да или једно не” или “Ти себе не волиш” за мене су били полазиште. Снага Натали Сарот јесте у њеној радикалности, у раду на језику: она помоћу “тропизама” обнавља унутрашњи монолог. Што се тиче Валери Мрежен, и она је завршила Академију лепих уметности и има веома оригиналан приступ књижевности. Рекла бих да она на свој начин поново осмишљава улипоовски експеримент. Бележење онога што људи говоре омогућава нам да књижевност појмимо и као резонанантну кутију стварности, што је случај у Агруму. Валери је такође приказивала необичне ликове, али моје је мишљење да, ако обратимо пажњу на прави начин, свако у себи носи роман. Довољно је да га пустимо да говори, да послушамо шта има да нам каже. А кад су у питању Емануела Бернем и Брижит Жиро, волим њихове кратке, концизне и интензивне романе.
Породична историја и данас је важна тематика у француском књижевном пејзажу. Али за разлику од Карера или Мовињијеа, који се користе епским средствима и који су опширни, ви се радије суочавате с том тематиком на лапидаран начин.
Студирала сам филозофију, затим ликовне уметности, и годинама сам се, пре него што ћу почети да пишем, бавила сликарством. Али већ сам као читатељка волела кратке, радикалне романе. Нисам луда за романима-рекама. Ако се нешто може рећи на стотину страна, зашто онда трошити петсто? Што се тиче склоности ка породичним романима, иако нас савремено доба уверава у индивидуалну слободу, важно је искористити породични миље за реконтекстуализацију, како траума, тако и социолошко-историјских детерминизама… С друге стране, ми као жене превише смо читале романе које су писали мушкарци. За читатељке је важно да могу да се промишљају читајући управо дела ауторки. Породични романи су уједно и политички.
Сага се ипак наставља. Недавно сте објавили наставак, Пропуштен позив, у којем се Шарлен показује као још непредвидљивија и својеглавија.
Шарленин живот је у суштини “сага” која се на сваких десет година резимира на сто страница, рекла бих рекла да је то ипак сажето. Али у будућности бих волела да ову серију романа организујем као триптих: први том је приказује у шездесетим, други у седамдесетим, а трећи, ако будем имала среће да је дотле испратим, у осамдесетим годинама… Жене у тим годинама нису довољно заступљене у фикцији, а оне су веома узбудљиве, понекад толико да плачете од смеха. Мене управо оне занимају.
Извор: Време
