Разговарао: Бењамин Харт
Превод: Журнал
Иран, а не Украјина, тренутно се налази у средишту нестабилне америчке спољне политике. Али иако су Сједињене Државе усмјериле пажњу на друга жаришта, Украјина не само да успијева да одржи своје позиције него у појединим сегментима и преузима иницијативу. Њена војска све чешће диктира темпо борби на истоку земље, гдје су мање руске и украјинске јединице заглављене у готово пакленом облику хибридног ратовања заснованог на масовној употреби дронова. Украјина и даље наноси велике губитке руским снагама, а повремено успијева да поврати и мање дијелове територије које је изгубила током претходних година, иако се чини да су озбиљнији пробоји фронта готово немогући.
Можда је још значајније то што је Украјина успјела да дроновима и ракетама погађа циљеве дубоко у унутрашњости Русије, па чак и у Москви, што је узнемирило Владимира Путина и јавност уморну од рата. Ипак, нафтна криза изазвана ратом у Ирану пружила је Русији привремени економски предах. (У међувремену, украјинско искуство у развоју и употреби дронова изненада је постало веома тражено на Блиском истоку.) Истовремено, док Русија наставља да бомбардује Кијев и друге градове широм Украјине, два њена најинтензивнија напада догодила су се управо посљедњих дана, укључујући и разоран баражни удар у суботу увече.
Од почетка руске инвазије повремено сам разговарао са Мајклом Кофманом, вишим сарадником Фондације Карнеги за међународни мир и, вјероватно, водећим америчким стручњаком за овај сукоб. Прошле седмице поново смо разговарали о побољшаном положају Украјине, њеним највећим слабостима и питању да ли би крај рата могао бити на видику у догледно вријеме.
У неким вашим недавним интервјуима говорили сте да су борбе у овом рату данас неорганизованије и распршеније него икада раније. Како фронт изгледа у овом тренутку?
Данас је много теже картографски приказати стварно стање на фронту јер више не постоје јасне и непрекидне линије одбране. Положаји су често испреплетени, нарочито у урбаним срединама, а између двије стране простире се широка „сива зона“ у којој обје стране тврде да имају извјесно присуство. Међутим, само присуство не значи нужно и стварну контролу над тереном.
Економист: Украјина измешта језгро своје индустрије на запад земље
Уз то, густина пјешадијских снага на линији фронта прилично је мала, посебно на украјинској страни. Због тога је популарна представа од прије неколико година — да овај рат личи на Први свјетски рат, само са рововима и дроновима — једноставно нетачна. Простор борбених дејстава не изгледа тако већ најмање годину до годину и по дана, ако је икада уопште и изгледао.
Наравно, и даље постоје одбрамбени положаји, линије одбране и различите препреке, али њихова стварна улога јесте да успоре или изложе непријатељску пјешадију и возила, која се потом углавном уништавају дроновима, артиљеријом и минама. То нису ровови и утврђења које брани велики број војника. У овом тренутку најважније надметање води се за превласт у ономе што се колоквијално назива „зоном уништења“, односно за надмоћ у употреби дронова на фронту.
Страна која има предност и у квалитету и у количини употребљених дронова може да диктира иницијативу и да потисне противничке дронске јединице и артиљерију која их подржава. Данас се контрола над простором не помјера првенствено тако што једна пјешадија јуриша на положаје друге, већ тако што једна страна успије да ефикасно сузбије и истисне противничке дронске јединице и артиљеријске снаге које стоје иза њих.
Да ли је уопште могуће да Русија оствари значајнији напредак у оваквом облику ратовања?
Врло је мало вјероватно. Руска војска ове године, за сада, остварује осјетно слабије резултате него прошле. Темпо напредовања једва достиже половину онога што је био у исто вријеме 2025. године. Русија не губи нужно контролу над територијама које држи, али их свакако не осваја брзином која би се могла сматрати значајном, поготово ако се имају у виду велики губици које трпи покушавајући да напредује. Начин на који руска војска већ извјесно вријеме води рат представља суштински компромис. Тактика инфилтрације и напади лако моторизованих јединица са малим бројем пјешадинаца једноставно нису способни да створе оперативно значајне пробоје. Због тога, чак и када дође до локалног пробијања украјинске одбране, руска војска није у стању да то искористи, развије замах и претвори га у нешто веће. Украјинске снаге тада успијевају да стабилизују ситуацију, а све чешће и да покрену противнападе.
Међутим, овакав начин ратовања омогућава руској војсци двије важне ствари. Прво, омогућава јој да одржава офанзивна дејства током веома дугог периода године. Или барем јој је то омогућавао до ове године. Супротно уобичајеним приказима у медијима, не постоји никаква посебна прољећна, љетна или јесења офанзива. Ријеч је о једној јединственој офанзиви која практично не престаје, осим током кратког периода зиме.
Циклус руских офанзивних операција у овом рату изгледа отприлике овако: током марта и априла доминирају механизовани напади. Потом, када се врате вегетација и природни заклон на терену, руска војска прелази на тактику инфилтрације, која је ефикаснија и доводи до мањих губитака. Такав начин борбе траје отприлике до октобра. Када временски услови поново постану неповољни, а дронови изгубе дио своје ефикасности, руске снаге се враћају механизованим нападима. То обично траје до новембра и децембра.
Када се посматра укупан ток борбених операција, може се уочити један важан тренд. Прошле године руски губици почели су приближно да се изједначавају са мјесечним темпом регрутовања нових војника. Због тога Русија више није у стању да ствара значајније резерве нити да шири бројност својих снага.
Истовремено, украјинска војска успјешно се прилагођава руским тактикама. Због тога руске снаге које покушавају да се 2026. године боре на исти начин као 2025. постижу осјетно слабије резултате. Суочавају се и са падом квалитета сопствених јединица и са сталним напретком украјинских снага у употреби дронова и организацији одбране — иако се и саме украјинске јединице и даље суочавају са недостатком људства и непостојањем чврстих и непрекидних одбрамбених линија.
О недостатку људства у украјинској војсци разговарали смо и раније као о једном од њених највећих проблема. Да ли су дронови успјели да надокнаде тај недостатак?
Мислим да је ријеч о споју више фактора. Прије свега, стање са људством у украјинској војсци донекле се поправило. Током зиме ситуација се стабилизовала и број украјинских снага на линији фронта више не опада као што је то био случај прошле године. То није драматично побољшање, али свакако јесте значајно.
Њузвик: Тулси Габард објавила мапу ризичних украјинских биолошких лабораторија
Друго, Украјина је током прошле и ове године имала времена да припреми одбрамбене положаје који, у комбинацији са све снажнијим дронским снагама, руској војсци намећу веома озбиљан и тешко савладив систем дејства дронова. То је оно што би се могло назвати својеврсном „зоном пораза“. Другим ријечима, иако је присуство украјинских снага на самој линији фронта прилично оскудно, оне су и даље у стању да контролишу терен захваљујући дроновима, артиљерији и унапријед припремљеним одбрамбеним положајима.
Због тога руска војска ове године постиже слабије резултате покушавајући да примјењује исте тактике као прошле године и вјероватно ће морати да тражи неки нови приступ. Међутим, нисам сигуран шта би то могло бити, јер је украјинска војска у међувремену почела озбиљно да улаже у оно што се назива „ударима средње дубине“.
Ријеч је о способности да се дејствује на већој оперативној дубини, далеко иза линије фронта, у руској позадини, гдје су руске снаге до сада биле релативно безбједне у организовању логистике, командовања, управљања и других пратећих активности. Зато се тежиште украјинског приступа сада помјера у том правцу. Иако је на тактичком нивоу већ извјесно вријеме присутна приближна равнотежа у такозваној „зони уништења“, Украјина постепено шири ту зону дубоко у руску позадину. Мислим да ће то ове године створити озбиљне проблеме руским војним операцијама.
Сада добијамо и јаснију слику о руским губицима. Постоје недавне процјене да су они достигли око 350.000 погинулих војника.
И више од тога.
Која је ваша процјена?
Немам прецизан број, али моја лична процјена је да је број погинулих већи од 400.000.
Невјероватно. Зар то не почиње да се осјећа и на самом фронту? Кога Русија уопште може да регрутује без нове мобилизације, за коју знам да је Путин не жели да спроведе?
С једне стране, чини се да је руски регрутни прилив током посљедњих неколико мјесеци мањи него што је био 2025. године. Међутим, регрутовање је традиционално слабије током зиме, а затим поново расте током љета и јесени.
Рекао бих – а можда ће вас то изненадити – да је руска војска прошле године углавном успјела да испуни своје циљеве у погледу попуне људства. То је постигнуто комбинацијом уносних уговора, високих новчаних накнада и бонуса, али и читавог низа принудних механизама.
На примјер, полицијски службеници добијају новчане награде за сваку особу против које је покренут поступак, а која умјесто да ризикује исход пред руским правосудним системом пристане да потпише уговор и оде у војну операцију. Постоји читав низ сличних шема.
Међутим, механизам којим Русија ствара нове снаге – тај систем који је успостављен како би надокнађивао губитке у рату – очигледно се све теже носи са задатком да произведе исти број људи као што је то чинио 2024. и 2025. године. Дакле, проблеми постоје, али и даље има приличан број људи који су спремни да потпишу уговоре и ступе у војску.
Проблем је у томе што, иако количина људства још постоји, његов квалитет већ неколико година непрекидно опада.
Руски начин ратовања у великој мјери се ослања на стално обнављање јуришних јединица које се користе у овим тактикама инфилтрације. Те јединице се након кратког времена губе или исцрпе, а затим их већ послије неколико седмица замјењују нови људи који су тек недавно потписали уговор и који су, у најбољем случају, прошли двије седмице обуке – а понекад и мање од тога.
Русија већ годинама успијева да терорише украјинске градове ракетним и дронским нападима и то наставља да чини. Али Украјина све чешће успијева да дроновима продре кроз руску противваздухопловну одбрану дубоко у унутрашњост земље. Погађа енергетску инфраструктуру, војне објекте, а донекле и цивилне циљеве. Како и зашто се то дешава управо сада?
Одговор је прилично једноставан. Прије свега, то је посљедица значајног повећања броја дронова великог домета које Украјина данас производи и може да употребљава на мјесечном нивоу. Обим појединачних напада постао је много већи, а уз ударне дронове користи се и велики број мамаца, што руској противваздухопловној одбрани представља озбиљан изазов.
Друго, примјетан је значајан квалитативни напредак у односу на 2024. годину. Украјина неке од ових напада изводи далеко софистицираније него раније.
И коначно, украјинска кампања удара дуж линије фронта створила је додатне проблеме руској противваздухопловној одбрани. Садашњи интензитет напада доводи до исцрпљивања залиха муниције за руске системе кратког домета. Занимљиво је да се са сличним проблемом украјинска војска суочила још 2024. године и морала је да пронађе начине да му се прилагоди.
Јуриј Котенок: Рат у Украјини Русију спустио на земљу и отворио очи за многе ствари
Русија једноставно нема довољно система противваздухопловне одбране да истовремено покрије читаву дужину и дубину овог огромног фронта, заштити Москву као политички најважнији центар и брани разгранату енергетску инфраструктуру широм земље.
У овом случају, величина Русије – која је кроз историју често представљала предност – постала је извјесна слабост. Простор земље је толико огроман да ударни дронови и крстареће ракете релативно лако могу да пронађу и искористе коридоре кроз руску противваздухопловну одбрану.
Због тога је Русији данас веома тешко да истовремено штити снаге на фронту, позадинске логистичке центре, Москву и бројне енергетске објекте распоређене широм земље.
Тако се све више спајају два процеса: растући притисак на руску противваздухопловну одбрану и стално унапређивање украјинских способности за ударе великог домета. Управо та комбинација омогућава Украјини да води све ефикаснију кампању удара дубоко у руској позадини.
У нашим ранијим разговорима говорили смо о томе како Сједињене Државе нису дозвољавале Украјини да њиховим оружјем изводи дубоке ударе по територији Русије и како су јој наметале различита ограничења. Постојало је стално надгорњавање у којем је Зеленски од Бајдена, а потом и од Трампа, тражио дозволу за шире дјеловање. Али ови нови удари дјелују као домаћи производ, независан од западног наоружања. Да ли је то тачно?
Мислим да јесте, и то је прилично оправдан закључак. У овој фази огромна већина удара — ако не и практично сви — изводи се дроновима и крстарећим ракетама произведеним у Украјини.
Украјина настоји да додатно повећа производњу сопствених крстарећих ракета које се лансирају са земље, као и различитих врста ударних средстава великог домета намијењених једнократној употреби. Ипак, већина ових напада и даље се изводи великим бројем ударних дронова једносмјерног дејства.
Трампова администрација више не продаје оружје директно Украјини, већ га продаје савезницима у НАТО-у који га потом просљеђују Украјини. Али да ли је Украјини то оружје данас уопште потребно у мјери у којој јој је било потребно раније?
Ови удари се, између осталог, изводе захваљујући западном капиталу, који је Украјини и даље неопходан. Зато је било веома важно што су европске земље прошле године емитовале еврообвезнице како би помогле финансирање и одржавање ратних напора.
Без западног капитала удруженог са украјинском одбрамбеном индустријом не би било могуће остварити овако значајан раст производње дронова.
Поред тога, вјероватно постоји и одређени облик обавјештајне подршке западних држава који помаже у планирању и извођењу ових удара. Ипак, мислим да у овој фази велики дио тих операција самостално изводе украјинске јединице специјализоване за ударе дроновима.
Колико ми је познато, Сједињене Државе и даље имају важну улогу у подршци Украјини када је ријеч о достављању обавјештајних података и координацији војне помоћи кроз групу Security Assistance Group Ukraine (SAG-U), која дјелује упоредо са мисијом NATO Security Assistance and Training for Ukraine (NSATU), још једним коалиционим механизмом подршке.
Најважније што Сједињене Државе данас обезбјеђују јесу пресретачке ракете за системе Patriot. Те ракете су веома скупе, сложене за производњу, али остају од кључне важности за украјинску одбрану од балистичких ракета.
Наравно, ту су и резервни дијелови, компоненте и техничка подршка за бројне системе који су већ испоручени украјинској војсци и који без такве логистичке подршке не би могли дугорочно да остану у употреби.
Колико је рат са Ираном пореметио ту ситуацију? Знам да су системи Patriot и друго наоружање пребачени на Блиски исток.
Мислим да многи који пажљиво прате овај рат очекују могућност да америчко Министарство одбране, након окончања рата са Ираном, саопшти да новопроизведену муницију мора првенствено да усмјери на попуну сопствених залиха.
До сада нисам чуо да је дошло до обуставе испорука Украјини. Међутим, све чешће се међу америчким савезницима чују упозорења да би могло доћи до великих кашњења у испоруци различитих система које су купили од Сједињених Држава и да их, у појединим случајевима, можда неће добити још годинама.
Ако Русија настави да се суочава са тешкоћама, постоје ли неке друге тактике које вас забрињавају? Не мислим на нуклеарно оружје, већ претпостављам да ће у неком тренутку покушати да промијени стратегију.
Мислим да се с правом може рећи да начин на који руска војска тренутно води рат даје све слабије резултате. То је већ било видљиво прошле године.
Руски војни и политички врх већ дуже вријеме полази од претпоставке да ће, ако одржава притисак дуж широког фронта – умјесто да покреће велике и јасно ограничене офанзивне операције – постепено исцрпити украјинску војску. Другим ријечима, ослањају се на велики број мањих, али непрекидних борбених дејстава високог интензитета дуж читавог фронта, са надом да ће то на крају довести до слома украјинске одбране.
Лоренцо Берти: Случај митрополита Арсенија и прогон Православне Цркве у Украјини
До тога, међутим, није дошло. Напротив, сада изгледа све мање вјероватно да ће се то догодити, нарочито ако се узме у обзир начин на који Русија ратује и способност украјинске војске да се прилагођава.
Ипак, постоји један све већи изазов, а то је руска кампања удара на критичну инфраструктуру Украјине.
Током прошле јесени и зиме Русија је спроводила дуготрајну кампању удара усмјерену на украјинску електроенергетску мрежу, производњу електричне енергије и системе гријања који зависе од природног гаса. Многи украјински градови управо од тих система зависе током зимских мјесеци.
То је, узгред, била једна од најтежих зима које је Украјина доживјела у посљедњих много година. Нажалост, ти напади нанијели су озбиљну штету, а дио оштећења је практично непоправљив. Због тога се постављају важна питања о томе како ће Украјина функционисати и прилагодити се уколико рат уђе у још једну зимску сезону.
Пратећи овај рат још од периода који је претходио самој инвазији, увјерен сам да ће Украјина преживјети и наредну зиму. Али важно је да не будемо претјерано опсједнути тактичком ситуацијом на линији фронта и да не изгубимо из вида други рат који се паралелно води – рат ударних кампања између двије државе.
На крају крајева, државу чине њени људи и њена привреда. Чак и када говоримо о одбрамбеној индустрији, о којој смо малочас разговарали, Украјина велики дио онога што јој је потребно за свакодневно вођење рата производи сама. Али све то зависи од приступа електричној енергији, води и од људи који уопште могу да раде у тим индустријама.
Зато мислим да је друга велика руска опклада управо то да, чак и ако не постигну одлучујући успјех на фронту, могу сломити Украјину систематском кампањом удара.
С једне стране, то није нарочито добра опклада. Историја бомбардовања нам изнова показује да ударне кампање, уколико нису праћене успјесима на копненом ратишту, ријетко саме по себи доносе жељене резултате. И Сједињене Државе су, мислим, нешто слично научиле кроз своју кампању удара против Ирана. Такви напади могу да постигну много, али када је ријеч о великим политичким циљевима рата, прецизни удари великог домета и бомбардовања обично не доносе онолико колико људи очекују.
Ипак, све више ме забрињава нешто друго: стални раст броја ударних дронова једносмјерног дејства које руска војска користи. Данас их у просјеку употребљава око 6.500 мјесечно, а уз то долази и све већи број балистичких ракета које је тешко пресретати и против којих тренутно не постоје јефтина и широко доступна одбрамбена рјешења.
Провели сте доста времена у Украјини. Не знам када сте посљедњи пут били тамо.
Од фебруара до марта.
Када је Украјина прије неколико година била у знатно тежој позицији на фронту, сјећам се да су многи Украјинци били отворенији за идеју примирја, па чак и за уступање дијела територије, само да би се рат окончао. Данас је њихов положај бољи, али Русија и даље убија велики број цивила. На основу онога што сте видјели и чули, колика је тренутно спремност за преговоре?
Украјина је објективно у бољем положају. Заправо, била је у видљиво бољем положају још прошле године. Мислим да перцепција на Западу тек сада сустиже стварност која је на фронту постојала током јесени и зиме.
Посљедњи пут када се чинило да се украјинска ситуација озбиљније погоршава било је у јесен 2024. године. Након тога дошло је до стабилизације и већ скоро годину и по дана Украјина постиже резултате који су досљедно бољи од очекиваних.
Мислим да украјинско политичко руководство прилично реално сагледава војну ситуацију и изгледе земље. Управо зато не постоји осјећај очајања нити увјерење да је Украјина у безизлазном положају. А то је и разлог што нема нарочите спремности да се прихвати споразум или примирје под тешким и неприхватљивим условима.
Што се тиче украјинског становништва, ту могу понудити само лично аналитичко запажање. Утисак који стичем јесте да су људи истовремено и исцрпљени и одлучни.
Нико ко улази у пету годину овако разорног конвенционалног рата, који је Украјини нанио огромне људске и економске губитке, не жели да рат траје у недоглед. Али исто тако, мало ко је спреман да се одрекне онога што Русија захтијева или да капитулира пред тим захтјевима.
Један од проблема јесте и то што је руска преговарачка позиција, искрено говорећи, и даље неразумна. Она није усклађена са стварним резултатима које Русија постиже на бојишту. Више одражава оно што би Москва жељела да је постигла него оно што је заиста постигла.
Знам да не волите да се бавите политичким прогнозама, али ако Русија настави да поставља максималистичке захтјеве, а Украјина не жели да их прихвати, куда то води? Да ли остајемо тамо гдје смо већ двије године — без изгледа за било какав договор?
Овај рат је прерастао из рата исцрпљивања у рат исцрпљености. У извјесном смислу, обје стране сада играју на вријеме. Још од прошле године сматрам да вријеме све мање ради у корист Русије.
А управо је то била њихова главна опклада — да имају далеко више људи од Украјине, да могу да воде рат колико год желе и да ће се Запад на крају уморити.
Тако је. Русија је имала већи мобилизациони потенцијал и предност у материјалним ресурсима. Уживала је континуирану подршку Кине, а касније и Сјеверне Кореје.
У суштини, руска процјена била је да ће се догодити једна од двије ствари: или ће се украјински фронт срушити, или ће се распасти западна подршка Украјини, што би за Русију имало готово исти исход.
Међутим, ниједна од те двије претпоставке није се показала тачном током протеклих неколико година.
Мислим да је најизгледнији сценарио да нас очекује још најмање једна година рата и да ће се сукоб пренијети и у 2027. годину. Управо то претпостављају многе моје украјинске колеге.
Наравно, постоји могућност да Путин у неком тренутку промијени процјену онога што је реално могуће постићи у овом сукобу.
Када политички лидери једном уђу у дуготрајан рат, улози и цијена постају толико велики да им је веома тешко да признају како заправо немају реалну шансу да остваре оно што су наумили. Тада почињу да се надају да ће се нешто промијенити у њихову корист ако само довољно дуго наставе рат.
Понекад се то заиста догоди, али много чешће не догоди. У већини случајева само настављате да трошите добре ресурсе и добре људе на лошу опкладу
Зато мислим да је украјинска стратегија усмјерена на то да овај рат учини бесмисленим за Русију и да временом наведе Москву да суштински ревидира своју садашњу преговарачку позицију и приближи је нечему што би Украјина могла прихватити.
Истовремено, Украјина настоји да обезбиједи безбједносне гаранције Сједињених Држава које би подупрле сваки будући споразум. Јер сви разумију да било какав договор са Русијом вјероватно неће бити трајан све док је Путин на власти.
Да ли имате представу какав би споразум био прихватљив за Украјину?
Проблем са приступом који је заузела Трампова администрација јесте то што је преговоре у великој мјери свела на формулу „територија у замјену за безбједносне гаранције“.
Фокус је прије свега стављен на преосталих око 24 процента Доњецке области који нису под руском контролом. У суштини, предлаже се модел по којем би Украјина уступила територију Русији, а та област би евентуално добила неки посебан економски статус. Заузврат би Украјина добила америчке безбједносне гаранције.
Проблем је што овај рат никада није био само питање Доњецка и не може се ријешити једноставном размјеном територије.
Нико не може гарантовати да Русија, након што добије Доњецк, касније неће поново покренути рат и затражити нове територијалне уступке.
Још већи проблем су захтјеви Москве који се тичу украјинског суверенитета. Русија тражи ограничења величине украјинских оружаних снага, ограничења у погледу приступања западним организацијама попут НАТО-а и читав низ других услова који превазилазе питање саме територије.
Зато је погрешно сводити читав разговор искључиво на територијална питања, јер сама територија неће обезбиједити трајно примирје.
И коначно, људи који разматрају могуће мировне споразуме често превиде једно технички веома сложено питање — питање редослиједа спровођења договора.
Управо је то један од разлога због којих је пропао споразум Минск II.
Могуће је написати споразум који на папиру изгледа прихватљиво свим странама, али који је у пракси немогуће спровести због спорова око тога ко шта треба да уради први.
Ко се први повлачи? Са којих положаја? Да ли је неопходан референдум прије примирја? Или тек након њега?
Таква питања на први поглед дјелују сувопарно и технички, али су у стварности далеко бољи показатељ трајности било ког споразума него процјене о искрености или доброј вољи политичких лидера.
Имате ли још неку завршну мисао о овом рату?
Једино што бих додао јесте извјесна доза опреза и неизвјесности.
Људи треба да имају на уму да су ратови по својој природи нестабилни системи. Ми обично покушавамо да предвидимо куда ће се рат кретати на основу онога што се до сада дешавало. Али то није увијек поуздан приступ.
Тактике и технологије у овом рату мијењају се отприлике свака три до четири мјесеца, јер се обје стране непрестано прилагођавају једна другој и настоје да уведу нове иновације. Истовремено постоји читав низ спољних фактора које је веома тешко предвидјети. Добар примјер је амерички рат са Ираном, који може значајно утицати на ток овог сукоба, а чије посљедице данас није лако процијенити.
Другим ријечима, други сукоби у свијету неће чекати да се овај рат заврши како би се развијали сопственим током.
Све ово о чему сам данас говорио заснива се на претпоставци да остале околности остану приближно исте.
Али исто тако знамо да је једино што се у овом рату може са сигурношћу предвидјети то да ће се околности наставити мијењати.
Зато бих био веома опрезан према било каквим категоричним тврдњама о томе како ће овај рат изгледати за шест мјесеци или за годину дана. Историја нас учи да су управо у дуготрајним ратовима највећа изненађења често долазила онда када су сви били увјерени да већ знају у ком правцу се догађаји крећу.
Извор: Њујорк Магазин
