Пише: Вук Бачановић
У колумни „Замислите да се Црна Гора према Србима понаша као СПЦ према Црногорцима“, објављеној на порталу ЦДМ, Љубо Филиповић покушава да направи мисаони експеримент: шта би било када би се Црна Гора према Србима понашала онако како се, по његовом мишљењу, Српска православна црква понаша према Црногорцима. Проблем је само што је тај експеримент помало закаснио. Неких тридесетак година. Наслов тог текста је већ сам по себи једна од оних реченица коју човјек мора прочитати два пута да провјери да ли је можда грешком залутао на неки сатирични портал.
Стиче се утисак да говоримо о некаквом хипотетичком сценарију из далеке будућности, а не о политичкој пракси која је обиљежила добар дио владавине Мила Ђукановића. Током тих деценија Срби у Црној Гори нису третирани као народ који је градио њену историју, државу и културу, него готово као некакви случајни гости који су се, ето, ниоткуда појавили усред сопствене прошлости. Али хајде да испратимо логику аутора до њеног сасвим природног, помало карневалског закључка. Ако је проблем то што СПЦ у Црној Гори сматра да су Петар II Петровић Његош, Петар I Петровић Његош или Свети Василије Острошки дио српске духовне и историјске традиције, онда испада да би највећи чин правде био да се коначно забрани историјским личностима да о себи говоре оно што су саме о себи говориле. Јер незгодна је ствар са покојницима: не гласају на изборима, али су оставили књиге, писма, повеље и читаве библиотеке свједочанстава које је тешко ушуткати чак и када се у помоћ позову маркетиншке агенције, партијски конгреси и комисије за производњу нових идентитета.
Управо је то била велика идеолошка акробатика друге фазе ђукановићевске епохе. Узмеш непобитно српски есхатолошки карактер црногорске државе, српску династију Петровића, српске светитеље, српски језик којим су писали владике, књижевници и државници Црне Горе, па све то пажљиво префарбаш новом етикетом и онда свечано објавиш да си Србима великодушно признао право да постоје. Као да се не ради о људима који су ту били све вријеме, него о некој угроженој врсти којој је министарство екологије издало дозволу за опстанак.
То је отприлике као да човјек отуђи комшији кућу, гаражу и воћњак, пребаци тапије на своје име, промијени број на капији и онда се годинама представља као шампион суживота зато што је бившем власнику оставио приступни пут до улазних врата. А када овај примјети да су кућа, гаража и воћњак ипак некада били његови, прогласе га агресивним ревизионистом који покушава да присвоји туђу имовину. То је отприлике ниво логичке елеганције који нам се у оваквим текстовима нуди као озбиљна политичка анализа.
Најурнебесније је ипак само питање из наслова. „Замислите да се Црна Гора према Србима понаша као СПЦ према Црногорцима.“ Заправо, много је занимљивије обрнуто питање: замислите да се СПЦ према Црној Гори понашала онако како се ђукановићевска држава деценијама понашала према свему што је било српско у Црној Гори.
Замислите да је Митрополија црногорско-приморска једног јутра објавила како Горски вијенац није црногорско дјело, да Цетињски манастир нема никакве везе са Црном Гором, да Петровићи нијесу били црногорска династија, да је Свети Петар Цетињски припадао неком другом народу и да су све то накнадне конструкције настале у сврху великоцрногорског национализма. Замислите да су свештеници почели објашњавати како је цјелокупна историја Црне Горе до јуче била једна велика заблуда коју тек сада исправљају просвијећени тумачи прошлости. Вјероватно би се таква појава сматрала колективним нервним сломом, а не озбиљном историјском или политичком платформом.
Е тек тада би аутор текста могао стећи приближну представу о томе зашто се многи људи годинама кисело осмјехују када чују да су Срби у Црној Гори наводно били привилеговани зато што им је великодушно „дато“ да буду оно што су били и прије него што су се појавили савремени инжењери идентитета. Тешко је, наиме, човјеку објаснити да му је поклоњено нешто што је до јуче било његово. Још је теже очекивати захвалност због таквог поклона.
У суштини, читава расправа подсјећа на човјека који вам прво украде породични албум, затим прецрта презимена испод фотографија, потом вас убјеђује да на сликама нијесу ваши преци него неки други људи, а онда се, након свега, представи као узор толеранције зато што вам је дозволио да и даље разгледате албум. Када се побуните да је то нечувено, прогласе вас екстремистом који присваја туђу породичну историју.
Вук Бачановић: Тог дана од нас се оте Света Тројица мостарска
Читава логика Филиповићевог текста подсјећа на један много познатији феномен из новије црногорске историје: на вријеме када су Саво Брковић и слични аутори постепено постали важнији тумачи Црне Горе од Милована Ђиласа. То је отприлике као када би неко одлучио да су астролози надлежни за астрономију, а травари за кардиохирургију. Ђилас је Црну Гору посматрао као сложену историјску и људску драму, као заједницу која је истовремено била и црногорска и српска, са свим својим противрјечностима, митовима и трагедијама. Њега је занимала „идеја Црне Горе“, њена историјска судбина и њен стварни развој кроз вјекове. У његовој Црној Гори нема потребе да се преправљају архиви, да се покојни владари преваспитавају или да се историјски извори шаљу на идеолошку корекцију. Напротив, он описује земљу чији су митови, државност и идентитет настали унутар српског културног и историјског хоризонта, не као његова периферија или изузетак, већ као његов природни протопласт — онај историјски облик из којег се развило и само црногорство као посебна политичка и регионална свијест.
Код Брковића, међутим, већ улазимо у свијет у којем је историја кривa што не одговара теорији. Тамо су Петровићи, Косовски мит, православље, српска традиција и готово цјелокупна стара Црна Гора представљени као нека врста спољашње окупације црногорског бића, док се српски идентитет описује језиком који више подсјећа на политичку брошуру него на научни рад. Читајући те странице човјек понекад стекне утисак да су Његош, Свети Петар Цетињски и краљ Никола читав живот провели несвјесни ко су заправо, све док се није појавио неко да им накнадно објасни шта су „стварно“ мислили. И управо је то суштина проблема са Филиповићевим текстом. Он од читаоца тражи да прихвати исти онај интелектуални поредак који је годинама владао у Црној Гори: да Брковић буде ауторитет Ђиласу, да идеолошка конструкција буде надређена историјском искуству, да памфлети тумаче комплексне историјске процесе и да тренутачна политичка потреба исправља прошлост. А када се човјек томе насмије, не чини то зато што не поштује Црну Гору, него зато што му је тешко да повјерује да се озбиљно очекује да предавање о историји држи онај који је са историјом у завади већ неколико деценија.
Извор: Портал Зета
